Od Dejtona do rezolucije 1244

Otkada je car Iraklije u 7. veku doveo Srbe na Balkansko poluostrvo, pa sve do kraja 20. veka, Srbi su težili da imaju svoju državu preko Drine. O tome su „sanjarili“ kroz ceo srednji vek ne samo Stefan Nemanja i Sveti Sava, nego i ostali srpski srednjovekovni vladari. Takođe se za ujedinjenje srpskih zemalja, tadašnje Raške i Bosne, svesrdno zalagao i bosanski srednjovekovni kralj Tvrtko Kotromanić, inače nemanjićki zet.

O oslobađanju srpske BiH od Turaka i njenom prisajedinjenju matici Srbiji „sanjario“ je i vožd Karađorđe. I ne samo da je „sanjario“, nego je preduzimao i niz konkretnih akcija u tom cilju – dižući ustanke sa bosanskohercegovačkim Srbima, koji su, nažalost, u krvi ugušeni.

Iako su Srbi vekovima živeli sa obe strane Drine i pri tome neprestano težili da se ujedine u jednu državu, na tom putu uvek bi im se isprečile tzv. velike sile. Ovakvi postupci velikih sila su donekle i očekivani. Naime, činjenica je da mi Srbi naseljavamo interesantno, ali i geopolitički veoma osetljivo područje jugoistočne Evrope. Kada se tome doda i činjenica da je reka Drina oko 1.000 godina bila granica Istočnog i Zapadnog rimskog carstva, Vizantije i Rima, samim tim civilizacijska granica Istoka i Zapada, ne treba da čudi jak otpor, pa i bes velikih sila na svaki pokušaj ujedinjenja Srba sa obe strane Drine.

Ipak, posle 1.300 godina sanjarenja i prolivanja krvi, Srbi konačno krajem 20. veka, 1995. godine, Dejtonskim ugovorom dobivaju prvi put državu u okviru države BiH – Republiku Srpsku .

Republika Srpska ima sve atribute državnosti, pored zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, ima i svog predsednika, vladu i, naravno, svoj ustav. Zauzima praktično polovinu teritorije BiH (49 odsto), sa površinom od oko 24.000 kvadratnih kilometara. Takođe, demografski je veoma homogena – oko 90 odsto stanovništva čini srpski živalj.

Srpska je danas ogroman potencijal za Srbiju, koja je za poslednje dve godine doživela dva veoma bolna i traumatična udarca. Prvo, amputaciju „Srpske Sparte“, Crne Gore, od strane režima Mila Đukanovića, uz svesrdnu podršku muslimanskog i šiptarskog stanovništva zemlje. Potom sledi još bolniji udarac – pokušaj dela međunarodne zajednice (na sreću manjeg) da priznavanjem nezavisnosti Kosova i Metohije ozvaniči otimanje ove pokrajine od Srbije kroz najbrutalnije silovanje međunarodnog prava.

S obzirom na to da CG ima površinu od oko 13.000, a KiM približno 11.000 kvadratnih kilometara, oni zajedno čine otprilike površinu Republike Srpske. Zato bi trebalo da gradimo što je moguće jače veze sa Republikom Srpskom. Te veze bi sa jedne strane ojačale Srpsku, ali bi i Srbiji pomogle i poslužile joj kao „melem na ranu“ da koliko-toliko ublaži svoje trenutne teritorijalne gubitke. Jačanju tih veza ide u prilog i činjenica da „Dejton“ dozvoljava pravo na uspostavljanje „specijalnih i paralelnih veza“ Srpske i Srbije, što bi trebalo maksimalno eksploatisati. Naravno, preduslov za to je da se u Beogradu uspostavi nacionalno odgovorna i patriotska vlada, za šta će prilika biti već na sledećim izborima.

Pomenute veze bi valjalo jačati u svim sferama, pogotovo kroz:

Jačanje privrednih veza Srpske i Srbije, u svrhu uspostavljanja kompatibilnih privrednih sistema dveju država. Nažalost, ta saradnja je znatno ispod mogućnosti, na nivou od približno 10 odsto kapaciteta. Istina, poslednjih godinu–dve beleže se pomaci u tom smislu, a najsvetliji primer je bez sumnje kupovina Telekoma RS od Srbije, čime se praktično uspostavio kompatibilan i jedinstven telekomunikacioni sistem dveju država. Ovo je nesumnjivo, ako ne najbolji, sigurno jedan od najboljih poteza Vlade Srbije u poslednjoj deceniji. Svetao primer je i priprema izgradnje zajedničke hidroelektrane Buk Bijela, na Drini kod Višegrada. Time bi se otpočelo i sa objedinjavanjem elektroenergetskog sistema dveju država.

Treba svakako istaći i započinjanje radova na izgradnji drumsko-železničkog mosta na Savi kod Sremske Rače, čime se dodatno podstiče umrežavanje putne infrastrukture Srpske i Srbije. Međutim, ovo su samo „embrioni“ buduće privredne saradnje, koja bi narednih godina trebalo da se podigne na znatno veći nivo.

Naravno, i za to je preduslov da se u Srbiji oformi nacionalno-patriotska vlada, kao i da se iz te buduće vlade ukloni G 17 plus. Naime, dokle god u vladi Srbije ključne ekonomsko-finansijske poluge moći drži ovakva jedna stranka, tu saradnju i privredne veze Srpske i Srbije nemoguće je podići na iole zadovoljavajući nivo.

Produbljivanje i jačanje privrednih veza kroz tzv. privatnu inicijativu takođe je iluzorno očekivati. Naime, Srbija danas, nažalost, nema privrednu elitu . Danas su vodeći privrednici sa obe strane Drine tajkunizovani makijavelisti, ljudi koji su devedesetih iskoristili nevolje svoga naroda da bi došli do prvobitne akumulacije kapitala. Stoga od tih tajkuna očekivati „privredni patriotizam“ i angažman na jačanju privrednih veza Srpske i Srbije ravno je utopiji.

Ipak, posle 11. maja realno je očekivati formiranje nacionalno odgovorne vlade i uklanjanje iz nje tzv. evropejskog krila, što je osnovni preduslov da privredna saradnja, a time i integracija Srpske i Srbije dobije novi zamajac.

Jačanje kulturnih veza Srpske i Srbije. Nažalost, kao i u privredi, i ovde je saradnja daleko ispod mogućnosti. Kao što nema privrednu elitu, Srbija danas nema u pravom smislu ni kulturnu elitu . Nažalost, i „kulturna elita“ je krajnje anacionalna i potkupljiva. Ogroman procenat kulturnih radnika i umetnika (čast malobrojnim izuzecima) zarad sopstvenog komformizma prodaje se prevashodno onim stranačkim „elitama“ kojima jačanje bilo kakvih veza, makar i kulturnih, nije ni na kraj pameti.

Ipak, i ono malo kulturnih delatnika i umetnika koji su nacionalno i patriotski opredeljeni i altruistički nastrojeni nisu dobili iole veći publicitet u javnosti. Kako i da im se dâ veći publicitet kada je i medijski prostor Srpske i Srbije „pocepan“ – signal RTS-a se ne vidi na velikom delu Srpske (pogotovo u zapadnom delu) za razliku od, recimo, HTV-a.

Zato bi bilo neophodno instalirati TV predajnik na Kozari i time podstaći objedinjavanje medijskog prostora. Tako moćan medijski agens kao što je RTS mogao bi znatno doprineti jačanju kulturnih (i ne samo kulturnih) veza RS i Srbije, prevashodno kroz davanje većeg publiciteta zajedničkim kulturnim inicijativama i projektima.

Još jednom, i tu je preduslov da se u Beogradu oformi nacionalno odgovorna vlada, a da na čelo ministarstva kulture dođu „pravi ljudi“, za razliku od ovih aktuelnih danas. Naime, danas su na čelu ministarstva kulture u Beogradu utilitarni konformisti i akulturni mondijalisti, pa očekivati od njih da rade na jačanju iole ozbiljnijih kulturnih veza Srpske i Srbije krajnje je iluzorno.

Jačanje veza u oblasti sporta . I u ovoj oblasti saradnja je daleko ispod realnih mogućnosti. Da bi se ta saradnja podigla na zadovoljavajući nivo, potrebno je da Srbija ima svoju sportsku elitu . Nažalost, kao što nema ni privrednu, ni kulturnu, nema ni sportsku elitu. Poslednjih dana i nedelja svedoci smo toga da i sport potresaju razne afere – najnoviji primer je tzv. fudbalska mafija. Hteli mi to priznati ili ne, sport je danas (pogotovo fudbal) više od sporta, on promoviše i afirmiše državu u svetu.

Tim pre, Srbija bi trebalo da proširi i ojača sportsku saradnju sa RS u svim oblastima – kroz pozajmljivanje i razmenu sportista i stručnjaka, do organizovanja turnira i prijateljskih utakmica. Jačanjem sporta u Srpskoj Srbija bi ojačala i svoj sportski rejting, jer je nesporna činjenica da sportisti RS listom nastupaju za reprezentaciju Srbije, a ne BiH.

Kada se tome doda i činjenica da „Dejton“ dozvoljava da sportisti Srpske izađu i na međunarodnu sportsku scenu samostalno, i pod svojom zastavom, podrška Srbije u tom smislu dobila bi dodatno na težini. Ta vrsta podrške odnosila bi se prvenstveno na lobiranje Srbije u međunarodnim sportskim telima u kojima ona ima svoje predstavnike, a RS nažalost ne. Izlazak sportista RS na međunarodnu scenu imao bi ogroman, ne samo sportski, nego i afirmativni efekat, a u svrhu promocije Srpske kao države.

I za ovo je preduslov da se u Srbiji oformi patriotska i nacionalno odgovorna vlada, a da na čelo ministarstva za sport i omladinu dođu pravi ljudi, umesto „snishodljivih evropejaca“, kojima dejstvovanje u tom cilju nije ni na kraj pameti.

Jačanje političkih veza . Za razliku od gorepomenutih veza, gde su Srbiji ruke potpuno odrešene, ovde je situacija nešto drugačija. Naime, kada su u pitanju političko-institucionalne veze RS i Srbije, njih je „Dejton“ donekle redukovao i determinisao. Međutim, i tu postoji prostor za znatno intenzivniju saradnju, posebno preko tzv. nevladinog sektora, tj. preko „nevladinih organizacija“. Naime, nesporno je da se većina nevladinih organizacija, kako u RS, tako i u Srbiji, kao imela „zakačila“ na fondove Đerđa Soroša i ostalih osvedočenih protivnika srpskog naroda i interesa, i radi direktno protiv interesa svojih država. Na sreću, imamo (istina znatno manje) i patriotskih NVO sa obe strane Drine i njihove aktivnosti bi trebalo što je moguće više koristiti, dajući im što veći publicitet u javnosti. A kruna tih aktivnosti bile bi inicijative za izdvajanje Srpske iz BiH i takve aktivnosti trebalo bi da budu permanentne. Naravno, zvanični Beograd i Banjaluka trebalo bi da se od pomenutih aktivnosti „meko“ distanciraju, ističući u prvi plan kako se zalažu za sprovođenje i očuvanje Dejtonskog sporazuma, ali i Rezolucije 1244 SB UN.

Time bi se postigli sinergijski efekti – sa jedne strane, jačala bi se pozicija RS u BiH, ali i pozicija Srbije u pogledu očuvanja KiM. Uostalom, i visoki predstavnik OHR-a u BiH Miroslav Lajčak priznao je da je na Balkanu teško izbeći princip „spojenih sudova“. Tu činjenicu bi trebalo maksimalno koristiti, pri tome vodeći računa da te aktivnosti budu koordinisane, sinhronizovane, filigranski precizne i da se strogo vodi računa o tajmingu – kada koji potez povući u datim međunarodnim okolnostima.

Preduslov za sve to jeste da u Beogradu na čelo ministarstva inostranih poslova dođu istinske patriote – ljudi koji su stručnjaci u oblasti međunarodnih odnosa i spoljne politike. To je neophodno tim pre što vlada u Banjaluci nema svoje ministarstvo inostranih poslova i sve aktivnosti RS na međunarodnom planu morale bi se koordinisati preko ministarstva u Beogradu.