субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Сарајево је жртвовано да би опстала Српска
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Сарајево је жртвовано да би опстала Српска

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
петак, 06. април 2012.

(Прес РС)

Ненад Кецмановић, један од најцењенијих политичких аналитичара на Балкану и сведок бројних крупних догађаја који су претходили распаду Југославије и крвавом грађанском сукобу у БиХ, тврди да је Сарајево жртвовано да би опстала Република Српска!

Поткрепљујући ову тврдњу, Кецмановић у ексклузивном интервјуу за Прес РС, наводи да би се БиХ реинтегрисала да је Сарајево после рата проглашено за екстратериторијалну зону. Он подсећа да су то странци и планирали, што би, како каже, створило услове за повратак у Сарајево великог процента и Срба и Хрвата, после чега би се тај модел онда проширио и на друге крајеве, и БиХ би се реинтегрисала.

- Међутим, Алији је било више стало до Башчаршије и Бегове џамије него до целе БиХ, а Милошевић му је у Дејтону изашао у сусрет и изазвао гнев руководства РС и у почетку генерално негативан српски став према Дејтонском споразуму. Испоставило се да је то била, шаховски речено, жртва тешке фигуре за добитак партије: Сарајево је изгубљено да би опстала Република Српска - закључује Кецмановић.

Па, може ли онда Сарајево бити оно што је некад било?

- Ништа није као што је некад било, па не може да буде ни Сарајево. Променили су се и Бањалука и Мостар и Београд и Загреб. Прошло је 20 година, догодили су се смена режима и транзиција, а у Сарајеву је 3,5 године беснео и грађански рат на национално-верској основи. После рата се из Сарајева покупило и оно мало Срба и Хрвата што је било остало и град је постао безмало потпуно етнички чист - бошњачко-муслимански. Ето, то је напросто тако и ништа не може променити ни повратак Бреговића, ни то да Кустурицу замоле да се врати, па чак ни да оживе Пимпек, Мирза и остале иконе предратног Сарајева.

Да ли се слажете да тај мит подржава данашње Сарајево?

- Са тим причама о томе какво је Сарајево некад било, о некадашњем духу, хармонији заједничког живота итд. се навелико претерује, а мит о златном добу увек је индикатор лоше савремености и осећања немоћи да се промени. Постоје и друге и другачије оцене тог некадашњег Сарајева и као "караказана" и као "тамног вилајета", баш као што је Андрић писао. Па није ваљда толико зло касније ни из чега настало. Нису националне странке направиле државни удар него су их изабрале Сарајлије и то убедљиво у свих десет градских општина.

Која вам је прва асоцијација на помен 6. априла 1992. године?

- Био је то почетак краја. Све што се касније догађало можда су биле само неизбежне последице. Тих дана су се добро познати догађаји смењивали као на филмској траци, али општи утисак који ми је остао јесте - расуло. Отказивао је један по један подсистем, људи и односи су се преко ноћи мењали...

Шта вас је задржало у Сарајеву после тог датума?

- Није лако напустити родни град, поготово ако сте у њему са краћим паузама провели безмало пола века. Иако сам многим пријатељима, који су ми и сада захвални, још два три месеца раније саветовао да треба што пре да иду, ја сам осећао обавезу да још нешто покушам. Уосталом, био сам ректор универзитета, лидер парламентарне странке, јавна личност од које се то и очекивало. Касније сам неким Србима био крив што нисам одмах отишао, а некима што нисам и данас тамо да браним оно што је од српског остало. Тако то иде у политици.

Када и зашто сте одлучили да напустите Сарајево?

- Онда када сам проценио да више не могу ништа да учиним да се спречи најгоре. Ја сам и током првих месеци рата и као лидер парламентарне странке и као члан председништва и понајвише лично у неколико наврата прелазио линију фронта, ишао до Пала и Београда и сусретао се са Милошевићем, Ћосићем, Костићем, генералом Аџићем, Миланом Панићем, патријархом Павлом и, наравно, са Крајишником, Кољевићем и Караџићем. А са Изетбеговићем, Ганићем, Кљујићем и другима, свакодневно сам комуницирао и имао увид у оно шта они говоре, мисле и раде, тако да сам имао доста добар преглед ситуације.

Како гледате на излазак из Сарајева угледних српских интелектуалаца и јавних личности?

- Такви одласци имају своју дугу предратну историју и континуитет. Деценијама су десетине и то најбољих одлазили пут Београда, а понајвише од периода када се федерална држава почела претварати у конфедерацију, када је почело "федерирање федерације" и републике почеле стицати "државност" по рецепту Кардеља и Бакарића. БиХ је своју сувереност афирмисала прекидањем природних веза босанско-херцеговачких Срба и Хрвата са матицама преко Дрине и Уне па су се српски, али и хрватски интелектуалци који су томе пружали отпор нашли на удару као националисти. Тако су отишли Војислав Зеремски, Рајко Ного, Новица Петковић, Зец, Суботић, Лубарда, Шешељ, али и Младен Чалдаревић, Иван Фохт, Вања Сутлић, Анте Пажанин и други. Највећи српски град после Београда већ тада је постепено постајао муслимански, а почетком 90-их одиграла се само драматична завршница тог процеса. Да није створена Република Српска, цела БиХ би сада изгледала као данашње Сарајево.

Како су изгледале седнице Председништва СР БиХ на којима сте учествовали?

- Свој улазак сам условио увођењем права вета сваког члана председништва, како не би било прегласавања као у периоду док су ту били Плавшићева и Кољевић. Прихватили су, али су онда тај принцип изигравали. Рецимо, ако бих током дискусије изразио неслагање са већином коју је контролисао Изетбеговић, он је тему скидао са дневног реда, а онда ноћу заказивао седницу за коју тобоже нису успели да ме обавесте због пуцњаве, замрачења, прекида телефонских веза... Претходне одлуке и записнике на које сам се позивао једноставно нису могли да нађу и сл. Али, председништво је иначе било само параван. Постојала је паралелна СДА - линија руковођења преко пробраних страначких кадрова. Хасан Ченгић, Бакир Алиспахић и др. су без најаве свакодневно долазили у Алијин кабинет и ту су се доносиле одлуке.

Како коментаришете "абдицирање" Фикрета Абдића из Председништва БиХ у корист Алије Изетбеговића?

- То је вероватно био први незаконити акт Изетбеговића и СДА у оквиру нове трипартитне власти, а онда се наставило... Одлука о референдуму је донесена упркос томе што је 20 српских посланика тражило да се скине са дневног реда, а то је према закону и пословнику било довољно да се одлука заустави. Затим, Алија је остао председник 4,5 године иако је према уставу могао највише две. Нажалост, српски представници су подржали иницијативу да Алија ускочи уместо Фикрета који је на изборима добио највећи број гласова. Претпостављам да је овај то прихватио зато што су му у СДА обећали све што је тражио за "Агрокомерц" који је за њега био и остао важнији него читав свет. Не знам како сам пропустио да га о томе питам током разговора које смо касније често водили у ратном Сарајеву.

А шта нисте пропустили? О чему сте разговарали?

- О тадашњој ситуацији у БиХ и окружењу, о Изетбеговићевој политици и о начину рада председништва... У многоме смо се слагали, а пре свега у томе да све то иде у најгорем правцу и да у томе више не треба учествовати. Он је отишао убрзо након мене, а пре тога ми је предлагао да заједно пређемо код њега у Кладушу, да поведем и породицу и пријатеље. Он је тај крај све до пред крај рата контролисао и било је мирно.

Може ли Фикрет Абдић да се врати у политику сада кад је изашао из затвора?

- Ја бих питање обрнуо: да ли Фикрет када се врати у Кладушу и на чело "Агрокомерца" може да се не врати и у политику? Мислим на регионалну политику у Цазинској крајини где он међу народом и сада значи неупоредиво више него Тихић и Лагумџија заједно. Хтео или не, он ће објективно постати политички фактор, и у Сарајеву то добро знају, али греше што му не дају да се врати јер ће тиме само изазвати побуну народа у том крају и себи направити још већи белај.

Какав утицај у Сарајеву је у свим тим дешавањима и у том периоду имао Златко Лагумџија?

- Као дуги човек у СДП Лагумџија је још био у дубокој сени Нијаза Дураковића. Али, пошто се покојни Нијаз јако тешко опорављао од изборног пораза и губитка власти и био запао у неку врсту депресије, Златко је у то време био политички активнији и убрзо је постао потпредседник владе. Сећам се једног нашег дугог разговора у коме ме убеђивао да се Изетбеговић искрено определио за грађанску опцију и да социјалдемократи и реформисти треба да га подрже. СДП га је и подржао, реформисти - не.

Да ли је тачно да сте одбили позицију првог председника Српске демократске странке?

- Тачно је. Имате о томе у књигама сећања покојног Кољевића, Плавшићеве, Крајишника... Истина, њихове верзије се нешто разликују и међусобно, а и од мога сећања на те догађаје, али не у чињеницама него у објашњењу зашто сам одбио.

Ко вам је понудио да водите СДС, шта сте одговорили, зашто сте одбили?

- Рекао сам да апсолутно подржавам иницијативу да и ми Срби формирамо своју националну странку пошто су Муслимани и Хрвати већ то учинили (СДА и ХДЗ), али да ја нећу бити ни члан, а камоли лидер те странке. О томе су самном разговарали Кољевић, Буха, Екмечић, Караџић... А зашто сам одбио, дужа је прича и нека остане за другу прилику.

Када сте увидели да политика реформиста коју сте заговарали и заступали нема перспективу?

- За разлику од СДП БиХ, која је са распадом СКЈ постала републичка партија која се као и СДА борила за независну БиХ, реформисти су се, као и СДС, борили за останак БиХ у Југославији. Зато су наш акроним СРС (Савез реформских снага) читали као "Странка резервних Срба". Када је избио рат СДП је преживела тако што су чланство напустили Срби и Хрвати, па и данас Лагумџија неће да каже колики је проценат немуслимана у тој мултиетничкој партији. А реформисти су се разишли тако што је свако кренуо ка своме националном јату. Сам Анте Марковић се политички пасивизирао и преселио у Аустрију. Ја никада нисам донео одлуку о распуштању партије и кратко време је постојала и после мене, али сам дао благослов свакоме ко је хтео да иде, а некима и сугерисао да се повуку јер су лично и породично у својим срединама били изложени озбиљним претњама. Једноставно, била је то политичка опција која у том времену и у тим околностима није имала шансе.

Како је дошло до тога да вас прогласе британским шпијуном и кога сматрате одговорним за то?

- Ја сам, као што знате, био практично већ изабран за члана Председништва СФРЈ из БиХ, а на ту високу функцију су тада рефлектовали водећи политичари Раиф Диздаревић, Бранко Микулић, Милан Узелац. Због међусобне конкуренције су пропустили да ме на време тихо зауставе, а када сам неочекивано стигао у завршницу, реаговали су панично, неуверљиво и глупо. Прогласили су ме за шпијуна а да то нису ничим аргументовали, нити предузели кривично гоњење, судски поступак или нешто слично, тако да јавност није у то поверовала. А онда, пошто су ме елиминисали из трке, повукли су тврдњу да сам шпијун и саопштили да "немам довољну безбедносну културу" да бих био члан председништва СФРЈ. У то председништво су ушли Дрновшек, Тупурковски, Стипе Месић и Богић Богићевић који су са својом "безбедносном културом" растурили Југославију. Можда је негде процењено да бих њима и онима који су стајали из њих сметао у том послу.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер