Republika Srbija i Republika Srpska

U političkom životu Srbije i Republike Srpske su se samo u prethodnih trideset dana izdogađale turbulentne stvari koje određene evropske države nemaju kroz celu svoju istoriju. Aktuelno političko vođstvo Srbije nalazi se na putu da Kosovo i Metohiju, kao praprostor našeg nastanka i nastanka naše duhovnosti, rodno mesto srpske države, mesto na kom smo svi nikli, preda u ruke onih koji su u decenijama unazad, sa istim tim rukama, bili najveći „hirurzi“ nad srpskim življem na prostoru Kosova i Metohije. Izgleda da se ovde ne staje, i pojavljuju se nove nevolje i nesreće, koje se našem narodu množe, i prete da budu sve gore i gore. Ne slučajno, u isto vreme, pojavljuju se sve učestali napadi na Republiku Srpsku, na Srbe iz Republike Srpske, na proces postojanja i stvaranja Republike Srpske i srpskog naroda u celini. Planski su se ređali događaji koji za cilj imaju kriminalizaciju Republike Srpske, i kolektivizaciju Srpske kao genocidne tvorevine.

Na javnoj debati o radu međunarodnog krivičnog suda, Munira Subašić iz „Udruženja majki Srebrenice“ je protestovala prilikom govora predsednika Srbije, sa transparentom „Republika Srpska genocidna“. Prilikom posete Predsedništva BiH, jedan od članova Predsedništva Bakir Izetbegović posebno je apostrofirao da se mora sagledati istina u vezi sa događajima u Sarajevu i Srebrenici, i jasno usred Beograda poručio da ne postoje dve srpske države. Ne treba podsećati da hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić iz protesta nije došao u Beograd.

U kontekstu ovih izjava svakako ne treba smetnuti sa uma i izjave beogradskog ambasadora SAD Majkla Kirbija koji je rekao da nam ne treba još jedna Republika Srpska na Kosovu, kao i reči njegovog kolege iz BiH Patrika Muna da ga susreti sa predsednikom RS Miloradom Dodikom frustriraju i da ga zato zaobilazi. Izjave američkih diplomata naišle su na oduševljenje DŽonatana Mura, direktora u Odeljenju za jugoistočnu i centralnu Evropu u Stejt departmentu. Interesantna je i izjava predsednika Vlade Srbije Ivice Dačića da Srbija treba da vodi računa o Republici Srpskoj. Nije se često izjašnjavao u ovom pravcu, što jasno implicira da kao premijer zna nešto više o ugroženosti prava Republike Srpske. Simptomatično da se sve ovo dešava i u periodu kada je na suđenju prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću svedočio Jasuši Akaši, specijalni izaslanik UN za bivšu Jugoslaviju, koji je direktno rekao da je ostalo nejasno ko je ispalio granatu na sarajevsku pijacu, i granatiranje Markala gde u optužnici stoji da je ubijeno 66 ljudi, a ranjeno više od 140 ljudi muslimanske nacionalnosti. Takođe je posvedočio o vazdušnim napadima Nato, koji su bili „pretnja mirovnim sporazumima“, o kršenju embarga na uvoz oružja, i o posledicama aktivne vojne pomoći koje su muslimanima pružali SAD, Nemačka, i islamske države. Priznaćete, ne baš male optužbe za one koji godinama unazad pokušavaju da Srbiju, Republiku Srpsku i srpski narod predstave kao koloniju krivice.

Za međunarodnu zajednicu koja otme jednom narodu teritoriju i prizna je kao „nezavisnu državu“, i taj zločin pravda i brani svim sredstvima, za tu istu zajednicu koja putem svojih izaslanika jasno kaže da srpski narod ima virus u sebi, virus koji se mora iskoreniti (na njima znan način, svakako vidljiv i nama), za istu tu zajednicu koja je spremna da revidira Dejtonski sporazum, i poništi jedan konstutivan narod, ovakve izjave kako njihovih državljana, tako i njima prisnih raznih „majki,očeva“, članova Predsedništva, itd. ne čudi. Iako spoljni interesi diktiraju istorijsko nastajanje predstave o srpskoj krivici, izgleda da ima i onih unutrašnjih faktora koji bi da se pridruže ovoj opasnoj insinuaciji. Ono što svakako čudi i ostavlja gorak ukus u ustima svih nas, svesnih i dovoljno inteligentnih jesu izjave predsednika države Srbije Tomislava Nikolića.

Gostujući u emisiji novinarke Sanele Prašović Gadžo sa BHT 1 predsednik Tomislav Nikolić je izneo jedan broj vrlo opasnih teza, koje za cilj imaju unitarizaciju BiH, nametanje krivice srpskom narodu, reviziju Dejtonskog sporazuma. Izjave idu na ruku onima koji bi da RS predstave kao zločinačku tvorevinu kojoj bi bila oduzeta sva ustavna prava ratifikovana u SB UN.

Na upornu konstataciju dotične novinarke da srpski narod označi kao genocidan, uz već tradicionalno, ne slučajno, pominjan broj od 8000 muslimanskih žrtava, na nalik na koji je to onomad radio hrvatski novinar Aleksandar Stanković, samo tada tražeći izvinjenje hrvatskom narodu prilikom intervjua sa Borisom Tadićem, predsednik Tomislav Nikolić je već po ustanovljenoj matrici od strane prethodnog predsednika Srbije izjavio da „ kleči i traži pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici koji je u ime naše države i našeg naroda učinio bilo koji pojedinac“. Nedopustivo je izvinjavati se za zločine pominjane u ime države i naroda, jer se zločini ne čine u ime države i naroda. Isti taj današnji predsednik Srbije je svojevremeno bio prvi koji je kritikovao svog prethodnika na mestu šefa države prilikom izvinjenja i hrvatskoj i muslimanskoj strani, upoređujući ga tada sa američkim plaćenikom. Ne znamo da li je Tomislav Nikolić danas na nečijem platnom spisku, ali znamo i u više navrata smo se uverili u političku nedoslednost predsednika. Koliki odjek ima ova izjava najbolje ilustruje i činjenica da se nedugo nakon ovih iznetih stavova predsednika Nikolića oglasio i ministar spoljnih poslova takozvane „države Kosovo“ Enver Hodžaj koji je rekao da predsednik Nikolić treba da se izvini i za zločine „pod pokroviteljstvom srpske države na tzv. Kosovu“. Kakav cinizam. Kakav apsurd.

Svojim nepoznavanjem prava i Ustava Republike Srbije, naročito njenog člana 13 u kome se kaže da država Srbija „razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom, sa nekompetentnošću, svojom nesigurnošću, i ne shvatanjem značaja da reči predsednika jedne države imaju posledice i da obavezuju, predsednik Tomislav Nikolić je nastavio sa izlaganjem i rekao da je nedavna izjava da je Republika Srpska država, „bila na ivici lapsusa“, posebno se pohvalio da je u Skupšine Srbije jedini put govorio stojeći, kada je pričao o „zločinu u Srebrenici“, a Srbe u BiH nazvao Bosancima. Posebno Srbe iz Republike Srpske boli činjenica da su nazvani “bosancima“. Time se Srbi uništavaju i poništavaju. Vrlo je opasan neprestan proces koji se odvija, da sve ono što je srpsko poprima obrise bosanskog s ciljem da ono što nije bosansko s vremenom prestane da se poima kao srpsko.

Iako, kako reče Ivo Andrić, „strane sile rasturaju u ime njihovog mira i njihove koristi, i u to ime „ novog evropskog poretka“ određuju nam identitet i granice, granice koje nisu granice pravde i mira, nego rovovi sutrašnjeg i budućih ratova“, iako kao narod koji u određenim ne baš naklonim krugovima nama, polaze o toga da „Srbima niko ne može da nanese štetu kao mi sami sebi” potvrđujući reči Laze Kostića da je “najcrnji vrag, Srbin sebi sam“, iako nakon ovih izjava bošnjački političari zadovoljno trljaju ruke i naglašavaju da bi „lepe reči iz Beograda trebalo da prate i lepe političke akcije“, treba znati sledeće.

Za međunarodnu zajednicu, vašingtonsku i briselsku administraciju, za određene članove Predsedništva BiH, za razna udruženja, za neobrazovanog i neupućenog predsednika, važno je da znaju da su se Srbi u Srbiji i Srpskoj kroz istoriju mnogo puta morali pokoravati, ali da se nikada nisu savili pred neprijateljem i osvajačem. Uvek smo bili spremni da odolimo nevolji i zlu. Spas smo tražili u trpljenju, upornosti, racionalnosti, pameti. Nikada nismo pristali na samopovredu i samonegaciju. Srbi su jedini koji nikada nigde nisu pobegli, i ostali su natovareni tim bremenom. Drugi su imali samo dobrobit i olakšice, Srbi samo probleme.

Srbi u Republici Srpskoj su najsložniji i najvitalniji deo srpskog naroda. Složni su zato što su ugroženi sa zapada, istoka, severa, juga. I sa neba i sa zemlje. I to znaju oni koji bi da je diskredituju i ukinu. Srbi u Srbiji i Srbi u Republici Srpskoj su vezani verom i jezikom, mi smo jedno, mi smo kost od kosti srpske, jedno po duhu i sudbini. Teritoriju na kojoj se nalazimo naselili smo našim življem, našim crkvama, i našim manastirima okitili. Mi smo jedno bez uslova, bez pregovora, i bez pogovora. Mi smo istorijom i sudbinom, prirodom i grobljima, duhom i putevima, hlebom i knjigom, Rakićem, Šantićem i Dučićem toliko jedinstvena ljudska zajednica da nas ništa ne može razdvojiti. Ako dozvolimo da je uzmu onda će biti srušena čitava srpska država. Možemo i moramo opstati samo ako smo zajedno u našem umu, duhu, i mišljenju.

Na kraju, i ovako tragično i nasilno smanjenu državu treba definisati kao državu srpskog naroda i svih koji uz nas žive, i strpljivo i hrabro čekajući čas da se srpske zemlje ujedine. Kao što reče Aleksa Šantić: „I svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja.“