Hristos, iz doma Davidova

Nedavno se na sajtu Peščanika, kao neka vrsta božićne antičestitke, pojavio tekst Ričarda Dokinsa[1] "Happy Newton Day!"[2] Umesto proslavljanja Hristovog rođenja, Dokins je srećan što ima i drugih opcija – može se slaviti/čestitati rođendan Isaka Njutna![3] Ovom prilikom nećemo ulaziti u to da je, po svemu sudeći, i sam Njutn slavio Hristovo rođenje ("Isak Njutn je napisao više o Bibliji negoli o zakonima prirode"[4]) – jasno je da svako ima pravo da slavi i proslavlja šta god hoće: jedan komentator[5] Dokinsovog teksta napisa da je na Božić po gregorijanskom kalendaru rođen osnivač Pakistana Muhamed Ali DŽina (Mohammad Ali Jinnah), pa sledeće godine Dokins može da čestita (i) "Happy Jinnah Day"! No, kada se Dokins odmakne od pričice o tome šta slaviti na Božić i počne da citira (tj. "raskrinkava") Bibliju, stvari prestaju da budu naivne.

KAKO DA BIBLIJA NE BUDE U PRAVU: Ništa lakše od toga – uzmite da čitate Sv. pismo naoružani željom da vam ne bude jasno a razoružani znanjem i bilo kakvim tumačenjem. Pored toga, da bi se Biblija razumela, mora joj se (verujemo) pristupiti čista srca i mora vam biti data sposobnost razumevanja. I onda, kada se makar malo zagrebe ispod površine, nestaje ono što je Paskal nazvao "prividna protivrečnost Jevanđelja". Za ovu priliku uzećemo dva Dokinsova "raskrinkavanja", dve stvari koje se odnose na Hristovo rođenje.

DODATO U PREVODU? Dokins piše: "Naši veroučitelji su mogli da probude našu znatiželju priznanjem da je hebrejska reč za mladu ženu igrom slučaja u grčkoj Septuaginti pogrešno prevedena kao devica. To je razumljiva greška, setite se engleske reči 'maiden' [koja označava devojku, neudatu ženu, ali i devicu – prim. prev.]. Blago rečeno, ta mala greška u prevodu proizvela je posledice preko svih očekivanja." Na žalost ljubitelja lakih rešenja, ovde stvari nisu samoobjašnjavajuće, pa ćemo morati da ubacimo malo teorije:

- Septuaginta (ili prevod Sedamdesetorice) je najstariji jevrejski prevod starozavetnih knjiga na grčki jezik, pravljen za Jevreje u dijaspori; bitan je podatak da je završen najmanje sto godina pre Hrista, te da su prevodioci "Jevreji [...] upućeni u rabinske tradicije, u proročko-apokaliptičku književnost, i, pre svega ostalog, u mesijansku problematiku svog doba"[6].

- Reč je o stihu iz starozavetne Knjige proroka Isaije: "Zato će vam sam Gospod dati znak; eto djevojka će zatrudnjeti i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo" (Isaija, 7:14)[7], na koji se poziva jevanđelist "Eto, djevojka će začeti, i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuil, što će reći: S nama Bog" (Mt. 1:23).[8]

- Kada (bez imalo dvojbe!) Dokins kaže da je prevod pogrešan, on zapravo misli da kasniji jevrejski prevodioci Akila, Simah i Teodotion, koji su prevodili Stari zavet na grčki najmanje sto godina posle Hrista, umesto reči "devojka" (u značenju devica) stavljaju "mlada žena". No, druga strana medalje bi mogla glasiti da su ovi Jevreji, posle rođenja Hristovog, postali zainteresovana strana, a da prevod Sedamdesetorice nije "opterećen kasnijim spekulacijama" (o. Zoran Đurović); rečima sv. Jovana Šangajskog: "Novim prevodom oni su hteli pokazati da hrišćani na osnovu nepravilnog prevoda [...] misle da pripišu Mariji nešto sasvim nemoguće – začeće bez muža, dok se u stvari, kažu oni, Hristovo začeće i rođenje ničim ne razlikuje od začeća i rođenja ostalih ljudi."[9]

- Ako vam do sada nije previše bilo jasno, onda da još malo zakomplikujemo filologijom: Jevreji imaju dve reči koje se odnose na device – "alma" (koju je upotrebio Isaija, znači i "mlada devojka") i "betula" (čije je jedino značenje devica). Svega ovoga ne bi bilo – mogao bi da pomisli neko – da je Isaija upotrebio reč "betula", ali oni koji imaju više iskustva sa osporavanjem Hrista znaju da bi onda kao problem iskočilo nešto sasvim drugo! Uzgred, "Isaija ispred 'alma' upotrebljava određeni član 'ha', koji treba da istakne, odnosno konkretizuje ovu imenicu, pa je stoga treba prevesti sa 'Devica'. Reč je o konkretnoj i stvarnoj Devojci."[10]

Dakle, iz same jevrejske reči "alma" ne ishodi neopozivo da je reč o "devici", ali kako onda naučnik Dokins bez sumnje zaključuje da je to bila greška?! Van same filologije (i vere), početak Isaijinog stiha glasi "Zato će vam sam Gospod dati znak" (podvukao A. L.) – kakav bi znak bilo to što bi zatrudnela mlada žena, i to još s nekim? Još i više, bez obzira na prevode – "bilo da stoji 'mlada žena' ili 'devica', treba razumeti da se ova reč odnosi na nevinu devojku koja će roditi da bi to zaista bio čudotvoran znak."[11]

