Hrišćanstvo i obraz

Na tribini pod nazivom „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“, održanoj 23. decembra u Domu omladine Beograda, sveštenik dr Zoran Devrnja, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, oštro je napao Pokret Srbski Obraz i načela svetosavskog nacionalizma, ustvrdivši da pripadnici Obraza „vrlo često zloupotrebljavaju svoj hrišćanski identitet i kače se na autoritet crkve, kao da crkva stoji iza njihovih načela i njihovog delovanja“.

„Oni nisu deo crkve. Kada kažu da se pozivaju na autoritet crkve, oni u stvari manipulišu. A crkva bi svakako trebalo da napravi jasan otklon“, rekao je takođe dr Devrnja, a prenela agencija Beta.

Kao šlag na tortu, Devrnja je, u tipično drugosrbijanskom stilu, ocenio da je u ratovima 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije došlo do „instrumentalizacije religije“, a verske zajednice su bile „izmanipulisane ili su želele da budu izmanipulisane“.

Nju-ejdž „hrišćanstvo“

Da bi stvari bile jasnije, valja primetiti da je tribina „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“ održana nakon predstavljanja istoimenog filma, čiji autor je dr Nikola Knežević, član Upravnog odbora Instituta za studije kulture i hrišćanstva. Uz o. Zorana Devrnju i Nikolu Kneževića, na tribini su govorili i Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, prof. dr Davor DŽalto, predavač na Američkom univerzitetu u Rimu i predsednik Instituta za studije kulture i hrišćanstva, kao i Aleksandar Šibul, bivši sveštenik a sadašnji psiholog i saradnik pomenutog Instituta.

Zanimljivo je da Institut za studije kulture i hrišćanstva deluje u saradnji sa američkom Nacionalnom zadužbinom za demokratiju (National Endowment for Democracy — NED) i nemačkom Fondacijom Konrad Adenauer (Konrad Adenauer Stiftung — KAS), koji su, uz američki Nacionalni demokratski institut (National Democratic Institute — NDI) i različite fondacije DŽordža Soroša, čvorištaNATO-agenture na Balkanu. Samo u pripremu petooktobarske revolucije u Srbiji i dovođenje na vlast zapadnih poslušnika, SAD i EU su, posredstvom NED, KAS, NDI, Soroša i drugih tzv. „nevladinih organizacija“ uložili preko 70 miliona dolara. Još od početka 90-ih godina, pomenuta „družina“ neumorno radi na razaranju državnosti, nacionalne svesti, duhovnosti i porodičnih vrednosti u Srba. U poslednje vreme naročito rovare po Republici Srbskoj, sa ciljem rušenja zakonite vlasti, uspostavljanja marionestkog režima po uzoru na Srbiju i konačnog gašenja RS.

Koliko delovanje Instituta za studije kulture i hrišćanstva ima veze sa Hristom i Hrišćanstvom, svedoče njihove aktivnosti pod pokroviteljstvom NED i KAS, poput seminara „Rodna ravnopravnost i društvena uloga žena u Srbiji“. Čak i ako zažmurimo napodatak da su istaknuto mesto na ovom skupu imale predstavnice Fonda za političku izuzetnost Sonje Liht, čiji gazda je već pomenuti DŽordž Soroš, sama činjenica da jedan institut koji se kiti hrišćanskim imenom uvodi u upotrebu pojam „rodna ravnopravnost“ bi morala da izazove ozbiljnu zabrinutost. Naime, tzv. „rodna ravnopravnost“ je izraz težnje polno izopačenog lobija da ukine prirodnu odrednicu i razlikovanje polova (muško — žensko) te nametne tumačenje po kome ne postoje muški i ženski pol, već takozvani „rod“ (eng. gender) i „rodni identitet“, koji može biti ne samo muški i ženski, već i homoseksualni, lezbejski, transseksualni, transrodni, biseksualni, pa čak i pedofilski, budući da, prema njihovim tvrdnjama, pedofilija nije čudovišan i odvratan zločin, već „izraz ljubavi“ u kojoj „postoji obostrani užitak“. Zahvaljujući tom i takvom tumačenju, u pojedinim zemljama Zapada ne samo da je dozvoljeno polnim izopačenicima da usvajaju i „odgajaju“ decu, već su ukinute i, štaviše, zabranjene reči „tata“ i „mama“, umesto kojih su nametnuti izrazi „roditelj 1“ i „roditelj 2“.

I tako, umesto da oni koji sebe nazivaju hrišćanima ukažu na Božiji i prirodni zakon, žigošu nedopustivo brisanje razlike između dobra i zla, vrline i greha, istine i laži, i stanu u odbranu hrišćanskih i porodičnih vrednosti — oni pružaju opravdanje bezakonicima da istraju u svome grehu i, što je još gore, da ga nametnu i onima koji žele da žive u saglasju sa Bogom i bogolikom ljudskom prirodom, a sve pod plaštom „demokratije“, „ljudskih prava“ i „univerzalnih vrednosti“.

Svetosavlje kao smetnja

Ništa manje opasni nisu ni pokušaji ovdašnjih hipi-hrišćana da oblate srbske pravoslavne rodoljube i sam pojam svetosavskog nacionalizma. U svojim javnim nastupima, među kojima su i seminari u pojedinim eparhijama SPC, oni pokušavaju da poistovete zdravi nacionalizam sa jeresju etnofiletizma — lažnog rodoljublja koje uzdiže privrženost određenom narodu iznad ljubavi prema Bogu.

Drugim rečima, oni danas čine isto što je u XIII veku činio ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan, koji je, besan što je Srbska Pravoslavna Crkva postala autokefalna, klevetao i napadao Svetog Savu „zbog ljubavi prema Otačastvu“. Na žalost, za Homatijanove današnje nastavljače, Sveti Sava je samo ružna uspomena iz prošlosti, svojeglavi pustolov koji nas je „izdvojio iz jedinstva sa Vaseljenskom patrijaršijom“ i udario temelje srbskom „etnofiletizmu“.

Iz takvog polazišta, u glavama najekstremnijih protivnika svetosavskog Pravoslavlja rađaju se ideje poput one da treba ukinuti Srbsku Pravoslavnu Crkvu, a umesto nje stvoriti „Pravoslavnu Crkvu u Srbiji“, „Pravoslavnu Crkvu u Crnoj Gori“, „Pravoslavnu Crkvu u Bosni i Hercegovini“, i tako redom, zaključno sa „Pravoslavnom Crkvom na Kosovu“ — i sve to u ime borbe protiv „etnofiletizma“, odnosno pogrešno shvaćenog i predstavljenog nacionalizma.

Ne uprežite se u isti jaram s nevernicima“ (II Kor. VI, 14)

To, da pojedini sveštenoslužitelji govore i delaju po volji knezova ovoga sveta, a ne po Istini i Pravdi Božijoj, nije novost u istoriji Crkve.

Zna se, recimo, da je sveštenik Vladimir Zečević, kao istaknuti komunista, učesnik AVNOJ-a i prvi ministar unutrašnjih poslova u Brozovoj Jugoslaviji, potpisao zloglasni ukaz kojim je posle „oslobođenja“ zabranjen povratak prognanih Srba na Kosovo i Metohiju. Doduše, još uvek se ne zna tačno koliko je srbskih sveštenika, oficira, profesora, domaćina, omladinaca i ostalih „narodnih neprijatelja“ oterao na robiju i u smrt sa visokog mesta na kome se nalazio, ali i ta istina će jednog dana izbiti na videlo.

Njegov kolega, „crveni pop“ Milan Smiljanić, koji je bio Brozov ministar poljoprivrede u vreme prisilnog otkupa, oduzimanja zemlje i sveopšte represije nad srbskim seljacima, imao je običaj da kaže: „Krst nosim, zvezdom se ponosim; Tita volim, a Bogu se molim“.

Među našim savremenicima ima vladika koje su, da bi se dodvorile kojekome, pozivale srbske junake da se predaju Haškom tribunalu, uz „mudri“ zaključak da, ako su nevini, nemaju čega da se boje, već treba da „odu tamo“ i „dokažu svoju nevinost“. Kao da to nije bilo dovoljno, otvoreno su podržavali i pojedine, uglavnom prozapadne, predsedničke kandidate.

Sve ovo, naravno, nipošto ne znači da je većina sveštenoslužitelja, a pogotovo ne SPC u celini, poklekla pred izazovima i iskušenjima ovog nimalo lakog doba. Ali, ukazuje da je bilo i biće onih koji, da se poslužim upravo rečima dr Zorana Devrnje, „zloupotrebljavaju svoj hrišćanski identitet i kače se na autoritet crkve, kao da crkva stoji iza njihovih načela i njihovog delovanja“, a sve to kako bi služili svojim zabludama, zemaljskim moćnicima i nepravoslavnim idejama.

Svetosavski nacionalizam

Nisam od onih koji smatraju da Crkva treba da bude potpuno izolovana od države i društva, da joj usta budu zapušena a ruke svezane.Učešće predstavnika Crkve u društvenom životu i iznošenje stavova o važnim pitanjima od opšteg značaja je poželjno i potrebno, ali ono mora biti zasnovano na vekovnom Predanju Svetih Otaca, a ne na prolaznim tzv. „modernim idejama“.

Učenje o saglasju (simfoniji) Crkve i Države, kome je temelje udario Sveti Car Konstantin Veliki, a uobličio ga Sveti Car Justinijan u svojim čuvenim „Novelama“, nama Srbima je u praksi sproveo Sveti Sava, a teorijski obrazložio Sveti vladika Nikolaj Velimirović.

Po učenju Vladike Nikolaja, Crkva i država su kao dva vola koja, upregnuta u isti jaram, služe jednom Domaćinu, to jest Bogu. Najvažniji zadatak i Crkve i države, i vladara i naroda, jeste služba Bogu, ili na grčkom Teodulija. Ako s ljubavlju služe Hristu, crkvene i državne vlasti će očinski brinuti o narodu i time na najbolji način ispunjavati svoju dužnost.

Svetosavski, ili jevanđeljski nacionalizam, kako ga je nazivao Sveti Nikolaj, jeste zapravo izraz plemenite ljubavi premabližnjima — svojim sunarodnicima, odnosno srodnicima po duhu, poreklu, jeziku i običajima. „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“, jedna je od dveju najvećih zapovesti Božijih (Mt. XXII, 39). Naravno, ova ljubav treba da izvire iz ljubavi prema Bogu, a ne da postane zamena za nju; jer, kako kaže Gospod u Jevanđelju, „ko ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan“ (Mt. X, 37).

U skladu sa Hristovom zapovešću: „Idite i krstite sve narode u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, Crkva je s ljubavlju omogućila onimnarodima koji su to želeli da ostvare sopstveni običajni izraz pravoslavne vere. Zato danas imamo brojne pomesne pravoslavne Crkve, čije postojanje je omogućilo Srbima, Rusima, Gruzinima, Bugarima, Rumunima, pravoslavnim Poljacima, Japancima,Arapima, Fincima i drugima da očuvaju svoj verski i nacionalni identitet uprkos svim nedaćama kroz koje su prolazili. Tobrižno čuvanje i negovanje svoje duhovne i narodne baštine i jeste ono što danas nazivamo nacionalizmom.

„Nacionalizam je ljubav prema duhu svoga naroda“, učio je veliki ruski mislilac Ivan Iljin. A naš Sveti Nikolaj Žički i Ohridski, „najveći Srbin posle Svetoga Save“, kako ga je opisao Sveti Justin Ćelijski, u svom izvanrednom spisu „Srbski narod kao Teodul“ ukazuje: „Nacionalizam srbski je univerzalno hrišćanski, nikad uski i glupi šovinizam. Ovako bi se mogao definisati srbski svetosavski nacionalizam: uređivati svoju kuću i suviškom svoje snage i svoga blaga pomagati svakom narodu da uredi svoju kuću. Ili: služiti Hristu Bogu na svojoj zemlji i u svojoj otadžbini, i po mogućstvu i sa pretekom služiti Hristu Bogu po drugim zemljama, bliskim i dalekim, tj. do Rusije i do Gore sinajske, čak i do krajeva vaseljene. Hrišćanski nacionalizam u univerzalizmu i univerzalizam u hrišćanskom nacionalizmu. Srbi su jedini nosioci ovoga ideala, velikim delom i do sada ostvarivanog, a uz Srbe još jedino Rusi od članova pravoslavne familije naroda Božjih na zemlji. Ima li što spasonosnije za sav svet?“.

Sa Obrazom ili bez njega

Iz svega navedenog, jasno je zašto nesavesnim saučesnicima u razaranju srbskog duhovnog i državotvornog nasleđa smeta Pokret Srbski Obraz.

Smeta im to što Obraz od osnivanja pa do dana današnjeg javno i dosledno zastupa načela svetosavskog i svetonikolajevskognacionalizma.

Smeta im to što smo mi, saborci Obraza, pravoslavni Srbi i što jesmo deo Crkve Hristove — i to ne samo zato što smo kršteni, već i zato što se, u meri svojih moći, trudimo da živimo u Crkvi kroz Svete tajne i hrišćanske vrline.

Smeta im to što je Nebojša M. Krstić osnovao Obraz po blagoslovu episkopa budimskog Danila Krstića i što verujemo da su obojica sada u Nebeskoj Srbiji.

Smeta im naše ime, koje ukazuje i podseća da je svaki čovek stvoren po Obrazu i Podobiju Božijem.

Smeta im naš znamen, kojim je Sveti Car Konstantin Veliki pobedio neznabožačku tiraniju i darovao slobodu hrišćanima.

Smeta im to što znamo da se sloboda za Dobro zadobija kroz borbu protiv zla i greha, najpre u samome čoveku, pa onda i oko njega.

Smetaju im crvena i plava boja naše zastave, koje simbolišu Božansku i čovečansku prirodu Gospoda Isusa Hrista.

Smeta im to što je Nebojša M. Krstić hrabro sledovao Hristovim rečima: „Od ove ljubavi nema veće, da ko položi život svoj za bližnjega svoga“.

Smeta im to što se držimo pastirske pouke Svetog Filareta Moskovskog: „Gnušajte se neprijatelja Božijih, pobeđujte neprijatelje Otačastva, ljubite neprijatelje svoje“.

Smeta im to što pišemo „srbski“, onako kako su vekovima činili naši preci i kako su pisali naši uzori iz novijeg vremena:Njegoš, Nikolaj Velimirović, Danilo Krstić…

Smeta im to što sledimo viteški kodeks srbskog naroda: „Svoje ne daj, a tuđe ne diraj“.

Smeta im to što se, po zavetu Vladike Nikolaja, zalažemo za „školu sa verom, politiku sa poštenjem, vojsku sa rodoljubljem i državu sa Božijim blagoslovom“.

* * *

Smisao našeg postojanja nije u tome da se nikome ne zameramo i da budemo svima dopadljivi, već da svedočimo Istinu koja će nas osloboditi.

Zato Obraz postoji i zato se bori.

Sve za Obraz, a Obraz ni za šta!