Dveri su 19 godina bile otvorene

Devetnaest godina su svima u Srbiji i na teritorijama eparhija Srpske pravoslavne crkve svuda u svetu bile širom otvorene dveri prijema, pokajanja, isceljenja i vaskrsenja posredstvom ličnosti blaženopočivšeg Patrijarha srpskog g. Pavla. Ovim se, naravno, nipošto ne želi reći da je Srpska pravoslavna crkva zatvarala svoje dveri pre toga, u godinama između 1945. i 1990. Ali je, spletom istorijskih okolnosti, ali i pristankom novih vlasti u Srbiji, posle izbora Patrijarha Pavla nastupilo vreme u kojem je Crkva ponovo mogla da zauzme punopravno mesto u javnom životu, ili bar dobila priliku da se za to mesto izbori.

I izborila se. Preuveličano bi bilo reći da je to bilo isključivo zahvaljujući autoritetu i ličnim kvalitetima blaženopočivšeg Patrijarha. On prvi sebi ne bi pripisivao takve zasluge. I drugi su učeni, duhovni, smeli arhijereji poput, u prvo vreme, Atanasija Jevtića, Irineja Bulovića, Amfilohija Radovića, Artemija Radosavljevića, učenika Ave Justina Popovića, na čijim temeljima će kasnije graditi i mlađi, dolazeći, kao i mnoga druga sveštena lica, duhovnici i teolozi potekli iz tela Crkve, dali ogroman doprinos vaspostavljanju značaja i relevantnosti Crkve ne samo u hramu, o crkvenim praznicima ili u kontekstu ličnih problema ili nedoumica pojedinaca, već i u svakodnevnom životu čitave zajednice.

Uloga Patrijarha Pavla je, zapravo, bila objedinjavajuća u tom pogledu, ali i više od toga – usmeravajuća i integrišuća. Upravo je njegova ličnost bila oličenje tih dveri koje su ponovo bile širom otvorene, nudeći svakom neometan i slobodan pristup riznici Crkve, čija su raznovrsna oličenja bili svi gore-pomenuti javni delatnici – ali i svi koji su tiho, privatno, bez zvanja ili položaja u crkvenoj jerarhiji, svih godina posle rata, zračili oko sebe kao živa ognjila neugaslog plamena Crkve i svega što ona predstavlja ili treba da predstavlja. On je bio taj čija su ličnost, autoritet i zvanje govorili vernicima, preobraćenicima ili povratnicima u veru – pa čak i nepokajanima i otvrdlima u ultimativnom materijalizmu, da su slobodni da bez osude pristupe Crkvi, svako na svoj način, svako iz sopstvenih pobuda – pa čak i onih prividno koristoljubivih. Njegovim ustoličenjem na Tron Svetog Save, Srbima (ali i svima drugima koji su to hteli) otvorena su nebeska vrata, ka kojima ih niko nije gurao, prema kojima ih niko nije prisiljavao. Ko je imao oči da vidi i uši da čuje i volju da pristupi – video je, čuo je, i pristupio. I Patrijarh srpski je bio tu da ih primi – bez osude, kao živo uputstvo za dalje postupanje.

I, naravno, nisu se voznesenjem Patrijarha Pavla sa zemlje te nebeske dveri sada zatvorile. Za one koji veruju, za one koji su se odazvali njegovom blagom, nenametljivom pozivu, njegov poziv i njegovo prisustvo su sada još jači, svetlost iza dveri još blještavija. Za one koji se, pak, nisu za proteklih 19 godina odazvali, a mogli su, verovatno je najprimenjivija priča iz Jevanđelja o bogatašu, obučenim u porfiru, sa čije raskošne trpeze bi po koju mrvicu pokušao da uhvati i ubogi Lazar, čije su rane lizali psi. Kada su obojica umrla, bogataš se našao u adu, dok se Lazar našao u Avramovom naručju. Kada je bogataš ugledao Avrama i Lazara, zatražio je od Avrama da mu pošalje Lazara da umoči svoj prst u vodu i rashladi mu jezik, pružajući mu bar malo olakšanja od adskog plamena. Avram mu je odgovorio da je, nažalost, provalija koja deli njihova nova staništa prevelika, i da niko ne može preći iz jednog u drugo. Kada je, pak, bogataš zamolio Avrama da bar pošalje Lazara da javi njegovoj braći, da i oni ne završe gde je on završio, Avram mu je na to rekao da imaju Mojsija i Proroke koje mogu da slušaju. Kada je na to bogataš insistirao da će se oni pokajati samo ako bi im neko od mrtvih došao i lično im posvedočio, Avram mu odgovori: „Ako ne slušaju Mojsija i Proroke, neće verovati ni ako neko iz mrtvih vaskrsne“ (Luka 16, 19-31).

