U svetu kvazidemokratije

Ako su narodni poslanici izabrani predstavnici naroda, a Narodna skupština mesto u kome se izražava volja naroda, onda bi akta koje oni donose (zaključci, odluke, deklaracije i svi drugi oblici skupštinskog izražavanja većinske volje naroda) trebalo da su neprikosnoveni. Poštovanje narodne volje i zaštita osnovnih ljudskih prava za svaki narod, svako pleme i svakog čoveka pojedinačno, jedna je od najznačajnijih tekovina savremene civilizacije.

Na našim evropskim, ali i mnogim drugim meridijanima, svet je, reklo bi se, raskrstio sa demokratijom feudalnog doba, sa kolonijama, protektoratima, rasizmom, aparthejdom i drugim simbolima mračne prošlosti.

Da li je to istina ili privid? Koliko smo blizu, a koliko stvarno daleko od istinske demokratije? Da li je ona zajednička tekovina ili privilegija bogatih i moćnih? Ko su danas tumači prava i delioci pravde?

Ubedljiv odgovor na ova i slična pitanja stigao je u subotu, 19. juna, od Valentina Incka, novoimenovanog visokog predstavnika UN u Bosni i Hercegovini. On se tog popodneva, putem radio signala i TV ekrana, obratio milionskoj publici saopštenjem da je, iskoristivši svoja bonska ovlaštenja, poništio svih 16 zaključaka sa 29. majske sednice Narodne skupštine Republike Srpske. Time je on jednim potezom, bez skrupula i dvoumljenja, poništio i legitimno izraženu volju narodnih poslanika i naroda koga oni predstavljaju.

Reč je o listi zaključaka „O efektima prenosa ustavnih ovlašćenja i nadležnosti sa Republike Srpske na institucije Bosne i Hercegovine“.

Odluci Kancelarije OHR, oličene u visokom predstavniku, prethodio je ultimativni zahtev Narodnoj skupštini Republike Srpske da do 11. juna poništi svoje zaključke sa 29 sednice. A ukoliko to parlament srpskog entiteta ne učini, visoki predstavnik će preuzeti „odgovarajuće korake“. To podrazumeva mogućnost da iskoristi bonska ovlašćenja i izrekne sankcije po vlastitom nahođenju, bez prava na žalbu, pravni lek i bilo čija osporavanja.

Takav način komunikacije svakako je neprimeren za XXI vek.

U delu ovdašnje javnosti potez visokog predstavnika ocenjen je kao skandalozan i ponižavajući za srpske parlamentarce. Ipak, u ostavljenom roku Skupština RS nije opozvala svoje zaključke, a u međustranačkim konsultacijama je dogovoreno da se od ranije utvrđenih zaključaka ne odstupa.

Šta je zasmetalo visokom predstavniku Valentinu Incku, pa je – našavši se u zamci koju je sam postavio – potegao bonska ovlašćenja?

Odgovor se nalazi u samoj listi spornih zaključaka koje je Incko poništio.

„Na osnovu podnesene Informacije o efektima prenosa ustavnih ovlašćenja sa Republike Srpske na institucije Bosne i Hercegovine Narodna skupština ocjenjuje da je u 68 slučajeva došlo do prenosa ili preuzimanja nadležnosti sa institucija entiteta na institucije Bosne i Hercegovine. Narodna skupština konstatuje da je samo u 3 slučaja dala saglasnost u smislu člana III5. Ustava Bosne i Hercegovine da Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine može donijeti zakone kojima se vrši prenos nadležnosti sa entiteta na institucije Bosne i Hercegovine“.

Šta je tu neprihvatljivo i sporno za pravnu službu i savetnike OHR? Pošto su u pitanju gola fakta, odgovor se podrazumeva. Međutim, za poslanike u Skupštini RS postavljalo se pitanje kako se tako veliki broj nadležnosti mogao oduzeti Srpskoj i preneti na zajedničke institucije BiH. Jasno je da su u pitanju pritisci i jednostrano nametnuta rešenja. Svejedno što Dejtonski ustav – tj. Aneks IV Dejtonskog sporazuma – tako što ne predviđa.

„Narodna skupština ocjenjuje da način prenosa nadležnosti putem dugogodišnje prakse nametanja rješenja odlukama Visokog predstavnika međunarodne zajednice, nije dao opšte pozitivne rezultate, niti ispunio očekivanja u pogledu racionalnosti i efikasnosti, ni izgradnje demokratskih institucija, na bazi iskrene volje, domaće potrebe i interesa.

Narodna skupština ocjenjuje da, na taj način formirane, institucije na nivou Bosne i Hercegovine svoju nadležnost ne zasnivaju na Ustavu Bosne i Hercegovine, već na nametnutim odlukama“.

U sledećim, za OHR takođe spornim zaključcima, kaže se da Skupština ocenjuje potpuno neprihvatljivim dalji prenos nadležnosti na prisilan i nedemokratski način, nametanjem rešenja. Prenos ovlašćenja je moguć samo na osnovama Ustava, jasno propisanih domaćih procedura, konsenzusa i kompromisa, demokratski i na osnovama stvarnog interesa građana RS i BiH.

U budućim razgovorima o eventualnim promenama Ustava BiH po mišljenju srpskih poslanika neophodno je propisati procedure za prenos nadležnosti sa entiteta na institucije Bosne i Hercegovine, kao i mogućnost njihovog povrata, ukoliko bi takav zahtev bio postavljen.

Nadalje, Skupština ovim zaključcima konstatuje „da svaki prenos nadležnosti ima karakter ustavnih promjena, te da bi procedura prenosa nadležnosti trebala biti na način i po postupku za promjene Ustava Republike Srpske“.

Po svemu sudeći, među ključne momente koji su rukovodili visokog predstavnika da zatraži poništavanje, a potom jednostrano sam poništi pomenuta akata jesu stavovi formulisani u sledećim zaključcima:

„Narodna skupština smatra da je svaki prenos nadležnosti moguć samo nakon prethodnog izjašnjenja Narodne skupštine, kao ovlaštenog subjekta u smislu člana III5.(a) Ustava Bosne i Hercegovine, a radi postizanja dogovora entiteta o prenosu nadležnosti na institucije Bosne i Hercegovine.

Narodna skupština traži da se za, do sada neustavno prenesene nadležnosti, pokrenu postupci izmjena i dopuna ranije donesenih zakona, odnosno da se pokrenu pravni sporovi pred domaćim i stranim pravosudnim institucijama.“

Narodna skupština će, izmjenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srpske, propisati proceduru i organe koji treba da se izjasne po upitu poslanika i delegata iz Republike Srpske iz prethodnog stava.

Šta u svemu tome ima antidejtonsko i suprotno važećem Ustavu BiH?