IZ DOMA, ALI ČIJEG? Drugo mesto iz teksta Ričarda Dokinsa na koje ćemo obratiti pažnju glasi: "I da zbrka bude veća, Matej i Luka, iako se jedino u njihovim jevanđeljima tvrdi da Isus nema zemaljskoga oca, nalaze Davida među Isusovim precima, i to preko Josifove, a ne Marijine loze (doduše, liste predaka kroz koje se linija nasledstva provlači su im vrlo različite, kao i broj tih predaka)." Opet ćemo morati da uvedemo nekoliko pomoćnih tvrđenja i objašnjenja, da bismo pokazali da zbrka nije baš tako velika (ako je uopšte i ima):

- Na više mesta u Starom zavetu stoji da će "Hristos doći od sjemena Davidova" – u jednom od njih kaže se: "Zakle se Gospod Davidu u istini, od koje neće odstupiti; od poroda tvojega posadiću na prijestolu tvojemu" (Psalmi, 132:11). Ako Isus i dolazi iz doma Davidova, kako onda nije dat Marijin rodoslov, budući da mu Josif nije stvarni otac?

- Bogorodičnin rodoslov se ne daje jer nije bilo uobičajeno (neki autori tvrde da je čak zakon zabranjivao[12]) da se rodoslov izvodi po ženskoj liniji.

- Kanonska Jevanđelja ne daju mnogo pojedinosti o Bogorodici. Iz apokrifnog "Protojevanđelja Jakovljevog"[13] može se saznati da su Marijini roditelji bili Joakim i Ana, i da su jedinu (obratite pažnju na ovo povlačenje) kći dobili u svojim poznim godinama.

- Videli smo da je Marija bila jedino date, samim tim je i naslednica; pogledajmo sada Knjigu o brojevima (Četvrta knjiga Mojsijeva, 36:6-9), podvlačenje naše: "Ovo zapovjedi Gospod za kćeri Salpadove i reče: neka se udadu za koga im bude volja, ali u porodici plemena svojega neka se udadu. / Da se ne bi prenosilo našljedstvo sinova Izrailjevijeh od jednoga plemena na drugo; jer će sinovi Izrailjevi držati svaki našljedstvo plemena otaca svojih. / I svaka kći u plemenima sinova Izrailjevijeh kojoj dopadne našljedstvo, neka se udaje za koga iz porodice plemena oca svojega, da bi sinovi Izrailjevi držali svaki našljedstvo otaca svojih, / Da se ne bi prenosilo našljedstvo od jednoga plemena na drugo, nego svaki iz plemena sinova Izrailjevijeh da drži svoje našljedstvo."

Dakle, svaka naslednica udaje se za pripadnika svog plemena, iz čega neposredno ishodi da, ako je iz Josif iz Davidovog plemena onda je iz tog plemena i Marija.

KOLENO I OSTALO: Ako još pogledamo Brojeve 36:11 (podvlačenje opet naše): "Jer Mala i Tersa i Egla i Melha i Nuja, kćeri Salpadove, udadoše se za sinove stričeva svojih" – neće nam biti teško da prihvatimo stanovište da su se naslednice udavale za isto koleno, iz čega bi neposredno ishodilo da Josifov rodoslov tačno prati Marijin.

Na kraju, ali ne i najlakše za razumevanje, ostaje priča o razlikama između Matejevog (Mt, 1:1-16) i Lukinog jevanđelja (Lk, 3:23-38).[14] Neki autori[15] smatraju da je Matej izložio Josifov a Luka Marijin rodoslov, ali – van onog gore rečenog – Luka navodi da je "Isus sin Josifa, sina Ilijeva" a valjda bi trebalo da se umesto "Ilijeva" navede "Joakimova", oca Bogorodičinog! Bolje objašnjenje, po nama, nalazi se u "Crkvenoj istoriji" Jevsevija Kesarijskog: "Imena pokolenja u Izrailju navedena su ili po prirodi ili po zakonu; po prirodi kada je postojalo prejemstvo zakonitih sinova, a po zakonu kada po smrti bezdetnog brata, njegov brat svome detetu daje ime umrloga oca. Tada još ne beše jasne nade u vaskrsenje, i buduće obećanje smatrali su izvodljivim ako bi ime umrloga davali detetu, smatrajući da će to ime na taj način biti sačuvano zauvek. Zato među onima koji su pomenuti u rodoslovu, neki su bili zakoniti naslednici svojih očeva po prirodi, dok su drugi bili rođeni od jednih otaca, a nosili su imena drugih. Takođe pominju i stvarne očeve i one koji im behu kao očevi, i na taj način, ni jedno ni drugo Jevanđelje ne greše, navodeći imena i po prirodi i po zakonu. Potomci Solomona i Natana prepleću se među sobom upravo zbog postojanja bezdetnih ljudi kao i drugih brakova, te je i jedne i druge moguće smatrati za decu navedenih roditelja (očeva). Obe povesti su potpuno pravilne, i dolaze do Josifa pravim putem mada on ponekad izgleda veoma krivudavo."[16] Jevsevije, takođe, pominje i da "Matej naglašava: 'Jakov rodi Josifa', a Luka kazuje da je on bio sin Josifov, Ilije, Melhije. Nemoguće je jasnije naznačiti rođenje po zakonu, i Luka, govoreći o podobnim rođenjima, ipak izbegava reč 'rodio', mada u svom nabrajanju dolazi do Adama i Boga."[17]

IZ DOMA NAUKE: Ričard Dokins bi morao, kao naučnik, da ponudi i drugu stranu priče, čiji smo deo ovde izneli (makar za domaće antiteiste); naravno, ako zna nešto o tome. Jer, koliko čuvene reči "mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna"[18] važe za pravu Bibliju toliko stoje i za Dokinsovu "ateističku Bibliju".