Slično je i sa zemaljskim bivstvovanjem i končinom blaženopočivšeg Patrijarha Pavla: ako ko nije njegovim prisustvom i njegovim životom bio podstaknut da zakuca i uđe na dveri koje je on širom otvorio i držao otvorene svih ovih 19 godina, teško da će biti tog poziva koji će ga na to pobuditi, bilo sa neba ili sa zemlje, posle Patrijarhovog upokojenja. I možda se najpre u tom smislu može reći da je došao kraj jedne ere.

U toj eri su, izgleda nužno, u istom vrtlogu bili pomešani svi – neki da se u vrtlogu nauče još boljem razlučivanju, neki da se u njemu skroz izgube, a neki da pomisle da u njemu mogu nesmetano i nekažnjeno večno da love. Međutim, ta privremena uravnilovka – koju su mnogi smatrali nebeskom nepravdom – nije bila uravnilovke radi, niti je bila samo puka i spontana relativizacija svih vrednosti, „priča koju je ispričao idiot, puna besa i buke, bez ikakvog značenja“, već da bi svako dobio jednaku priliku u jednoj istoj smutnji da bude ili postane čovek – ili nečovek. Ono što nikad nije uspelo (niti je iskreno pokušano) u političko-ekonomskoj tranziciji u Srbiji, dosledno je od počivšeg Patrijarha Pavla, koliko je bilo u njegovoj moći, sprovedeno u duhovnoj. Patrijarh je poravnao teren za sve, i nikom nije data privilegija ili prednost zbog „prethodnih zasluga“ za Crkvu, uprkos negodovanjima mnogih koji su, s pravom ili ne, sebe smatrali zaslužnim, ili bar zaslužnijim od drugih.

Čini se da je Patrijarhov zemaljski boravak predstavljao vreme u kojem je pravedni još malo trebalo da čine pravdu, a nepravedni još malo da čine nepravdu. Ali, kao i u Svetom pismu, ni to nije večno stanje, već je nešto čemu, u određenom trenutku, kada vreme istekne, treba da dođe kraj, kada se žito konačno odeli od kukolja, kada svako krene odabranim putem i kada počne da se izvršava jedna viša pravda. I čini se da je na pomolu jedno takvo vreme.

Može se reći i to da se vreme Patrijarha Pavla poklopilo i sa procvatom onoga što se zove analitika u javnom životu. I ta analitika i analitičari su u mnogim trenucima delovali jalovo, nedelatno, kao glas vapijućeg u pustinji. Međutim, gledano u kontekstu jednog smutnog vremena, kada je svako dobio priliku da se ponovo raspozna, pokaže i dokaže na duhovnom planu, ona najbolja analitika je na nižem, političkom planu, u svom najiskrenijem izdanju, pokušavala da ukazuje na različite aspekte bitnih pitanja i na njihove moguće posledice, tako da niko više nije mogao da kaže da je bio neobavešten, tako da je svako ko je hteo da vidi mogao da vidi, i ko je hteo da čuje mogao da čuje. Drugim rečima, i analitika je bila u službi raspoznavanja ko je ko i šta je šta u mutljagu kojeg je digao vrtlog promena. Vreme takve analitike, dobronamerne, rasvetljavajuće i upozoravajuće, u kojoj je želja za „objektivnošću“ možda najviše bila vođena iskrenom željom za davanje jednakih šansi svakome da se opomene i prene, i da se svakom a priori učitaju najbolje namere i praštaju ljudske slabosti, čini se da je Patrijarhovom zemaljskom smrću takođe isteklo. Zadatak nove, relevantne analitike novog doba ići će, i treba da ide, u pravcu osvetljavanja puta delovanja onih koji se međusobno raspoznaju i znaju za koji su se put opredelili.

Postoji vreme za setvu i vreme za žetvu. Blaženopočivši Patrijarh srpski g. Pavle je posejao, plodovi su imali vremena da izrastu i da se poznaju. Neće biti reprize, niti nastavljanja po starom. Patrijarh Pavle je neponovljiv, jer je neponovljivo i vreme u kojem je on bio prizvan na svoju zemaljsku službu. Kao da brzo ističe vreme u kojem su i Lazar i bogataš delili isti prostor, sa mogućnošću susretanja u pomirenju i pokajanju, i kao da se sada otvara ona nesaglediva provalija između njih, koju nijedan most – ni uz najveći mogući kredit po najnižim kamatnim stopama – uskoro više neće moći da premosti. I kada se bogataš bude setio da mu je, koliko juče, ubogi Lazar bio tu, ispred nosa, da se s njim izmiri i podeli zajedničku trpezu, koja je dovoljno bogata za sve – shvatiće da nije bio tako pragmatičan kao što je mislio.