Antisrpski i antievropski ateizam

Prepuna NVO „tiskovina“ koja za temu ima raznorazna ugrožavanja i umnožavanja ljudskih prava po zemlji Srbiji, nikako da, makar i ovlaš, obradi tematiku sistematskog ugrožavanja ljudskih prava Srba u periodu 1945-1990.

Na dobro osmišljenim i skupo plaćenim veb stranicama nema tog perioda, a ukoliko se i može naći neki primer da udarne pesnice svačijih (a suštinski svojih) prava i pomenu Brozov period, to je ponovo samo u svrhu prikazivanja ličnih pregnuća koja, još uvek, nisu dobro i debelo naplaćena.

Posebno je interesantno da se „Centri“, „Komiteti“, „Fondovi“ i razni drugi i treći, i njihovi kapoi, ljudskim pravima Roma nisu bavili sve dok za tu namenu iz EU fondova nisu pokuljala izdašna sredstva. Novci su potrošeni, a romska deca su još uvek neobrazovana, neobučena i gladna. Njihove knjige, jakne i kifle pojeli su neki „liberali“ iz „kruga dvojke“, pa je dekada Roma pretvorena u dekadu priče o Romima.

Zato je i razumljivo da se na brojnim skupovima koji su bili posvećeni tematici ljudskih prava, u organizaciji Nataše, Sonje ili pok. Biljane, nije mogla čuti niti jedna reč o progonu srpskog sveštenstva nakon Drugog svetskog rata. Oni, valjda, u vizuri pomenutih gospođa nisu ljudi, pa se čitav spektar prava na „ljude“ u mantijama ne odnosi.

Dana 12. novembra (30. oktobra) Srpska pravoslavna crkva proslavlja (pored ostalih svetih) i svetoga Varnavu (Nastića), ispovednika, episkopa hvostanskog. Navedeni svetitelj je jedan od onih srpskih sveštenika koji su glavom platili svoje pravoslavno opredeljenje i srpski patriotizam.

Sveti Varnava je, ukratko, u sramnom procesu koji je vođen pred Okružnim sudom u Sarajevu 1948. godine, osuđen na 11 godina strogog zatvora zbog „zločina izdaje, slabljenja ekonomske i vojne moći naše zemlje, pomaganja terorističkih bandi, vršenja neprijateljske propagande i vršenja špijunaže u korist Anglo-amerikanaca“[1]. Robijao je u Zenici, Sremskoj Mitrovici, da bi potom bio prebačen u kućni zatvor u Beograd. Nakon ovoga je određeno vreme proveo i u manastiru Gomionica (danas Republika Srpska), a negde 1959. godine je po odluci UDB-e konačno doneta odluka da mu je kazna istekla i da je slobodan građanin. Takva sloboda je bila samo prividna, imajući u vidu da je, gotovo, do svoje smrti imao stalnu pratnju UDB-e i obične policije, odnosno bio je čovek ograničenog kretanja i komunikacije.

Pažljivom analizom događaja iz 1964. godine, kada je sv. Varnavi pozlilo nakon posete zubaru, te činjenice da je preminuo u roku od nekoliko minuta od trenutka prvog simptoma i bolova, može se osnovano pretpostaviti da je bio otrovan od strane države i bezbednosnih struktura. Tek, episkop Varnava je sahranjen ali ne i zaboravljen. Odlukom Sabora SPC iz 2005. godine on je uvršten u red svetitelja naše Crkve i od tada se proslavlja kao ispovednik pravoslavne vere.

I sada čitalačka publika može pažljivo da pročita sve biltene, zaključke i inicijative drugarica iz prve NVO klupe, ali neće naći, pa makar ni u tragovima, obradu organizovanog, prvo ustaško-nemačkog, a potom i Titovog zločina nad srpskim sveštenicima. Što bi toga i bilo, kada se zna da je Drug JBT (ne psujem, mislim na Josipa Broza Tita) bio sadašnjim protagonistkinjama (uf, al je rodna ravnopravnost komplikovana) ljudskih i životinjskih prava, upravo i otac i mati. Nije Latinka napustila Josipa, nego je Jozo bravar-obaveštajac nju dvojkirao, sve radi simetrije sa Hrvatima. Ni Sonja bisernog prezimena nije otkazala partiji poslušnost, već je partija nestala, pa je NVO postao novo i trajno uhlebljenje.

To znači da su drugovi i drugarice, u čijih se roditelja antifašizam iskazao i projavio upravo onda kad su moji preci već travu gledali odozdo i dobili nekakve spomenice, a otac pok. Biljane pisao pesme i scenarija.

Taj antifašizam bez fašista, i ljudska prava bez ljudi, u suštini su „leba bez motike“ samo što sada taj lebac obezbeđuju strani donatori i muljatori.

