Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
У свету квазидемократије |
среда, 24. јун 2009. | |
(Стари и нови протектори)
Ако су народни посланици изабрани представници народа, а Народна скупштина место у коме се изражава воља народа, онда би акта које они доносе (закључци, одлуке, декларације и сви други облици скупштинског изражавања већинске воље народа) требало да су неприкосновени. Поштовање народне воље и заштита основних људских права за сваки народ, свако племе и сваког човека појединачно, једна је од најзначајнијих тековина савремене цивилизације. На нашим европским, али и многим другим меридијанима, свет је, рекло би се, раскрстио са демократијом феудалног доба, са колонијама, протекторатима, расизмом, апартхејдом и другим симболима мрачне прошлости. Да ли је то истина или привид? Колико смо близу, а колико стварно далеко од истинске демократије? Да ли је она заједничка тековина или привилегија богатих и моћних? Ко су данас тумачи права и делиоци правде? Убедљив одговор на ова и слична питања стигао је у суботу, 19. јуна, од Валентина Инцка, новоименованог високог представника УН у Босни и Херцеговини. Он се тог поподнева, путем радио сигнала и ТВ екрана, обратио милионској публици саопштењем да је, искористивши своја бонска овлаштења, поништио свих 16 закључака са 29. мајске седнице Народне скупштине Републике Српске. Тиме је он једним потезом, без скрупула и двоумљења, поништио и легитимно изражену вољу народних посланика и народа кога они представљају. Реч је о листи закључака „О ефектима преноса уставних овлашћења и надлежности са Републике Српске на институције Босне и Херцеговине“. Одлуци Канцеларије ОХР, оличене у високом представнику, претходио је ултимативни захтев Народној скупштини Републике Српске да до 11. јуна поништи своје закључке са 29 седнице. А уколико то парламент српског ентитета не учини, високи представник ће преузети „одговарајуће кораке“. То подразумева могућност да искористи бонска овлашћења и изрекне санкције по властитом нахођењу, без права на жалбу, правни лек и било чија оспоравања. Такав начин комуникације свакако је непримерен за XXI век. У делу овдашње јавности потез високог представника оцењен је као скандалозан и понижавајући за српске парламентарце. Ипак, у остављеном року Скупштина РС није опозвала своје закључке, а у међустраначким консултацијама је договорено да се од раније утврђених закључака не одступа. Шта је засметало високом представнику Валентину Инцку, па је – нашавши се у замци коју је сам поставио – потегао бонска овлашћења? Одговор се налази у самој листи спорних закључака које је Инцко поништио. „На основу поднесене Информације о ефектима преноса уставних овлашћења са Републике Српске на институције Босне и Херцеговине Народна скупштина оцјењује да је у 68 случајева дошло до преноса или преузимања надлежности са институција ентитета на институције Босне и Херцеговине. Народна скупштина констатује да је само у 3 случаја дала сагласност у смислу члана III5. Устава Босне и Херцеговине да Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине може донијети законе којима се врши пренос надлежности са ентитета на институције Босне и Херцеговине“. Шта је ту неприхватљиво и спорно за правну службу и саветнике ОХР? Пошто су у питању гола факта, одговор се подразумева. Међутим, за посланике у Скупштини РС постављало се питање како се тако велики број надлежности могао одузети Српској и пренети на заједничке институције БиХ. Јасно је да су у питању притисци и једнострано наметнута решења. Свеједно што Дејтонски устав – тј. Анекс IV Дејтонског споразума – тако што не предвиђа. „Народна скупштина оцјењује да начин преноса надлежности путем дугогодишње праксе наметања рјешења одлукама Високог представника међународне заједнице, није дао опште позитивне резултате, нити испунио очекивања у погледу рационалности и ефикасности, ни изградње демократских институција, на бази искрене воље, домаће потребе и интереса. Народна скупштина оцјењује да, на тај начин формиране, институције на нивоу Босне и Херцеговине своју надлежност не заснивају на Уставу Босне и Херцеговине, већ на наметнутим одлукама“. У следећим, за ОХР такође спорним закључцима, каже се да Скупштина оцењује потпуно неприхватљивим даљи пренос надлежности на присилан и недемократски начин, наметањем решења. Пренос овлашћења је могућ само на основама Устава, јасно прописаних домаћих процедура, консензуса и компромиса, демократски и на основама стварног интереса грађана РС и БиХ. У будућим разговорима о евентуалним променама Устава БиХ по мишљењу српских посланика неопходно је прописати процедуре за пренос надлежности са ентитета на институције Босне и Херцеговине, као и могућност њиховог поврата, уколико би такав захтев био постављен. Надаље, Скупштина овим закључцима констатује „да сваки пренос надлежности има карактер уставних промјена, те да би процедура преноса надлежности требала бити на начин и по поступку за промјене Устава Републике Српске“. По свему судећи, међу кључне моменте који су руководили високог представника да затражи поништавање, а потом једнострано сам поништи поменута аката јесу ставови формулисани у следећим закључцима: „Народна скупштина сматра да је сваки пренос надлежности могућ само након претходног изјашњења Народне скупштине, као овлаштеног субјекта у смислу члана III5.(а) Устава Босне и Херцеговине, а ради постизања договора ентитета о преносу надлежности на институције Босне и Херцеговине. Народна скупштина тражи да се за, до сада неуставно пренесене надлежности, покрену поступци измјена и допуна раније донесених закона, односно да се покрену правни спорови пред домаћим и страним правосудним институцијама.“ Народна скупштина ће, измјенама и допунама Пословника Народне скупштине Републике Српске, прописати процедуру и органе који треба да се изјасне по упиту посланика и делегата из Републике Српске из претходног става. Шта у свему томе има антидејтонско и супротно важећем Уставу БиХ? |