недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Колонијализам немачког Бундестага и подсећање на Хитлеров маневар
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Колонијализам немачког Бундестага и подсећање на Хитлеров маневар

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
понедељак, 11. јул 2022.

Био сам изненађен, и то веома пријатно, када сам 8. јула ове године прочитао коментар из овдашњег Хрватског народног сабора (ХНС) на Резолуцију о БиХ, коју је истог дана усвојио њемачки Бундестаг. У том коментару ХНС је, како су објавили бројни овдашњи интернет портали, поручио «поборницима унитаризма из Бундестага да исту резолуцију усвоје о Белгији и доставе је господину Мишелу (Шарлу Мишелу предсједнику Европског савјета)». Нема шта, сасвим основана и више него умјесна духовитост ХНС-а, након које је такође основано поручено да је резолуција Бундестага «de facto позив на рушење Дејтонског мировног споразума за којег се управо Њемачка залагала 1995. године. Модел федерализма институционалне равноправности кроз легитимне политичке представнике је темељ Дејтона и једини гарант за европску БиХ“. Управо зато су из ХНС-а казали „...свим посланицима Бундестага који су подржали резолуцију предложену од стране радикалног бошњачког унитаристе (Адис Ахметовић), да идентичну резолуцију упуте господину Шарлу Мишелу и држави Белгији. Ми одговор на исту већ знамо» - закључили су у ХНС-у.

Зашто се помиње господин Шарл Мишел јасно је из претходно цитираног текста, јер је он предсједник Европског савјета и долази из Белгије. Али зашто Белгија? Е ту треба имати у виду посебности белгијског веома сложеног државног уређења. Нарочито је важна једна од тих посебности, која се у уставноправној науци назива биполарношћу. Она је у вези са нарочитим односом двају етничких група које коегзистирају у Белгији – фламанске (холандофоне) и валонске (франкофоне). Објашњавајући ову посебност, др Марко Станковић у својој књизи под насловом «Белгијски федерализам» између осталог истиче да се у Белгији «...целокупан друштвенополитички живот одвија на релацији између два супротстављена пола – недерландофоних Фламанаца и франкофоних Валонаца...», па је зато, «...иако замишљена као вишечлана савезна држава, Белгија до данашњег дана остала располућена». Та располућеност, односно (би)поларизација Белгије на два етничка пола има за посљедицу да се у Парламенту Белгије, како даље указује др Станковић, «...за случајеве утврђене Уставом, изабрани чланови оба дома деле на француску језичку групу и холандску језичку групу, док такозвани специјални закони, који се односе на државну структуру, могу бити усвојени једино ако се постигне већина у оквиру обе језичке групе, што доводи до тога да кључне одлуке не могу бити донете без сагласности обеју нација».

С тим у вези може се навести примјер како белгијски став о питањима заштите животне средине у Савјету министара ЕУ наизмјенично износе министри за животну средину Фландрије, Валоније и региона Брисел

С обзиром на овакве уставне темеље Белгије, не требају да чуде два примјера које наводим у наставку, који само потврђују све претходно речено. У првом примјеру ради се о тзв. Болоњској декларацији (Заједничкој декларацији европских министара образовања), потписаној 19. јуна 1999. године у Болоњи. Њени потписници су министри образовања држава потписница и ништа у томе не би било необично, да у случају Белгије као потписници у њено име нису означене фламанска и валонска заједница, а не Белгија. Ова чињеница тим више је од важности ако се узме у обзир да су исту декларацију, између осталих, потписале Аустрија, Њемачка и Швајцарска, дакле све федерално уређене државе, али у њиховом случају као потписнице нису означене федералне јединице које их чине, док је за Белгију учињен изузетак који уважава њену уставну архитектуру која, како смо видјели, онемогућавадоношење кључних одлука без сагласности двају нација – фламанске и валонске. Други примјер пружа нам Савјетодавни комитет Белгије, у којем су окупљени представници федералне извршне власти и извршних власти региона као белгијских федералних јединица. На сједницама тог комитета одлучује се консензусом и то, између осталог, и о питањима обавеза које Белгија као држава треба да испуни на основу прописа Европске уније. При томе треба имати у виду да према Уставу Белгије бројна таква питања спадају у искључиву надлежност федералних јединица Белгије те да, што је врло важно, регионални министар из фламанског или валонског региона може представљати и износити погледе и ставове Белгије у Савјету министара ЕУ. Штавише, белгијске федералне јединице избориле су се за принцип ротације, који им омогућује да сваких шест мјесеци њихов представник представља ставове Белгије у Савјету министара ЕУ. С тим у вези може се навести примјер како белгијски став о питањима заштите животне средине у Савјету министара ЕУ наизмјенично износе министри за животну средину Фландрије, Валоније и региона Брисел.

То би, дакле, били само неки од разлога због којих је из ХНС-асвим посланицима Бундестага који су подржали резолуцију о БиХ основано предложено да идентичну резолуцију упуте господину Шарлу Мишелу и држави Белгији. Ако се узму у обзир посебности уставног уређења Белгије на које је овдје само лапидарно указано, основано су из ХНС-а рекли њемачким парламентарцима да ХНС већ зна какав одговор би добили из Белгије, ако би о њој усвојили резолуцију какву су усвојили о БиХ, чиме се Бундестаг грубо и противправно умијешаоу унутрашња питања једне државе. Тиме је Бундестаг грубо прекршио члан 2. тачка 7. Повеље УН, којим је Уједињеним нацијама, а тиме и свим државама које су њене чланице (што је и СР Њемачка), забрањено да се на било који начин мијешају у питања која по својој природи спадају у унутрашњу надлежност сваке државе. Несумњиво је да је питање уставног уређења било које државе, а то значи и БиХ, њена и само њена унутрашња ствар, у коју нико други свана, па ни Бундестаг, нема право да се на било који начин уплиће.

На тај начин њемачки Бундестаг је необориво доказао сопствени колонијализам према БиХ. Јер, понашајући се на овакав начин, Бундестаг је обмануо не само њемачку него и свјетску јавносто томе како он наводно има право да расправља и одлучује о унутрашњим питањима друге државе чланице Уједињених нација и да у њу шаље своје војнике кад му се прохтије, без сагласности надлежног органа те државе

На тај начин њемачки Бундестаг је необориво доказао сопствени колонијализам према БиХ. Јер, понашајући се на овакав начин, Бундестаг је обмануо не само њемачку него и свјетску јавносто томе како он наводно има право да расправља и одлучује о унутрашњим питањима друге државе чланице Уједињених нација и да у њу шаље своје војнике кад му се прохтије, без сагласности надлежног органа те државе. Као да је БиХ њемачка колонија или, у најбољем случају по БиХ, територија под међународним системом старатељства. Потоњи термин је из Повеље УН, али се на основу члана 78. Повеље УН међународни систем старатељства, а о колонијализму да и не говорим, никако не може примјењивати на државе чланице УН, јер се према њима искључивопримјењује начело суверене једнакости држава. Е, али на истој овој обмани, којој је прибјегао њемачки Бундестаг, већ четврт вијека почива и диктаторска технологија охаеризма у БиХ, као савремена мјешавине тоталног, тоталитарноги ауторитарног владања једног човјека званог високи представнк, удруженог са једнако таквом технологијом владања фантомског тзв. савјета за примјену мира у БиХ, у којем СР Њемачка има проминентну улогу. Они тако удружени већ 25 година обмањују не само нас него и цијели свијет, а ми смо попут сомова загризли и чврсто држимо ту лаж, да тзв. савјет за примјену мира (као неформална скупина држава) може наводно да овласти високог представника, супротоно Повељи УН, да у БиХ намеће своју самовољу и да та самовоља буде и устав и закон, што је високи представник након тога и чинио у континуитету, чиме је на флагрантан начин повријеђено међународно право и суверенитет БиХ као државе чланице УН-а.

Ова обмана, којој су прибјегли тзв. савјет за примјену мира у БиХ и високи представник, а сада ево и њемачки Бундестаг, подсјећа ме на обману којој је својевремено прибјегао Адолф Хитлер да би противправно себи прибавио сву власт

Ова обмана, којој су прибјегли тзв. савјет за примјену мира у БиХ и високи представник, а сада ево и њемачки Бундестаг, подсјећа ме на обману којој је својевремено прибјегао Адолф Хитлер да би противправно себи прибавио сву власт. Наиме, у јануару далеке 1933. године Адолф Хитлер је положио службену заклетву за канцелара Њемачке. Недуго потом, у марту исте године успио је да у њемачком парламенту прогура један свој закон. Тај за Хитлера и човјечанство важан и трагичан догађај тицао се законодавног процеса у нацистичкој Њемачкој. Ријеч је о закону који је имао пресудну важност, а звао се Закон о хитном поправљању тјескобе народа и Рајха (GesetzzurBehebungderNotvonVolkundReich) од 24. марта 1933. године, који је колоквијално називан Законом о овлашћењу.Тим законом Хитлеров Кабинет је добио овлашћење да у наредне четири године доноси законе без парламента, да би 1937. била продужена његова важност, па је тај закон у стварности остао на снази све до капитулације нацистичке Њемачке 1945. године. Чланом 2. Закона о овлашћењу било је прописано да закони које доноси Кабинет могу одступати од тада важећег Вајмарског Устава Њемачке, све док се не односе на институционализацију домова њемачког парламента, што је значило да се једино не може мијењати структура тог парламента, коју су чинили Рајхстаг као доњи и Рајхсрат као горњи дом. Међутим, таква промјена Хитлеру није ни била потребна, јер иако је Закон о овлашћењу повјерио законодавне надлежности Кабинету као колективној институцији, у пракси је Хитлер самостални вршио те надлежности.

