Чoвек кога је требало ућуткати

Искоришћене су извесне унутрашње црквене противуречности да би се он уклонио, пототову што се очекује да ће и Рашка област (тзв. „Санџак“) кренути путем Косова, а владика Артемије је архијереј и на Косову и у Рашкој области. То не значи да пишем било шта о „финансијским малверзацијама у пословању Епархије рашко-призренске. О томе нека суде надлежни. Такође, став о овим питањима не сме бити повод за расколничке тенденције, нарочито ако знамо да је владика Артемије свим силама против било каквог раскола. Свој текст пишем да бих наша догађања сместио у шири оквир, и указао на извесне, мање познате, а могуће, разлоге за уклањање епископа Артемија. Јер, не заборавимо: он је, у овом тренутку, један од најзначајнијих бораца за Свето Предање, а против глобалистичке квазирелигиозности екуменизма – не само у српској Цркви, него и у Цркви од Истока. Идеолошки екуменизам, који одговара политичко-економским „интеграционим процесима“ и интересима мондијалистичке олигархије, већ дуго нагриза самосвест и снагу православних. Супротстављајући се том процесу, епископ Артемије је већ одавно на нишану оних који сматрају да у Цркви „all you need is love” (јер, екуменисти истичу Љубав као нешто изнад Истине; православни знају да су Љубав и Истина једно, јер су Христос.)

Као доследни ученик оца Јустина Поповића, аутора књиге „Православна црква и екуменизам“, владика Артемије је, увек и свагда, био против компромиса кад је православна вера у питању, а поготову против заједничких молитава са инославнима, које канони Цркве изричито забрањују (и који су, како каже отац Јустин, јасни и за „савест комарца“).

У својим јавним иступима, књигама и епархијском часопису „Свети кнез Лазар“ редовно је писао против непредањских поступака не само извесних архијереја у СПЦ, него и против таквих поступака угледника у другим помесним црквама. Због Артемијевог критичког става према приближавању патријарха цариградског Вартоломеја I Ватикану, овај првојерарх му је забранио улазак на Свету Гору – и то је било још средином последње деценије 20. века.[2]Да се разумемо: владика Артемије је (увек и свагда бираним речима!) само изражавао своје мишљење и улагао јавне протесте, као што је чинио и Свети Јустин Ћелијски, његов духовни отац. Он никад није позивао ни на какво „зилотство“ и „расколништво“. Но, његова чврстина је бола очи. Довољно је сетити се апела упућеног СА Сабору СПЦ 2001. из манастира Сопоћани (на скупу су учествовали многи угледни духовници, међу којим и блаженопочивши архимандрит студенички Јулијан), па учешћа владике Артемије на свеправославном богословском скупу у Солуну 2004, када је екуменизам оштро критикован; године 2009, епископ рашко-призренски се, са својим монаштвом, придружио „Исповедању вере против екуменизма“, које је потписало још неколико архијереја и много угледних духовника и теолога православне Јеладе. У јесен 2009, уочи преговора мешовите православно-католичке комисије на Кипру (вођени су преговори о водећој улози римског папе у првом миленијуму Цркве, а пропали су због реакција православне јавности), владика Артемије је тражио да се СА Сабор СПЦ састане ванредно, да би делегат СПЦ, епископ браничевски Игњатије, добио јасна упутства како да се понаша у току преговора .

Доктор теологије, изразито подвижничког живота и способан духовни руковођа (о томе говори број манастира на Косову и Метохији и у Рашкој области које је напунио својом духовном децом), српски епископ Артемије није могао да остане на ветрометини, а да они којима се не свиђа његова „дрчност“ (читај: непоклекла истинољубивост) не покушају да га одувају. Ако се неко такав мора уклонити (а мора!), то се не сме учинити непосредним нападом на његову духовну позицију. Најлакше је утврдити да је дотични крив за нешто друго, нешто банално и истовремено медијски употребљиво – а то је злоупотреба (државног, црквеног, народног) новца. Јавност ионако мало зна о еклисиолошким позицијама владике Артемија, а његова дела и часопис „Свети кнез Лазар“ ретко ко да је читао.

То, понављам, не значи да није било неумешности (или, не дај Боже, злоупотреба) кад је руковођење новцем у питању. Али, човек који је од 1999. године скоро у потпуности препуштен самом себи, у непријатељском окружењу НАТО – ОВК коалиције, који је путовао, путовао, путовао од немила до недрага да би сведочио о Косову у Србији и тамошњем страдању Срба и других неалбанаца могао је да погреши (он или неко из његовог окружења) „у корацима“ – не из зле намере, него у брзини.

Међутим, начин на који је уклоњен јасно показује да се некоме журило. Тај „неко“ је, крајем фебруара 2010, изводио војне вежбе на северу Косова, претећи „реинтеграцијом“. И нема озбиљног човека који није уочио да је брига за морални лик СПЦ и борба против корупције у њеним редовима почела у исто време када су представници НАТО империје решили да сломе сваки српски отпор на „независном“ Косову, и да је почела управо од епархије рашко-призренске, а не, рецимо, од епархија у дијаспори или у „ужој Србији“. Владика Артемије одавно смета.

У Берлину је, 3. и 4. јула 1998. године, одржана, у организацији Бартелсман фондације, конференција о „Доусавршавању Европске Уније“. Конференција је била затворена за јавност, а присуствовали су јој такви моћници какви су Хенри Кисинџер и Ричард Холбрук (који је, пре завршетка исте, отишао у Београд, да настави с притисцима на Милошевића.) Једини Србин који је на конференцији поднео реферат био је владика Артемије, у чијој пратњи су се нашли представници Светског савета Срба, међу којима су били Предраг Р. Драгић Кијук и др Владимир Умељић (који се такође обратио присутнима, говорећи о Косову.)

Из стратешког документа (понављамо: недоступног за јавност) видело се да уједињена Европа из својих редова искључује не само Русију, него и Белорусију и Украјину (проглашене „сивим зонама“), а за Србију предвиђа статус „енклаве“ подложне свим врстама дробљења. После обраћања владике Артемија, који се залагао за Европу засновану на хришћанским начелима, Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, изјавио је две битне ствари: да „Европа није и више никада неће бити хришћански клуб“, као и то да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“. У документу о „доусавршавању ЕУ“ јасно је речено да искључивање Русије из евроинтегративних процеса подразумева укључивање Турске у исте те процесе. Колико догађаји после овог езотерног скупа остварују оно што је „зацртано“, читалац нека суди сам (почев од одбијања да се хришћанство помене у Преамбули Устава ЕУ, преко НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године, до антируске и туркофилске политике евроамеричких савезника.)[3]

На овом скупу, владика Артемије се окупљенима обратио говором под називом „Срби и Нови европски поредак - Једно хришћанско питање“:

„Понуђени пројекат ′Доусавршавање Европске уније′ радује људе добре воље, јер ћe након две хиљаде година европски хришћани најзад остварити саборну и заједничку хришћанску Европу. За наш стари континент, то има значај духовног успења, јер је досадашња историја Европе историја великих искушења, мржње, ратова и свих облика нехришћанских ′врлина′.

Па ипак, понуђени документ има својих мањкавости, како у одређивању циља тако и у коришћењу средстава. Непримерено је хришћанској цивилизацији да је одликује властодржачки трибализам, што малобројне народе доводи у неравноправан положај. Тај трибализам и наслеђени европоцентризам (како се истиче на странама 17, 20 и 23 понуђеног документа) не би требало да буде карактеристика, најзад, остварене хришћанске европске заједнице.

Циљно се одређујући као саставни део биполарне светске империје (наводно због успостављања равнотеже снага) јача се тријумфална а не универзална космополитеја односно благодатна хришћанска заједница - што нам је свима, несумњиво, заједничка жеља.

Не постоји, такође, ниједан разлог (види 26. стр. овог документа) да се уводи престижно, примордијално одлучивање без сагласности других, као ни разлог да се уводи инструмент преторијанског или - ако хоћете - инквизиторског маља (стр. 23) уместо лековитог принципа дијалога, који је Европа ипак достигла.

