Po izglasavanju zakona o diskriminaciji vladika Rade prvi bi pao pod udar njegovih paragrafa, a možda bi, štaviše, Pustinjak cetinjski završio svoj kratki život kao Pustinjak haški.

Kada smo poslednji put čuli glas crkve u poslovima koji nisu baš državni. Recimo, da kažu nešto o nasilju u školama i porodici, korupciji i gramzivosti, neku reč utehe za nezaposlene i bolesne... Jok, slabo ih to zanima, za razliku od pastve koju to i te kako zanima.

Nije baš uobičajeno da se u, takoreći, zvaničnim srpskim državnim novinama napada poglavar srpske pravoslavne crkve. A kada se to dogodi baš na Božić, odnosno Badnje veče, onda je reč o pravom i besprimernom skandalu, kakav se nije dešavao čak ni u vreme okupacije.

Sa pravom je kazano da je ekonomska kriza povezana i sa političkom krizom; kao i to da nepoštovanje međunarodnih prava i ignorisanje Povelje Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima - kao i gaženje pravde uopšte, rađaju političku krizu, a ova ekonomsku krizu i finansijski haos.

Poštujući elementarnu ljudsku logiku i elementarnu crkvenost, činilo mi se najnormalnijim da - ako je već tu molba prvoga među nama, njegovom rukom potpisana, u šta smo se svi uvjerili i jednodušno prihvatili - molbu staroga, svetoga i nemoćnoga oca uvažimo.

Mada u crkvi za patrijarha kažu da je samo "prvi među jednakima", svi znaju koliko je važno koja ličnost zauzima to mesto. Da nije tako, ne bi izbor patrijarha izazivao toliku pažnju.

Kanonsko je načelo i crkvena praksa da obolelog patrijarha zamenjuje najstariji po hirotoniji ili rukopoloženju mitropolit. Takav je u ulozi „bljustitelja”, a ne patrijarha, što znači da je hranitelj ili čuvar patrijaraških prava dok je sprečen da ih sprovodi.

Samo predočavanje patrijarhove molbe da mu se odobri povlačenje iz aktivne službe kod mnogih je podstaklo sumnje u njenu autentičnost. Jedno od pitanja koja se postavljaju jeste: Zašto je i monah koji je stalno pored patrijarha udaljen iz bolničke sobe kada je molba potpisivana? 

Iako zvuči još luđe od te konstatacije, vredi se ponovo zapitati i da li reisu Ceriću neko u Londonu nije možda sugerisao da poredi tamošnje „etničke grupe“ sa ovdašnjim konstitutivnim narodima