Pokušaji preoblikovanja BiH

Svedoci smo da se u srpskim zemljama odvijaju dva paralelna procesa – otimanje Kosova i Metohije od Republike Srbije, a u isto vreme pokušaj razgradnje i razvlašćivanja Republike Srpske,kako bi se stvorila unitarna – centralizovana – Bosna i Hercegovina. Ovo se čini uprkos činjenici da je za takvu BiH samo jedan (bošnjački) od postojeća tri konstitutivna naroda (Srbi i Hrvati). Jaka brana i zapreka takvim nastojanjima trebalo bi da budu Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, kada je reč o Kosovu i Metohiji, i Dejtonski mirovni sporazum iz 1995. godine, kada je u pitanju Republika Srpska.

Realno, Dejtonski sporazum trebalo bi da je dugoročna i pouzdana zaštita srpskoj Republici u Bosni i Hercegovini. Ne samo zato što su ga potpisale vodeće zemlje međunarodne zajednice, takođe susedi Srbija i Hrvatska, već i zbog toga što se na načelima i odredbama Dejtonskog sporazuma temelji čitav ustavno-pravni i državno politički sistem Bosne i Hercegovine i njena dva entiteta – Republike Srpske i Federacije BiH.

Skrivene namere

Niko u Republici Srpskoj ne spori da je ovako strukturisana Bosna i Hercegovina teško održiva, jer je pravno loše uređena i ekonomski neracionalna, ali je svima jasno da se ovako negativni atributi mogu da odnose samo na bošnjačko-hrvatski entitet, koji je stvoren Vašingtonskim sporazumom još u toku rata i koji se zove Federacija BiH. Taj entitet čini 10 kantona – od kojih svaki ima svoju vladu, skupštinu, svoje ministre i poslanike, komoru, sindikat i raznovrsne institucije. A sve to, opet, i na nivou Federacije BiH! Tako isparcelisane teritorije sa preglomaznom upravom, prevelikim i skupim činovničkim aparatom verovatno da danas nema ni jedna zemlja u Evropi.

Da su u pitanju samo ove okolnosti i samo taj neadekvatno uređeni entitet, onda bi nastojanja Evropske zajednice i njenih ovdašnjih predstavnika oko redefinisanja ustavnih rešenja za BiH bila razumljiva i prihvatljiva. Međutim,u pozadini svega što bi trebalo da čini ustavnu reformu nalaze se skrivene (a ipak providne) namere da se kompletno preoblikuje postojeći državno-pravni sistem BiH. Po mnogim indikacijama i procenama, to bi podrazumevalo i teritorijalnu prekompoziciju zemlje,što je za Republiku Srpsku potpuno neprihvatljivo.

Želje i apetiti za takav vid ustavnih reformi neskriveno su izraženi i kod Bošnjaka i kod bosanskih Hrvata. Bošnjaci – odnosno ovdašnji muslimani – teže ka unitarnoj i građanskoj BiH, u kojoj bi oni kao većinski narod imali glavnu reč i odlučivali o svemu, dok Hrvati žele svoj zaseban, treći entitet, računajući istovremeno na deo teritorija u Republici Srpskoj i Centralnoj Bosni gde je nastanjen deo hrvatskog življa.

Kompletna istina i ono suštinsko u ustavnoj reformi za Bošnjake bilo bi gašenje Republike Srpske, što oni i ne skrivaju, dok Hrvati žele da se izdvoje iz zajednice (entiteta) sa muslimanima i formiraju svoj samostalni državno-pravni blok.

Ako je po Dejtonu, sve je to moguće, ali uz uslov da se postigne konsenzus (opšta saglasnost) sva tri naroda. A toga nema i teško da će ga ikad biti ako se insistira na tako radikalnim i za Srbe neprihvatljivim promenama.

Iznuđena i nametnuta rešenja

Proces postepenog razvlašćivanja entiteta, odnosno prenošenja pojedinih nadležnosti sa republičkih na centralne (zajedničke) organe BiH teče već godinama, a prelomni trenutak bio je 2001. godine, kada je u ustavna dokumenta BiH i oba entiteta unesena odredba o konstitutivnosti tri naroda u BiH – Srba, Bošnjaka i Hrvata. Oni koji sistematično i analitički prate ove tokove smatraju da je uvođenjem konstitutivnosti u državno-pravni sistem zemlje otpočeo proces ograničavanja i slabljenja suverenosti Republike Srpske. Nema sumnje da je to odista tako. Jer, verifikacija muliti-etičnosti entiteta bila je glavni povod za sadašnje izmene entitetskih obeležja, republičkog grba i himne, praznika, a u poslednje vreme sve učestalije i glasnije se traži izmena i samog naziva Srpske!

Ma kako čudno izgledalo, slabljenju (umesto jačanju) Republike Srpske mnogo je doprinela međunarodna zajednica, oličena u Savetu za implementaciju mira i visokim predstavnicima. Oni su se ovde smenjivali i, koristeći tzv. „bonska ovlašćenja“, nametali odluke kakve su hteli. Uz obavezu da bez pogovora, bez prava na prigovor, bezuslovno izvrše svaki njihov nalog. Tako su stvorena mnoga zajednička tela i centralizovane institucije, među kojima: Državna granična služba, Uprava za indirektno oporezivanje, Javni radio i TV servis, Služba javne bezbednosti i druga.

Mnogo šta je promenjeno i nametnuto i u zakonodavnoj sferi. Prema nekim pokazateljima koji su u javnom opticaju, više od polovine svih zakona i odluka bitnih za funkcionisanje Bosne i Hercegovine kao države nametnuli su visoki predstavnici. To znači da takvi akti, sa snagom zakona, nisu prošli kroz normalnu demokratsku proceduru u parlamentu i regularno usvojeni, već su doneseni jednostrano, uz obavezujuću primenu.

Veliki i raznovrsni pritisci na vlasti i politička tela u Bosni i Hercegovini,a naročito u Republici Srpskoj, čine se i u vezi sa mogućnošću priključenja BiH Evropskoj uniji. To se koristi kao neposredan povod za razna uslovljavanja. Na takav način je ostvarena reforma odbrane – uspostavljena je jedinstvena vojska, iako zajednički vojni organi nisu predviđeni ni Ustavom BiH, ni odredbama vojnog aneksa Dejtonskog sporazuma.

Suprotno trendu u savremenom svetu, čiji razvoj ide u pravcu decentralizacije, u Bosni i Hercegovini situacija je obrnuta. Na sve moguće načine, pod parolom izgradnje države BiH, pokušava se preneti što veći broj ovlašćenja na zajedničke institucije. Nažalost, do suštinskih promena Dejtonskog sporazuma dolazilo je i uz saglasnost domaćih političara,koji nisu birali sredstva kako bi se zadržali na vladajućim pozicijama. Često su prihvatali ono što je nametala međunarodna zajednica, iako su duboko bili protiv toga. Ali, zarad sitnih sopstvenih interesa,potpisivali su dokumente koji od njih nisu ni traženi.

Kako će se stvari dalje razvijati ostaje da vidimo.