На 9. страни политичког програма Европе предвиђају се сиве зоне и једна енклава за регије које се нису у оквиру предвиђеног плана довољно прилагодиле. Ја не говорим сада о непримерној врсти централизованог диктата (превентивне мере) већ о неспојивости стварања резервата у оквиру хришћанске заједнице. Слажете се, претпостављам, да би Европа морала да се одрекне политике расизма и протектората.

И даље, пројекат под називом "Доусавршавање Европске уније" најконкретније помиње, као могуће неуралгичне тачке, Русију, Украјину, Белорусију и Србију (стр. 8. 15. 18. 19). Посебно се наглашава албанско питање а на уштрб свих осталих нерешених питања која би се, исто тако, у Европи могла политички исфорсирати, као нпр: Молдавија, Корзика, Баскија и томе слично.

Овај пример истичемо зато што би актуелни догађаји у Старој Србији (регија Косово и Метохија) могли бити пример принципијелне политике хришћанске европске заједнице. Након двоструких аршина, сатанизације и курдизације Срба имало би смисла насталу кризу решавати у оквиру политике мудрости а не политички окошталог традиционализма.

Сасвим прецизно, у првој Југославији албанска мањина је сачињавала 3,6% становништва, слично мађарској мањини од 3,3%. У трећој Југославији, насталој на рушевинама Титове комунистичке империје (а оствареној једино на штету српског народа), проценат албанске мањине се "попео" до неких 90% у рогобатној политичкој манипулацији. То значи да се стварни проценат Албанаца (тј. Шиптара) у Србији и Југославији посматра у оквиру регије а не државе - иако су и у смањеној трећој Југославији, па и држави Србији, Албанци мањина. Ако Албанци на Косову и Метохији и представљају већину они су мањина у оквиру Србије где не прелазе 10% од укупне популације. Уосталом, смањивање суверених државних територија нигде, као што знате, не условљава мањински прираштај.

Према томе, питање свете српске земље на Косову и Метохији (са хришћанском епископијом старом 1.080 година и са око 1.300 сакралних објеката) не може се решавати тако што ће се мањинска питања претварати у територијална. И више од тога, није мудра она политика која одређеним етничким групама помаже у лажном креирању права, идентитета и изабраништва - јер је то политика која рађа ксенофобичност, расизам и верску нетолеранцију. Срби су током два века такву политику плаћали голготском ценом етничког чишћења које је над њима вршено.

Beћ на овом примеру јасно се уочава потпуно неутемељени прилаз успостављању тзв. сивих зона и енклава, како су их окарактерисали аутори овог политичког програма Европске заједнице. Потпуно непознавање чињеница, или њихово ниподаштавање, неће умањивати већ увећавати сиве зоне силујући Заједницу да своју енергију беспотребно троши само зато што је одустала од принципијелних решења. А то конкретно значи да поводом кризе на Kocoву и Метохији треба основати међународну конференцију на којој ће бити решавана и гарантована права Срба у Хрватској и права Албанаца у Србији.

Приговор Рашко-призренске епископије овом документу тиче се и одстрањивања Русије из хришћанске европске заједнице, што понуђени документ чини стидљивим одгуривањем Русије у Азију. На сличан начин чини се и грешка фаворизовањем Турске европском заједништву на штету древних и аутохтоних народа у европској фамилији. Значи ли то, господо, да ће политички прагматизам заменити хришћански хуманизам у заједници на коју Европа чека две хиљаде година?

Нема хришћанске европске заједнице без усаглашавања оваквог документа од стране хришћанских конфесија. Разумљиво, није реч о теократији већ антианархији, пошто стварање унисоне идеолошке Европске заједнице неће бити залога за политичку будућност.

Европа мора тражити решења у оквиру заједнице духовних и хуманистичких искустава, попут моралних зачетника Паневропске заједнице. Њу су, као што знате, заговарали 1922. између осталих: Леон Блум, Бернард Шо, Алберт Ајнштајн, Мигел де Унамуно, Томас Ман и онај необични Србин из Лондона, Димитрије Митриновић.

Немојмо дозволити да политички прагматизам и садашњу појаву хришћанског глобализма и хуманистичког идеала претвори у мехур од сапунице. Уосталом, одговорност при стварању оваквих докумената увек је већа од могућих последица, па тако и одговорност оних који би хришћанску Европску заједницу заснивали на нехришћанским начелима.“

Оно што је владика рекао у Берлину 1998, он је понављао, с овом или оном нијансом, све до сада, ни за јоту не одступајући од интереса Србије и Срба на Косову и Метохији. Оваква „зилотска“, „фанатична“ доследност, у доба у коме су лаж и недоследност принципи јавног живота више него икад, морали су да сметају. А „Раде Неимар“ је, може бити, само колатерална штета.

У случају владике Артемија није у питању само „геополитика“, него и „мистика“. Једноставно, нашао се на путу „Њу ејџа“, доба у коме „не сме бити два мишљења кад је плурализам у питању“. Да ли ће мудрост и добра воља у његовом случају победити неразум и жељу да се један незгодан глас уклони из унисоног хора религиозних и „евроатлантских“ интеграција, остаје да се види.

Било како било, то је већ било, и биће док год постоји Црква у којој, поред Божјег, има и људског (често „исувише људског“). Такав је живот у коме сведочимо Истину.

Једино у шта можемо бити сигурни је следеће: ко год да „победи“ у овој нашој несрећи, после свих победника победиће Истина (која је, за православне, богочовек Исус Христос.)

[1] Већ сам неколико пута писао да сам „стари реакционар“ – реагујем на надражаје. Од почетка писања на хришћанске теме, пратио сам оно што људе у Цркви (или око Цркве) занима и настојао да на то дајем одговоре (од питања сектологије, преко односа Цркве и друштва, до екуменизма). Сматрао сам, и сматрам, да је жива људска реч, каткад полемична, средство којим се, у дијалогу, долази до Истине, и да гушење слободе говора свуда (па и у Цркви) значи рат против човекове боголикости.

Као православни публициста, реаговао сам текстовима кад год сам мислио да је неко у Цркви изложен неправедној осуди: године 1994, у часопису „Логос“, објавио сам писмо редакцији, сматрајући да се у појединим чланцима објављеним у часопису износи погрешна тврдња да је патријарх Павле пацифиста хоминистичког типа; године 1999, у крагујевачким „Погледима“ објавио сам текст „Пророк у оставци?“ бранећи владику Атанасија захумско-херцеговачког од критика због његовог повлачења у мировину; године 2003, писао сам о беседи митрополита Амфилохија над одром Зорана Ђинђића, коју су „другосрбијанци“ једнодушно осуђивали само зато што је митрополит критиковао Америку због напада на Ирак; године 2010, када су извесни медији погрешно тумачили прве изјаве патријарха српског Иринеја, и о томе сам написао чланак.

Реагујем у тренуцима кад се нешто догађа, и углавном сам на страни оних који остану „сами против свих“. Моје речи, наравно, нису „црвено слово“ у календару, али су писане искрено, са намером да се допринесе трпељивом и мудром разговору, који нам је свима потребан, поготову у Цркви.

Част ми је да ово размишљање могу објавити на сајту „Нове српске политичке мисли“, која предњачи у борби за право на слободно изражавање.

[2] У часопису „Свети кнез Лазар“ (2-3/1996.) владика Артемије је објавио своје писмо Синоду поводом одлуке цариградског патријарха Вартоломеја. У фусноти је писало: „Дана 29. новембра 1995. године поднео сам редовним путем молбу Цариградској Патријаршији ради добијања благослова за посету Светој гори. Одговор је из Цариграда послат 27. фебруара 1996. године, али негативан, из разлога који се види из овог нашег одговора Светом Синоду СПЦ“. Одговор гласи:
"Светом архијерејском Синоду

У вези Вашег акта бр. 491. зап. 284 од 21. марта 1996. године, којим ми достављате одлуку Њ. С. Патријарха Цариградског Г-на Вартоломеја, којом ми ускраћује дозволу за улазак у Свету Гору, част нам је одговорити Светом синоду следеће:

Дубоко ме је заболела чињеница да сте Ви, Ваша Светости, и браћа архијереји, чланови Светог синода, без икакве провере узели здраво за готово чисту клевету садржану у акту Васељенског Патријарха да ја ,,одржавам некакве односе и заједницу са расколницима, са свргнутим од стране Грчке Цркве свештеником Кипријаном, који се назива епископом Оропоса и Филе" (на чему се и темељи забрана мени уласка у Свету Гору), и што ми, на основу тога, скрећете пажњу (у духу сугестије из Цариграда) „да се држим канонског поретка Православне Цркве".

Да сте ме о томе упитали, Ваша Светости, када сам недавно био код Вас, рекао бих Вам оно што је и Богу познато: Да никада од када сам Епископ, а и раније, нисам имао никакав однос и заједницу са поменутим Кипријаном, чак ни путем телефона.

И први део моје тобожње кривице да ја „својим речима и поступцима рушим углед Васељенске Патријаршије", нема апсолутно никаква основа, нити се за потврду тога наводи било који доказ. Напротив, постоје многобројни докази да онај који мене позива да се држим „реда и предања Православне Цркве" (дакле, Васељенски Патријарх Вартоломеј) сам лично, и они са њим, до сада су погазили све свете Каноне и предања Цркве, спроводећи своје екуменистичке и експанзионистичке циљеве. Зато је до суза болно да он и такви опомињу некога на држање канонског предања.

Ја знам, Ваша Светости, да ни наш Синод, нити било који други данас у свету, није у стању, нити је спреман, да узме у заштиту Свете Каноне и светоотачки црквени поредак и осуди оне који су те осуде достојни (многи су и у нашој СПЦ). Али зато спреман је и наш Синод и осталн у свету да суде и осуђују оне који, држећи се Светих Канона и предања Цркве Православне, подижу свој глас у одбрану вере православне и жигошу на пристојан начин (износећи само чињенице) оне који су одавно преступили међе које поставише Оци наши. Но, не мари ништа. Жив је Бог наш и свеправедни Судија, који то све добро види и зна, и чији суд ће бити праведан. Жалосно је само што многи, идући на компромисе и заједничке молитве са одлученима и анатемисанима, саблажњавају и воде у вечну погибао многе невине душе за које је Христос пострадао.

У условима у којима живим и по моћи колико ми дозвољавају, трудим се да будем верни следбеник и чувар Светих Канона и Светих Отаца, сведочећи јеванђелску Истину, да никакву заједницу нема светлост са тамом, ни Христос са Велијаром. То и такво моје сведочење које сам, ту и тамо, износио углавном у „Светом Кнезу Лазару", доживљава се и узима као „рушење угледа Васељенске Патријаршије". Овде ћу посведочити: Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света.

Браћо и Оци Синодалци, Вашу опомену мени (без обзира на то колико је неоснована) доживљавам као први знак Ваше спремности и ревности да штитите Свете Каноне и поредак Цркве, верујући да ће сличне опомене бити благовремено упућене и онима у СПЦ, који су се много о те Каноне огрешили и греше.

У тој доброј нади остајем Светом синоду одан у Господу

Епископ рашко-призренски Артемије

[3] Да скуп у Берлину није био нимало наиван, него је заиста оцртао правце будуће „евроатлантске“ (читај: НАТО) политике, сведочи и писмо немачког јавног делатника, Вилија Вимера, писано 2. маја 2000. године:

„Веома цењени г. канцелару,

крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

- Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

- Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

- Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

- Рат против Савезне Peпублике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.

- Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „концепта нове стратегије" Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права - није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима,

Вили Вимер“

Није ово никаква „теорија завере“, него воља светских моћника која се, на наше очи, остварује, при чему су, како рече Клаус Кинкел, стални губитници управо Срби.

Зато Турска најављује велики повратак на Балкан, и зато људи попут владике Артемија морају да оду. Они, једноставно, не верују да је Стамбол на Босфору добра будућност за нас – ни као престоница „православног екуменизма“ (у коме Фанар предњачи), ни као престоница новоосманске империје.