Е баш попут овог случаја, из којег је јасно да наведени закон није дао нити је према тадашњем Вајмарском Уставу могао дати сву власт појединцу, тако и фантомски савјет за примјену мира у БиХ, удружен са високим представником, као некада Хитлер,четврт вијека лаже овдашњу и свјетску јавност да високи представник наводно може да влада у БиХ и да јој намеће своје тзв. уставне, законске и друге одредбе, иако је Повељом УН најстроже забрањено (већ поменути члан 78. Повеље) да то може ико чинити према било којој држави чланици УН. Сада се свему томе придружује и њемачки Бундестаг својом најновијом Резолуцијом о БиХ. У томе се, дакле, огледа за мене неодољива сличност између хитлеризма и овдашњег охаеризма.

Е баш попут овог случаја, из којег је јасно да наведени закон није дао нити је према тадашњем Вајмарском Уставу могао дати сву власт појединцу, тако и фантомски савјет за примјену мира у БиХ, удружен са високим представником, као некада Хитлер,четврт вијека лаже овдашњу и свјетску јавност да високи представник наводно може да влада у БиХ и да јој намеће своје тзв. уставне, законске и друге одредбе

Послије овог дужег екскурса у саму есенцију насиља којем смо попут домородаца подвргнути у БиХ, да се вратим на Белгију. Она није једина држава у ЕУ која познаје и уставноправно признаје конститутивност својих народа. Исти примјер пружа и Република Кипар. Тамошњи Устав признаје подијељеност ове државе ЕУ на двије етничке заједнице – грчку и турску. И не само што је признаје, већ је Уставом Републике Кипар то признање добило и одговарајућа уставна рјешења, која нико у ЕУ, нити у Савјету Европе (укључујући и Европски суд за људска права) не доводи у питање. Уставом Републике Кипар прописан је предсједнички систем организације државне власти, са, како стоји у том уставу, предсједником Републике који је Грк (и бира га грчка етничка изборна заједница) те потпредсједником који је Турчин (и бира га тамошња турска етничка изборна заједница). И предсједник и потпредсједник Кипра, према Уставу, имају могућност да ставе вето на одређене прописе усвојене у тамошњем парламенту. А тај парламент (његов Представнички дом) такође се успоставља по етничком (грчко-турском) принципу, тако да га чини 70% Грка и 30% Турака. Најзад, Савјет министара Републике Кипар има десет чланова, од којих су седам Грци, а троје Турци. И никоме до данас у ЕУ, а ни у Савјету Европе (са све Европским судом за људска права) ниједног тренутка није пало на памет да на било који начин доведу у питање овакво уставно уређење Републике Кипар. Као ни оно у Краљевини Белгији.

Ако је тако, а јесте, крајње је недобронамјерно да било ко, ма како био моћан у ЕУ (или изван ње), захтијева од БиХ да мијења своје уставно уређење, да се деентетизује и да укине конститутивност народа као кључни принцип своје организације и функционисања, без којег БиХ није могућа. Али ту треба јасно рећи, јер то јасно произлази из Устава БиХ, да је конститутивност народа тим уставом прописана само у институцијама на нивоу БиХ. Наиме, чланом 9. Устава БиХ јасно је прописано да ће лица именована (односно изабрана) на положаје у институцијама БиХодражавати састав народа у БиХ. Због такве правне норме Устава БиХ и јесте прописано, попут Устава Републике Кипар, да Предсједништво БиХ чине Србин, Бошњак и Хрват, да Дом народа Парламентарне скупштине БиХ чине пет Бошњака, пет Хрвата и пет Срба, а да Савјет министара БиХ, водећи рачуна о ентитетској територији и њеној етнији, баш као у Белгији, може чинити највише двије трећине министара изабраних са територије Федерације БиХ, док једну трећину чине министри изабрани са територије Републике Српске. То је, дакле, правна норма и формула битисања БиХ. За оне који би се овдје позвали на преамбулу Устава БиХ, рећи ћу да то није правно основано имајући у виду да је Уставни суд БиХ у својој трећој дјелимичној одлуци од 1. јула 2000. године у предмету број У-5/98 одлучио, гласањем судија пет напрема четири, да преамбула Устава БиХ не садржи правне норме. Или, како је тадашњи судија Ханс Данелиус навео у свом образложењу (у ком правцу су и мишљења још четворо тадашњих судија Уставног суда БиХ – Мирка Зовка, Звонка Миљка, Витомира Поповића и Снежане Савић): «Према томе, утолико што (преамбула – моја опаска) означава три народа као конститутивна, то чини само у контексту доношења и проглашења Устава БиХ, те се (запреамбулу – моја опаска) не може сматрати да утемељује било какво правило нормативног карактера или да ствара било какве уставне обавезе».

Аутор је професор уставног права

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер