Čovek koga je trebalo ućutkati

Iskorišćene su izvesne unutrašnje crkvene protivurečnosti da bi se on uklonio, pototovu što se očekuje da će i Raška oblast (tzv. „Sandžak“) krenuti putem Kosova, a vladika Artemije je arhijerej i na Kosovu i u Raškoj oblasti. To ne znači da pišem bilo šta o „finansijskim malverzacijama u poslovanju Eparhije raško-prizrenske. O tome neka sude nadležni. Takođe, stav o ovim pitanjima ne sme biti povod za raskolničke tendencije, naročito ako znamo da je vladika Artemije svim silama protiv bilo kakvog raskola. Svoj tekst pišem da bih naša događanja smestio u širi okvir, i ukazao na izvesne, manje poznate, a moguće, razloge za uklanjanje episkopa Artemija. Jer, ne zaboravimo: on je, u ovom trenutku, jedan od najznačajnijih boraca za Sveto Predanje, a protiv globalističke kvazireligioznosti ekumenizma – ne samo u srpskoj Crkvi, nego i u Crkvi od Istoka. Ideološki ekumenizam, koji odgovara političko-ekonomskim „integracionim procesima“ i interesima mondijalističke oligarhije, već dugo nagriza samosvest i snagu pravoslavnih. Suprotstavljajući se tom procesu, episkop Artemije je već odavno na nišanu onih koji smatraju da u Crkvi „all you need is love” (jer, ekumenisti ističu Ljubav kao nešto iznad Istine; pravoslavni znaju da su Ljubav i Istina jedno, jer su Hristos.)

Kao dosledni učenik oca Justina Popovića, autora knjige „Pravoslavna crkva i ekumenizam“, vladika Artemije je, uvek i svagda, bio protiv kompromisa kad je pravoslavna vera u pitanju, a pogotovu protiv zajedničkih molitava sa inoslavnima, koje kanoni Crkve izričito zabranjuju (i koji su, kako kaže otac Justin, jasni i za „savest komarca“).

U svojim javnim istupima, knjigama i eparhijskom časopisu „Sveti knez Lazar“ redovno je pisao protiv nepredanjskih postupaka ne samo izvesnih arhijereja u SPC, nego i protiv takvih postupaka uglednika u drugim pomesnim crkvama. Zbog Artemijevog kritičkog stava prema približavanju patrijarha carigradskog Vartolomeja I Vatikanu, ovaj prvojerarh mu je zabranio ulazak na Svetu Goru – i to je bilo još sredinom poslednje decenije 20. veka.[2]Da se razumemo: vladika Artemije je (uvek i svagda biranim rečima!) samo izražavao svoje mišljenje i ulagao javne proteste, kao što je činio i Sveti Justin Ćelijski, njegov duhovni otac. On nikad nije pozivao ni na kakvo „zilotstvo“ i „raskolništvo“. No, njegova čvrstina je bola oči. Dovoljno je setiti se apela upućenog SA Saboru SPC 2001. iz manastira Sopoćani (na skupu su učestvovali mnogi ugledni duhovnici, među kojim i blaženopočivši arhimandrit studenički Julijan), pa učešća vladike Artemije na svepravoslavnom bogoslovskom skupu u Solunu 2004, kada je ekumenizam oštro kritikovan; godine 2009, episkop raško-prizrenski se, sa svojim monaštvom, pridružio „Ispovedanju vere protiv ekumenizma“, koje je potpisalo još nekoliko arhijereja i mnogo uglednih duhovnika i teologa pravoslavne Jelade. U jesen 2009, uoči pregovora mešovite pravoslavno-katoličke komisije na Kipru (vođeni su pregovori o vodećoj ulozi rimskog pape u prvom milenijumu Crkve, a propali su zbog reakcija pravoslavne javnosti), vladika Artemije je tražio da se SA Sabor SPC sastane vanredno, da bi delegat SPC, episkop braničevski Ignjatije, dobio jasna uputstva kako da se ponaša u toku pregovora .

Doktor teologije, izrazito podvižničkog života i sposoban duhovni rukovođa (o tome govori broj manastira na Kosovu i Metohiji i u Raškoj oblasti koje je napunio svojom duhovnom decom), srpski episkop Artemije nije mogao da ostane na vetrometini, a da oni kojima se ne sviđa njegova „drčnost“ (čitaj: nepoklekla istinoljubivost) ne pokušaju da ga oduvaju. Ako se neko takav mora ukloniti (a mora!), to se ne sme učiniti neposrednim napadom na njegovu duhovnu poziciju. Najlakše je utvrditi da je dotični kriv za nešto drugo, nešto banalno i istovremeno medijski upotrebljivo – a to je zloupotreba (državnog, crkvenog, narodnog) novca. Javnost ionako malo zna o eklisiološkim pozicijama vladike Artemija, a njegova dela i časopis „Sveti knez Lazar“ retko ko da je čitao.

To, ponavljam, ne znači da nije bilo neumešnosti (ili, ne daj Bože, zloupotreba) kad je rukovođenje novcem u pitanju. Ali, čovek koji je od 1999. godine skoro u potpunosti prepušten samom sebi, u neprijateljskom okruženju NATO – OVK koalicije, koji je putovao, putovao, putovao od nemila do nedraga da bi svedočio o Kosovu u Srbiji i tamošnjem stradanju Srba i drugih nealbanaca mogao je da pogreši (on ili neko iz njegovog okruženja) „u koracima“ – ne iz zle namere, nego u brzini.

Međutim, način na koji je uklonjen jasno pokazuje da se nekome žurilo. Taj „neko“ je, krajem februara 2010, izvodio vojne vežbe na severu Kosova, preteći „reintegracijom“. I nema ozbiljnog čoveka koji nije uočio da je briga za moralni lik SPC i borba protiv korupcije u njenim redovima počela u isto vreme kada su predstavnici NATO imperije rešili da slome svaki srpski otpor na „nezavisnom“ Kosovu, i da je počela upravo od eparhije raško-prizrenske, a ne, recimo, od eparhija u dijaspori ili u „užoj Srbiji“. Vladika Artemije odavno smeta.

Svi protiv samog?

U Berlinu je, 3. i 4. jula 1998. godine, održana, u organizaciji Bartelsman fondacije, konferencija o „Dousavršavanju Evropske Unije“. Konferencija je bila zatvorena za javnost, a prisustvovali su joj takvi moćnici kakvi su Henri Kisindžer i Ričard Holbruk (koji je, pre završetka iste, otišao u Beograd, da nastavi s pritiscima na Miloševića.) Jedini Srbin koji je na konferenciji podneo referat bio je vladika Artemije, u čijoj pratnji su se našli predstavnici Svetskog saveta Srba, među kojima su bili Predrag R. Dragić Kijuk i dr Vladimir Umeljić (koji se takođe obratio prisutnima, govoreći o Kosovu.)

Iz strateškog dokumenta (ponavljamo: nedostupnog za javnost) videlo se da ujedinjena Evropa iz svojih redova isključuje ne samo Rusiju, nego i Belorusiju i Ukrajinu (proglašene „sivim zonama“), a za Srbiju predviđa status „enklave“ podložne svim vrstama drobljenja. Posle obraćanja vladike Artemija, koji se zalagao za Evropu zasnovanu na hrišćanskim načelima, Klaus Kinkel, nemački ministar spoljnih poslova, izjavio je dve bitne stvari: da „Evropa nije i više nikada neće biti hrišćanski klub“, kao i to da su „Srbi gubitnici i da će još gubiti u događajima koji slede“. U dokumentu o „dousavršavanju EU“ jasno je rečeno da isključivanje Rusije iz evrointegrativnih procesa podrazumeva uključivanje Turske u iste te procese. Koliko događaji posle ovog ezoternog skupa ostvaruju ono što je „zacrtano“, čitalac neka sudi sam (počev od odbijanja da se hrišćanstvo pomene u Preambuli Ustava EU, preko NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine, do antiruske i turkofilske politike evroameričkih saveznika.)[3]

Na ovom skupu, vladika Artemije se okupljenima obratio govorom pod nazivom „Srbi i Novi evropski poredak - Jedno hrišćansko pitanje“:

„Ponuđeni projekat ′Dousavršavanje Evropske unije′ raduje ljude dobre volje, jer će nakon dve hiljade godina evropski hrišćani najzad ostvariti sabornu i zajedničku hrišćansku Evropu. Za naš stari kontinent, to ima značaj duhovnog uspenja, jer je dosadašnja istorija Evrope istorija velikih iskušenja, mržnje, ratova i svih oblika nehrišćanskih ′vrlina′.

Pa ipak, ponuđeni dokument ima svojih manjkavosti, kako u određivanju cilja tako i u korišćenju sredstava. Neprimereno je hrišćanskoj civilizaciji da je odlikuje vlastodržački tribalizam, što malobrojne narode dovodi u neravnopravan položaj. Taj tribalizam i nasleđeni evropocentrizam (kako se ističe na stranama 17, 20 i 23 ponuđenog dokumenta) ne bi trebalo da bude karakteristika, najzad, ostvarene hrišćanske evropske zajednice.

Ciljno se određujući kao sastavni deo bipolarne svetske imperije (navodno zbog uspostavljanja ravnoteže snaga) jača se trijumfalna a ne univerzalna kosmopoliteja odnosno blagodatna hrišćanska zajednica - što nam je svima, nesumnjivo, zajednička želja.

Ne postoji, takođe, nijedan razlog (vidi 26. str. ovog dokumenta) da se uvodi prestižno, primordijalno odlučivanje bez saglasnosti drugih, kao ni razlog da se uvodi instrument pretorijanskog ili - ako hoćete - inkvizitorskog malja (str. 23) umesto lekovitog principa dijaloga, koji je Evropa ipak dostigla.

Na 9. strani političkog programa Evrope predviđaju se sive zone i jedna enklava za regije koje se nisu u okviru predviđenog plana dovoljno prilagodile. Ja ne govorim sada o neprimernoj vrsti centralizovanog diktata (preventivne mere) već o nespojivosti stvaranja rezervata u okviru hrišćanske zajednice. Slažete se, pretpostavljam, da bi Evropa morala da se odrekne politike rasizma i protektorata.

I dalje, projekat pod nazivom "Dousavršavanje Evropske unije" najkonkretnije pominje, kao moguće neuralgične tačke, Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju i Srbiju (str. 8. 15. 18. 19). Posebno se naglašava albansko pitanje a na uštrb svih ostalih nerešenih pitanja koja bi se, isto tako, u Evropi mogla politički isforsirati, kao npr: Moldavija, Korzika, Baskija i tome slično.

Ovaj primer ističemo zato što bi aktuelni događaji u Staroj Srbiji (regija Kosovo i Metohija) mogli biti primer principijelne politike hrišćanske evropske zajednice. Nakon dvostrukih aršina, satanizacije i kurdizacije Srba imalo bi smisla nastalu krizu rešavati u okviru politike mudrosti a ne politički okoštalog tradicionalizma.

Sasvim precizno, u prvoj Jugoslaviji albanska manjina je sačinjavala 3,6% stanovništva, slično mađarskoj manjini od 3,3%. U trećoj Jugoslaviji, nastaloj na ruševinama Titove komunističke imperije (a ostvarenoj jedino na štetu srpskog naroda), procenat albanske manjine se "popeo" do nekih 90% u rogobatnoj političkoj manipulaciji. To znači da se stvarni procenat Albanaca (tj. Šiptara) u Srbiji i Jugoslaviji posmatra u okviru regije a ne države - iako su i u smanjenoj trećoj Jugoslaviji, pa i državi Srbiji, Albanci manjina. Ako Albanci na Kosovu i Metohiji i predstavljaju većinu oni su manjina u okviru Srbije gde ne prelaze 10% od ukupne populacije. Uostalom, smanjivanje suverenih državnih teritorija nigde, kao što znate, ne uslovljava manjinski priraštaj.

Prema tome, pitanje svete srpske zemlje na Kosovu i Metohiji (sa hrišćanskom episkopijom starom 1.080 godina i sa oko 1.300 sakralnih objekata) ne može se rešavati tako što će se manjinska pitanja pretvarati u teritorijalna. I više od toga, nije mudra ona politika koja određenim etničkim grupama pomaže u lažnom kreiranju prava, identiteta i izabraništva - jer je to politika koja rađa ksenofobičnost, rasizam i versku netoleranciju. Srbi su tokom dva veka takvu politiku plaćali golgotskom cenom etničkog čišćenja koje je nad njima vršeno.

Beć na ovom primeru jasno se uočava potpuno neutemeljeni prilaz uspostavljanju tzv. sivih zona i enklava, kako su ih okarakterisali autori ovog političkog programa Evropske zajednice. Potpuno nepoznavanje činjenica, ili njihovo nipodaštavanje, neće umanjivati već uvećavati sive zone silujući Zajednicu da svoju energiju bespotrebno troši samo zato što je odustala od principijelnih rešenja. A to konkretno znači da povodom krize na Kocovu i Metohiji treba osnovati međunarodnu konferenciju na kojoj će biti rešavana i garantovana prava Srba u Hrvatskoj i prava Albanaca u Srbiji.

Prigovor Raško-prizrenske episkopije ovom dokumentu tiče se i odstranjivanja Rusije iz hrišćanske evropske zajednice, što ponuđeni dokument čini stidljivim odgurivanjem Rusije u Aziju. Na sličan način čini se i greška favorizovanjem Turske evropskom zajedništvu na štetu drevnih i autohtonih naroda u evropskoj familiji. Znači li to, gospodo, da će politički pragmatizam zameniti hrišćanski humanizam u zajednici na koju Evropa čeka dve hiljade godina?

Nema hrišćanske evropske zajednice bez usaglašavanja ovakvog dokumenta od strane hrišćanskih konfesija. Razumljivo, nije reč o teokratiji već antianarhiji, pošto stvaranje unisone ideološke Evropske zajednice neće biti zaloga za političku budućnost.

Evropa mora tražiti rešenja u okviru zajednice duhovnih i humanističkih iskustava, poput moralnih začetnika Panevropske zajednice. Nju su, kao što znate, zagovarali 1922. između ostalih: Leon Blum, Bernard Šo, Albert Ajnštajn, Migel de Unamuno, Tomas Man i onaj neobični Srbin iz Londona, Dimitrije Mitrinović.

Nemojmo dozvoliti da politički pragmatizam i sadašnju pojavu hrišćanskog globalizma i humanističkog ideala pretvori u mehur od sapunice. Uostalom, odgovornost pri stvaranju ovakvih dokumenata uvek je veća od mogućih posledica, pa tako i odgovornost onih koji bi hrišćansku Evropsku zajednicu zasnivali na nehrišćanskim načelima.“

Ono što je vladika rekao u Berlinu 1998, on je ponavljao, s ovom ili onom nijansom, sve do sada, ni za jotu ne odstupajući od interesa Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji. Ovakva „zilotska“, „fanatična“ doslednost, u doba u kome su laž i nedoslednost principi javnog života više nego ikad, morali su da smetaju. A „Rade Neimar“ je, može biti, samo kolateralna šteta.

Ko će pobediti?

U slučaju vladike Artemija nije u pitanju samo „geopolitika“, nego i „mistika“. Jednostavno, našao se na putu „Nju ejdža“, doba u kome „ne sme biti dva mišljenja kad je pluralizam u pitanju“. Da li će mudrost i dobra volja u njegovom slučaju pobediti nerazum i želju da se jedan nezgodan glas ukloni iz unisonog hora religioznih i „evroatlantskih“ integracija, ostaje da se vidi.

Bilo kako bilo, to je već bilo, i biće dok god postoji Crkva u kojoj, pored Božjeg, ima i ljudskog (često „isuviše ljudskog“). Takav je život u kome svedočimo Istinu.

Jedino u šta možemo biti sigurni je sledeće: ko god da „pobedi“ u ovoj našoj nesreći, posle svih pobednika pobediće Istina (koja je, za pravoslavne, bogočovek Isus Hristos.)