Priznanje autokefalnosti MPC i otvaranje Pandorine kutije

 Priznavanje autokefalnosti „Makedonske pravoslavne crkve“, iako je izglasano u Beogradu a objavljeno u Skoplju, po svojim posledicama po Svetosavsku Crkvu i Otačastvo deluje kao da je osmišljeno i poručeno u trouglu Vašington — Brisel — Fanar (istambulska četvrt u kojoj je sedište „Vaseljenske“ tj. Carigradske patrijaršije).

Pregovori o priznavanju autokefalnosti MPC bili su sve vreme obavijeni velom tajne i za njih je javnost saznala tek onda kada je sve bilo rešeno. Nepojmljivo je da o tako važnom pitanju nije bio održan makar jedan okrugli sto ili „simposion“ uz učešće teologa, istoričara, pravnika i drugih stručnjaka čiji bi uvidi bili dragoceni i koji bi možda pomogli da se dođe i do drugačijih i boljih rešenja.

Ovim brzopletim i dalekosežno štetnim potezom sadašnji vrh SPC se odrekao pravoslavnih Srba koji su vekovima živeli i umirali za Krst časni i Slobodu zlatnu od Kumanova do Kajmakčalana i od Ohrida do Kratova, a takođe brojnih crkava, manastira i spomenika koje su podizali naši sveti vladari i pobožna duhovna čeda Svetog Save, i koji nisu ništa manje vredni od naših svetinja i sunarodnika u Crnoj Gori ili na Kosovu i Metohiji.

Zašto svih ovih dana nismo nijednom čuli da je, u skladu s kanonima, SPC Majka Crkva, a ne sestrinska Crkva novopečenoj MPC? Zašto niko od naših arhijereja nije javno reagovao na očigledan nasrtaj carigradskog patrijarha Vartolomeja na kanonsko ustrojstvo i prostor SPC? Zašto je vrh SPC, i pre nego što je priznao autokefalnost, nazivao MPC „sestrinskom Crkvom“?

Time je ozakonjena komunistička tvorevina zvana MPC koja nikada u istoriji nije postojala, niti bi mogla postojati da srbomrzački režim Josipa Broza nije upleo svoje prste i stvorio novu „makedonsku“ naciju i crkvu.

Pravoslavna javnost u Srbiji i širom Otačastva ostala je bez odgovora na pitanja: da li su oni koji su do juče rušili bogomolje Pravoslavne ohridske arhiepiskopije SPC, proganjali sveštenstvo, monaštvo i verni narod, rasrbljivali srbofilno stanovništvo i prevodili ga u „Makedonce“, i na kraju krajeva izazvali višedecenijski raskol kao najtežu ranu na telu Crkve, za sve to uputili makar jednu reč pokajanja?

Zašto svih ovih dana nismo nijednom čuli da je, u skladu s kanonima, SPC Majka Crkva, a ne sestrinska Crkva novopečenoj MPC? Zašto niko od naših arhijereja nije javno reagovao na očigledan nasrtaj carigradskog patrijarha Vartolomeja na kanonsko ustrojstvo i prostor SPC? Zašto je vrh SPC, i pre nego što je priznao autokefalnost, nazivao MPC „sestrinskom Crkvom“?

Odricanje arhijereja SPC od našeg vekovnog nasleđa i još uvek postojećeg naroda na prostoru Severne Makedonije otvara Pandorinu kutiju mogućnosti da Vartolomej, koji pretenduje da postane „istočni papa“, po nekom sledećem nalogu NATO-a razdeli šakom i kapom priznanja novih „crkava“ i „nacija“ na vekovnom crkvenom i otačastvenom prostoru pravoslavnih Srba

Ostalo nam je samo da se nadamo da će tokom najavljene „razrade tehničko-organizacionih detalja“ SPC možda zadržati nekakav naročit status (npr. stavropigijalni) za pojedine srednjovekovne manastire i hramove u mestima gde još ima Srba. Ukoliko ni toga ne bude, ispostaviće se da je „makedonstvujuća“ odluka sadašnjeg vrha SPC ravna kapitulaciji i izdaji crkvene i nacionalne dobrobiti.

Odricanje arhijereja SPC od našeg vekovnog nasleđa i još uvek postojećeg naroda na prostoru Severne Makedonije otvara Pandorinu kutiju mogućnosti da Vartolomej, koji pretenduje da postane „istočni papa“, po nekom sledećem nalogu NATO-a razdeli šakom i kapom priznanja novih „crkava“ i „nacija“ na vekovnom crkvenom i otačastvenom prostoru pravoslavnih Srba.

Takođe, davanje autokefalnosti MPC u danima kada marionetski režim u Kijevu pritiska Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovske patrijaršije da zatraži autokefalnost od Ruske pravoslavne crkve, poslužiće kao vetar u leđa antipravoslavnim i antiruskim potezima NATO krojača crkvene politike u Kijevu i Fanaru. Time se, makar i nevoljno i na posredan način, svrstavamo protiv Rusije, umesto da joj se približavamo.

Borba za to da dobro prevlada i u našim dušama i u svetu oko nas ne može se dobiti ako se nepravda odobrava, samovolja nagrađuje, a istina prikriva. Neprijatelji Pravoslavlja neće se zaustaviti do našeg potpunog uništenja — sem ako ih mi ne zaustavimo. A to možemo jedino ukoliko se istinskim pokajanjem vratimo Hristu, Svetom Savi, svojim svetim precima i državotvornim vrlinama i održimo vezu sa Svetom Rusijom.

I zato, u ovim sudbonosnim trenucima imajmo na umu zaveštanje Svetog Petra Cetinjskog, upućeno njegovom sinovcu i nasledniku Petru II Petroviću Njegošu: Moli se Bogu i drži se Rusije!

(Autor je teolog i urednik kanala "Srbi za Ruse")