Uprkos suštinskim i bitnim razlikama koje postoje između obe crkve, treba primetiti zanimljivu podudarnost u argumentima koji se koriste protiv obe. Naravno, ne želim da ovde stavljam znak jednakosti, nego da pokažem da argumenti koji se koriste protiv obe dolaze sa iste pozicije.

Patrijarh Pavle je dobro znao šta može jedan papa da učini u teškim vremenima. Kako je dobro upamtio Drugi svetski rat i zločine, ali i shvatao da se zločini mogu ponoviti, pisao je papi Jovanu Pavlu II sa vanrednog sabora 17. januara 1992.

Ako je tačan podatak da odluku o raščinjenju vladike Artemija nije podržalo čak trinaest članova sabora (sedam protiv i šest uzdržanih), onda je to znak da ni za značajan deo arhijereja SPC Artemijeva krivica, čak ni sada, nije nešto što bi bilo „izvan svake razumne sumnje“.

Pretpostavka da je patrijarha Germana trebalo zabaviti o njegovom jadu upravo u Beogradu, kako bi SPC lakše prihvatila, između ostalog, odbijanje da prizna samoproglašenu autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve i rušenje kapele na Lovćenu, ima dovoljno osnova.

Sigurno je da će se naći mnogo onih koji su spremni na kritiku povodom ovakvog ustoličenja patrijarha u Pećkoj patrijaršiji, ali SPC je ipak mnogo starija i trajnija od mnogih, ne samo kritičara već i od sila koje nas sada pritiskaju.

Ako se ova država klerikalizuje, ako se podrivaju njeni sekularni temelji, onda za to nije kriva crkva već država koja se često ponaša kao da Ustavom nije od nje odvojena. Da vlast ima jasne ciljeve, do toga ne bi dolazilo.

Dugo u prošlosti o zaštiti metohijskih manastira - Pećke patrijaršije, Visokih Dečana i Deviča, brinule su posebno izabrane vojvode, koje su taj častan posao obavljale dobrovoljno i besplatno.

Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) odlučio je da umirovljenom vladici Artemiju privremeno zabrani sva sveštenodejstva do predstojećeg, drugog redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora koji će doneti konačnu odluku.

Činjenica je da su nam pozicije sada lošije nego što su bile pre „presude“, ali čak i da je to mišljenje bilo najpovoljnije moguće, ne bi bilo nikakve garancije da će Kosovo ostati u Srbiji. Nije nikakva fraza kad kažemo da će Kosovo biti definitivno nezavisno tek onda kada mi na to pristanemo.

Nažalost, kod gospođe Gavrilović, Srpkinje i vajne pravoslavke, nema stida za notorne laži i klevete, i to na račun dvojice srpskih vladika. Da je njena priča tačna, davno bi je Sarajevo upotrebilo i iskoristilo da me optuži.