Taman kada pristojan čovek pomisli da se period 1944-1990. godine među Srblje vratiti neće, a ono, međutim, starlete NVO sektora vozdižu stare ideale iz pepela. Ovih dana, meseci i godina se prekrstiti na ulici ne možeš a da se na licu mesta ne zatekne neki higijeničar za kontrolu i suzbijanje verskih osećanja, i sasvim ti neuljudno prilepi etiketu, a bogami i verbalnu kaznu. Kamoli da se sa nekim episkopom sastaneš, tu si odmah nagrabusio, ko Japanac u Njujorku 1941.

Naravno, komunalni milicioneri ljudskih misli, svoj pljuvački mandat neiscrpno vuku iz one sudske farse sa vladikom Pahomijem, koji je (bar po meni) dobrano obrukao i mantiju koju nosi i eparhiju kojom stoluje. O tome je gotovo sve već kazano, pa neka sudovi i drugovi zemlje Srbije raspetljavaju zbog čega su dečaci-bogoslovi ostali bez državne zaštite svoga integriteta.

U Srbiji, kao u svakoj državi koja pokušava da bude normalna i uređena, svako ima pravo da kritikuje svakoga, da piše i saopštava svoja mišljenja, ali čini mi se da nema nikakve odgovornosti za izgovorenu reč. Međutim, „kritika“ pored toga što je slobodna i dobrodošla, ne može vređati nečiji ugled ili prava, što je svuda, osim u Srbiji, neupitno i nesporno.

Dakle, ono što je svuda u svetu (a posebno na Zapadu) normalno i uobičajeno, kao na primer da se politički lideri susreću sa predstavnicima verskih zajednica, te da u dijalogu i saradnji rešavaju probleme, u nas izgleda nije ni normalno ni poželjno.

Tako je novosadski „Radio 021“ dana 5. 9. 2012. objavio vest pod naslovom „Svetovni lideri na brifingu kod vladike“[2], a mini kampanji su se priključili i „Ateisti Srbije“ [3], pa su tako u svom saopštenju pokušali da zvuče pristojno i civilizovano, ali bez uspeha. Izgleda da je u njima proključala krvca crvena (ovde mislim na boljševičku crvenu boju), pa su tako zabrinuto saopštili:

„Nedopustiva je ova srednjovekovna praksa u kojoj, nakon predsednika države i predsednika vlade, sada i lokalni politički lideri idu po savete i blagoslove kod verskih poglavara jedne, suštinski i sistematski privilegovane verske zajednice, koji nisu stručni, a, svakako, ni nadležni da se bave političkim i državnim pitanjima.“

E, sada sam potpuno siguran da su dometi samozvanih „ateista“ suštinski vezani za antisrpski ateizam, sa ugledom na postupanje KPJ prema svemu pravoslavnom, sa posebnim osvrtom na politička ubistva i medijske harange.

„Kakva bre srednjovekovna praksa?“, zapitah naivan, i prisetih se da se SVI svetski zvaničnici, najvišeg ranga sastaju sa sveštenim licima, odnosno kada bi ovi Kardeljevi đaci ponešto pročitali, umesto što koješta pišu, ubrzo bi shvatili da sastanak ili viđenje sa pravoslavnim episkopom ima težinu u širem društvenom, a nikako samo u uskopolitičkom kontekstu.

U tom smislu je H. M. Barozo (predsednik Evropske komisije) sredinom septembra 2012. godine primio u zvaničnu posetu patrijarha Aleksandrije i sve Afrike Teodora II, patrijarha jerusalimskog Teofila, i arhiepiskopa Kipra, gospodina Hrizostoma[4]. Dakle, Barozo sa saradnicima prima u posetu tri pravoslavna prvosveštenika, ali to nije sve. Otprilike mesec dana pre ovog „brifinga“ sa pravoslavnim patrijarsima, u Briselu je održana Konferencija pod nazivom „Međugeneracijska solidarnost: Podešavanje parametara za buduće društvo Evrope“[5].

Spisak učesnika ovog skupa je u smislu mantija i brada još „gori“ od prethodnog, pa preporučujem čitaocu koji je sekularno senzitivan na verske lidere da pređe na čitanje nekog drugog teksta. Dakle, pored brojnih predstavnika pravoslavnih Crkava, te rimokatoličkih, islamskih, jevrejskih i protestantskih denominacija, na skupu su učestvovali (vrlo aktivno) i Herman Van Rompej (predsednik Saveta EU) gorepomenuti Barozo sa još dva člana (ispred Komisije EU) i potpredsednik parlamenta EU Laslo Surjan.

Van Rompej je (na opštu sablazan naših „Ateista Srbije“, koji za ovaj događaj nisu verovatno ni čuli) između ostalog izjavio[6]:

„Dragi verski lideri ...... Religija je takođe jačanje odnosa između ljudi, odnosno zajedništva i povećanje solidarnosti..... I nije slučajno što su ove osnovne vrednosti upravo one na kojima smo izgradili u Evropsku uniju, zajednicu evropskih država i naroda...... Crkve, sinagoge, džamije, hramovi i njihove NVO, škole i udruženja, vezuju na lokalnom nivou ljude u zajednicu. Oni mogu, takođe zbog toga, da odigraju važnu ulogu u unapređenje razumevanja i međusobnog učenja između generacija“.

Šta reče, crni Hermane? Pa zbog ovoga se u zemlji Srbiji nekad hapsilo, a danas javno vređa i omalovažava. Kakva, bre, uloga Crkve, kad je još Nikoletina Bursać tu stvar apsolvirao u tretnutku kad mu je njegov komesar čete saopštio da Boga nema, a ovaj to preneo svojoj majci, koja je, opet, izgleda bila na nivou Van Rompeja i shvatala da Crkva nije Partija, pa da saglasno tome Bog ne nestaje i ne nastaje političkom odlukom.

Još gori je na ovom skupu je bio Barozo. On je bio nešto direktniji od Rompeja, pa je u tom smislu poručio[7]:

„Ovaj sastanak je postao dobra tradicija pošto smo se okupili zajedno po prvi put pre sedam godina u 2005. godini. Jednom godišnje istaknuti verski lideri se sastanu sa evropskim liderima da diskutuju relevantna pitanja politike EU.

Kao verske zajednice, preko vaših parohija i vernika, morate imati svoje `uši na terenu`. Ja bih voleo da iskoristite ovaj sastanak danas, da pokažetespecifičan doprinos koji crkve i verske zajednice mogu dati da bi se jednako rasporedio teret i da biste objasnili vašoj jedinici i vernicima zašto su određeni napori neophodni.....“

a na kraju navodi da je sastanak sazvan radi savetovanja sa crkvenim velikodostojnicima, te kaže:

„Institucije Evropske unije se ugledaju na vas kao verske zajednice kada je u pitanju savet kako ćemo izgraditi novi međugeneracijski ugovor..“

Uh, što nije 1946-ta godina, pa da i ovog Hozea malo propustimo kroz šake... znate ono topli zec, mokra novina, pa da vidim šta će on da se savetuje sa „popovima“.

Što se kaže, da uozbiljim tekst i komentare, te da zaključim da civilizovan svet sastanke sa verskim poglavarima ne proglašava za antidržavno delovanje (to je radio Lenjin), da normalan svet ne proganja Crkvu i sveštenike (to je radio Staljin), da pristojan svet ne zatvara vernika i sveštenika zbog izgovorene reči (to je radio Broz) kao i da onaj koji pokušava da liči na Evropu ne omalovažava svaki javni nastup sveštenstva (to rade ovi naši „Evropejci“).

Oni kojima težimo, a koji nas ne primaju (iz milion razloga) znaju i razumeju da je srpsko društvo iznutra razvaljeno, uporno potirući ono zbog čega EU organizuje savetovanja i konferencije, pa su im Kosovo, Hag i dobrosusedstvo bili i ostali najjači ali ne i jedini razlozi „odbijanja molbe“.

I kako bolje završiti tekst nego skromnim prikazom jednog broja „brifinga“, odnosno sastanaka samog krema svetske politike sa pravoslavnim patrijarsima i velikodostojnicima.

Pa krenimo redom:

 - 1997. godine – poseta Vaseljenskog patrijarha gosp. Vartolomeja SAD (poseta tadašnjem predsedniku) i svečano uručenje nagrade Kongresa SAD[8];

- 6. mart 2002. godine – poseta Vaseljenskog patrijarha SAD i sastanak sa predsednikom DŽ. Bošom u Beloj kući (kao i sastanci sa najvišim zvaničnicima)[9];

- decembar 2005. godine – poseta Vaseljenskog patrijarha predsedniku Evropske komisije H. M. Barozu u Briselu[10];

- april 2008. godine – poseta H. M. Baroza Vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju[11];

- oktobar 2009. godine – poseta Vaseljenskog patrijarha Generalnom sekretaru UN, Ban Ki Munu u Njujorku[12];

- novembar 2009. godine – poseta Vaseljenskog patrijarha SAD i privatan sastanak sa predsednikom Obamom u Beloj kući (kao i sastanci sa najvišim zvaničnicima)[13];

- mart 2010. godine - poseta H. M. Baroza Vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju[14];

Razume se, ovo je svega par poseta i sastanaka (što bi rekli naši boljševici, „brifinga“) u kojima su sudelovali najviši svetski zvaničnici sa jedne, i patrijarh Vartolomej, sa druge strane. Nabrajati sve zvanične i privatne susrete pravoslavnih vladika i svetskih zvaničnika bilo bi dugotrajno i naporno, kao i suvišno za ovu priliku.

I dok verni sledbenici Krajačića, Kardelja, Tita i Staljina izražavaju svoje zgražavanje i lamentiraju nad sekularizmom u nas, bolje neka malo više čitaju a manje pišu, te neka više slušaju a manje govore. Kad to učine shvatiće da su njihove reči i pisanija izgovorene i napisane još 1917. godine u Rusiji. A ja ću, makar u ovoj prilici, izraziti saglasnost po ovom pitanju sa Van Rompejem.

Eto, izgleda da ta Evropa baš i nije tako blesava!

(Autor je advokat i stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba)