Siroti mali NATO

Poslednji u nizu onih koji bi trebalo da budu zabrinuti zbog raspada Varšavskog pakta, pa samim tim i zbog krize identiteta NATO, trebalo bi, valjda, da budu vatrogasci i lekari. Bilo je nemalo naivnih koji su verovali da nema nezaposlenih vatrogasaca, da se za dobrim lekarima vazda traga, da o požarima i zdravlju ljudi uvek neko treba da brine... Ali, da se ove profesije, naizgled različite, mogu naći u grupi ugroženih, nestajućih vrsta, ustvrdio nam je direktor programa Međunarodnog instituta za bezbednost, Zoran Dragišić u autorskom tekstu „Zašto Srbija treba da uđe u NATO“, objavljenom u dnevniku „Danas“ što je NSPM preneo. No, svakako da ćemo se ovom Dragišićevom tezom pozabaviti i nešto kasnije, na početku, ukazaćemo na nekoliko problematičnih teza koje taj autor vidi kao činjenice. Istovremeno, mora se ukazati na nedopustivo nonšalantan nivo argumentacije u tekstu koji ne samo što obrađuje jednu značajnu, veoma ozbiljnu temu s jedne strane, nego što i stiže iz pera nekog ko pretenduje, ili se bar tako od strane trećih lica u javnosti predstavlja, da bude ili jeste ekspert.

Dragišićevo tvrđenje da „praksa pokazuje“ da je NATO savez suverenih i demokratskih država, osim toga što može da ukaže da u teoriji i nije tako, ne gradi nekakav kvalitativni argument. Reklo bi se da je iskaz možda i tačan, ali nije bitan. NATO je pre svega vojni savez koji bi trebalo da štiti suverenitet demokratskih država-članica tog saveza. Činjenica da su te države demokratske nije bitnija od činjenica da se pitanje suvereniteta država uopšte, u današnjici krajnje problematizuje, i da su vojni establišmenti vodećih država članica u ogromnoj meri kompromitovali samo biće demokratskog političkog uređenja sopstvenih - demokratskih - država. Pomenimo samo laži u vezi sa iračkim oružjem za masovno uništavanje, slične Blerove afere i (samo)ubistvo naučnika Dejvida Kelija, zatvori i „novi uspešni metodi“ CIA u ubeđivanju uhapšenih da sarađuju (Gvantanamo i dr) od čega je čak i predsednik SAD morao da se ograđuje itd. Navedimo samo činjenicu da je NATO delovao protiv Srbije bez odluke UN, dakle protivno proceduri i Povelji UN i svim srodnim i proizlazećim međunarodnim aktima. Tako je bilo i u narednim slučajevima i nije poštovao suverenitet drugih država... Dakle, šta to još postoji u prirodi NATO, a da nije kontaminirano antidemokratskom praksom, i da li postoji bilo šta na šta bismo mogli da, sa potpunim pokrićem, oslonimo tvrdnju da NATO čine demokratske države, a da to ne bude otužna i prezira vredna floskula, poput one Šejove o „kolateralnoj šteti“.

Potpuno je tačno, ali i površno tvrđenje da u NATO članice ne moraju da izvršavaju ničija naređenja. Površno, jer bi trebalo da se zna šta u diplomatskom rečniku znači sintagma „zavrtanje ruke“, pa čak i među prijateljima. Odavno se u međunarodnim odnosima odustalo od naredbi, ali ako se decenijama štimuje taj mehanizam za donošenje odluka, onda se sa velikom tačnošću i pouzdanošću može pretpostaviti kako će sve to sa odlukama ići, šta i kako treba da se uradi da bi se, uglavnom sve i postiglo. Osim toga, Amerikanci su dobar deo država toliko hipnotisali da neke zemlje, poput Francuske naprimer, mnogo više vode računa o interesima svojih, velikih prekookeanskih prijatelja, nego li o svojim sopstvenim, i to se u francuskoj javnosti sve jače čuje.

Dragišićeva teza o učešću NATO u borbi protiv terorizma, samo po sebi postavlja pitanje - da li je terorizam u svetu toliko jak da je neophodno usprotiviti mu savez armija najmodernijih i najbogatijih država, da bi se isti porazio? Kao što primećujemo terorizam nije poražen, naprotiv i dalje je jak i opasan. Da li to znači da je NATO nejak protivnik Osami i njegovim kolegama, da li NATO ne zna da vodi borbu protiv terorizma, ili se topom gađa muva, pa je čudno što nekoga čudi to što pogotka nema? Ili korak dalje, kako tvrdi Dragišić, NATO se sve više bavi pitanjem borbe protiv prirodnih i tehničkih katastrofa, a primer za to su šumski požari. Pre deset godina imali smo priliku da osetimo kako izgledaju ti NATO „kanaderi“ i kakvu to oni materiju bacaju na „balkanske požare“. No, da i to ostavimo po strani, ako je već tako kako tvrdi Dragišić, onda bi valjda taj NATO mogao da objavi kakvu rang listu svojih uspešno ugašenih požara, da bismo mogli malo ozbiljnije da analiziramo učešće podmornica, razarača, aviona, tenkova... u njima. Da li je uopšte potreban vojni savez da bi se učestvovalo u gašenju požara? To svakako mogu i pripadnici vojske države u kojoj je požar buknuo. Zašto je nužan institucionalni identitet vatrogasaca?! Isto je i sa pružanjem pomoći u sprečavanjima pandemije. Je l` to NATO vatrogasac pametniji i spretniji od ne-NATO vatrogasca?

Osobeno je zanimljiva Dragišićeva ekspertska dosetka o ćaskanju. Naime, on tvrdi da se kod nas „priča da će se NATO raspasti“. Izvesno je da ne obilazim raznorazne prijeme i svetkovine pa nisam ni u prilici da procenim šta se priča, a šta se ne priča, i još pride šta je od toga što se priča važno i bitno, a šta su samo rekla-kazala i vicevi bezveze. Međutim, sve do danas, i pored Dragišićeve primedbe, verujem da će se pre raspasti Evropska unija nego NATO, i to ne zbog toga jer svetu prete pandemije i požari, pa čak i terorizam, nego što su neki drugi interesi dominirajući, i neke druge brige more moćne u svetu, oni interesi i one brige o kojima se razmišlja u Vašingtonu, Londonu, Moskvi, Pekingu, ali ne i u Briselu... Dakle, niko ozbiljan ne tvrdi da će se NATO raspasti, sem onih koji misle da je to dobra teza da bi se stvorila produktivna antiteza. A da je svet nepravedan i da se zasniva na odnosima interesa, da je u praksi sila iznad prava, o tome se slažem sa Dragišićem, ali uz amandman da time nije sve rečeno. Jedno je razumeti da je to tako, ali je nešto sasvim drugo učestvovati u tome. Naposletku u i Srbiji se  kaže da „sila Boga ne moli“, ali i dodaje da „Bog silu ne voli“. Ali, po Dragišiću, Srbija ipak treba da se pridruži onima koji primenjuju, a ne trpe silu - ako ni zbog čega drugog, onda da ne bismo sami sebe bombardovali. Ovde, se Dragišiću mora odati priznanje, jer je ovaj argument zaista iskren i neoboriv. I to zaista deluje ubedljivo jer ne beše li to pravi razlog što su drugi već u NATO?

Konačno, jeste pragmatično postaviti i pitanje šta je svemu tome alternativa. Dakle, šta je alternativa neulasku u NATO. Po Dragišiću, i nekim drugima, to je neutralnost. Možemo pretpostaviti i da je direktor programa to uzeo kao alternativu jer je ta besmislena „alternativa“ zapravo sa najviše mana. Vojna neutralnost, danas je smešna koliko i tragična, i to i po mom sudu sasvim dobro argumentuje i Dragišić. Međutim, da li je neutralnost alternativa? Pa, ne baš. Neutralnost je nemoguća misija i utopija i time se ne treba zanositi, ona, paradoksalno, više pomaže pristalicama ulaska u NATO nego onima koji se tome protive. To je jedan račun bez krčmara, neodgovorni i neznalački kratkovidi, neodrživi poduhvat koji bi, i da zaživi, doneo mnogo više štete od koristi. Alternativa svakako ima, ali ne vidimo razloge da se o njoj govori javno i to tako da ono uglavnom izaziva negativne reakcije NATO...

Elem, šta nedostaje Dragišićevom tekstu? Pre svega, jedan ozbiljan kritički ton i argumentacija koja tretira suštinu stvari. Priča priče radi je gubljenje vremena ili učestvovanje u nekim kampanjama. Kako to da se u svom tekstu osvrće na cenu „Kalašnjikova“, ali ne i rakete „Tomahavk“? Koliko koštaju sva ta sofisticirana ubojna sredstva, pametne bombe, avioni, softver, elektronika, satelitska navođenja i šta sve još ne... Ko sve to proizvodi i kakva je uloga NATO standardizacije u svemu tome - da li sve države koriste iste kalibre oružja, istu opremu i ko to proizvodi i ko to plaća?

Evo, zadržimo se na trenutak na pomenutim raketama „tomahavk“. Iako nema preciznih podataka, najmanja količina ispaljenih samo na Srbiju je preko hiljadu. Proizvodi ih „Rajteon korporejšn“, samo jedna od velikih američkih fabrika vojne industrije. Njihova cena je od 1,1 do 2,4 miliona dolara po komadu, a u zavisnosti od modela. Dakle, cena samo tih raketa lansiranih na Srbiju je od milijardu do dve dolara. To neko plaća, jer se zalihe na brodovima, podmornicama i avionima moraju popuniti. Srbija je to platila i životima, a članice NATO - dolarima, evrima, ko je imao čime, a profit ostaje ipak samo Americi, naprimer. To je samo jedan, sporedan primer koji indicira mnogo više od cene „Kalašnjikova“, kojeg btw ne proizvodi samo Srbija i Rusija već još dvadesetak zemalja.

I konačno, da li bi Amerika ili Britanija ili ma koja druga, dovoljno arogantna, država napala neku suverenu državu zbog tobože humanitarne katastrofe i navodnog programa nuklearnog oružja? Teško. Takoreći nikada, a bez najdirektnije pretnje po suverenitet ili bezbednost te zemlje (grčko-turski ostrvski spor, Foklandi, ranije Zaliv svinja itd). Međutim, sa identifikacionom karticom NATO to se može uraditi najbezbolnije, najlakše, gotovo bez ikakvih posledica i obaveza, a u cilju ostvarivanja vlastitih interesa. (Najmanja investicija i rizik, najveća dobit). I tu se krije taj bitan razlog postojanja NATO. NATO je zver dresirana i uvežbana da ubija. Ta zver ne ubija sebe radi, ona nije sama sebi svrha niti je autonomna, ona je instrument, oružje u rukama Amerike i njenih saveznika usmereno protiv svih čiji su interesi suprotni interesima vlasnika te zveri.