Samit (ne)svrstanih ili kongresni turizam

U junu ove godine u Beogradu biće održan najveći svetski vojni samit.[1] Srpska prestonica biće domaćin vojnih delegacija iz 69 zemalja sveta. Na skupu, koji će potrajati dva dana, učestvovaće 28 delegacija iz zemalja članica NATO, 22 delegacije zemalja članica Partnerstva za mir čiji je i Srbija član, članice Mediteranskog dijaloga i Istanbulske inicijative, kao i kontakt zemlje: Argentina, Australija, Indija, Japan, Novi Zeland, Pakistan, Brazil i Južna Koreja.[2]

Junska konferencija predstavljaće bez svake sumnje najveći vojni samit koji je održan u Beogradu i sa kojima se ne mogu meriti ni nekadašnji samiti šefova diplomatija zemalja Pokreta nesvrstanih.

Junska konferencija predstavljaće bez svake sumnje najveći vojni samit koji je održan u Beogradu i sa kojima se ne mogu meriti ni nekadašnji samiti šefova diplomatija zemalja Pokreta nesvrstanih. U ovom svetlu neophodno je pomenuti i činjenicu da će u septembru ove godine takođe u Beogradu, prestonici zemlje koja je bila domaćin prvoj zvaničnoj konferenciji Pokreta nesvrstanih septembra 1961. god., biti održan i 50. jubilarni samit ove organizacije. Dakle, u jednoj godini Srbija će biti domaćin dva samita koji i simbolično oslikavaju ambivalentnost srpske političke scene. Međutim, javnost Srbije se ne koleba kada je u pitanju integracija u severno-atlantski savez jer je veliki deo građana Srbije izrazito protiv članstva u NATO, što je sasvim razumljivo kada se uzme u obzir “zasluga NATO pakta u okončanju sukoba na Kosovu” i bombardovanje SRJ od strane Alijanse u kome je stradao ogroman broj civila. Povodom najavljenog samita potpredsednik Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović izjavio je da: “DSS poziva Vladu da odustane od politike koja Srbiju vodi ka članstvu u tu alijansu. Ta politika se vodi mimo volje naroda i rezolucije o vojnoj neutralnosti zemlje”.[3] Jovanović je istakao da održavanje takvog skupa neće predstavljati priznanje za državu i Vojsku Srbije već da će to biti još jedno poniženje kao i jasan pokazatelj da se Srbija neumitno približava pomenutom savezu. DSS se oštro protivi samitu ne samo zbog uloge koju je NATO imao u ratu u Bosni i Hercegovini i u agresiji na Srbiju već i zbog činjenice da “i danas taj savez učestvuje u secesiji Kosova i Metohije“.

No, čini se da se klima u srpskom vojnom vrhu i diplomatiji značajno promenila od `99 god. jer smo svedoci svakodnevnih hvalospeva koji se tiču unapređivanja saradnje sa zemljama NATO pakta koja uključuje intenzivnu saradnju sa nacionalnom gardom Ohaja, na koju je ministar Šutanovac naročito ponosan, kao i skorija poseta pomenutog ministra američkom nosaču aviona na nuklearni pogon “Enterprajzu”, čijim je kapacitetima gospodin Šutanovac bio iskreno zadivljen.[4] Sam poziv koji je Šutanovcu upućen od strane ambasade SAD govori da Vašington u Srbiji vidi značajnog vojnog partnera koji bi mogao da uzme aktivnije učešće u međunarodnim mirovnim misijama. Reči ministra Šutanovca najbolje oslikavaju njegov stav prema pomenutoj alijansi: “pitanje je zašto su gotovo sve zemlje EU baš tamo i zašto niko nije izašao iz tog saveza i zašto su najrazvijenije zemlje sveta, upravo, u savezu ili pri njemu”.[5]

Ipak, moramo da budemo potpuno objektivni i da primetimo da je Srbija članica Partnerstva za mir isto kao i Rusija i da naša zemlja razvija vojnu saradnju sa brojnim uticajnim zemljama sveta, ali uprkos tome ne možemo se oteti utisku da u srpskom vojnom vrhu ipak pretežu simpatije ka severnoatlantskoj alijansi uprkos uveravanju diplomata da će Srbija očuvati vojnu neutralnost i da će sarađivati sa svim relevantnim faktorima na međunarodnoj sceni. U ovom kontekstu interesantno je osvrnuti se i na reči ministra Jeremića koji je u Njujorku na sastanku Koordinacionog biroa Pokreta nesvrstanih izjavio da je Beograd “grad koji simbolizuje početak Pokreta nesvrstanih. Moja zemlja je ponosna na ulogu koju je odigrala u istoriji Pokreta. Mi želimo da nastavimo našu vezu sa nesvrstanim prijateljima još puno, puno decenija”. Pri tom je šef srpske diplomatije istakao da međunarodna stabilnost ne može da se uspostavi bez stavova većine u svetskoj porodici naroda koju upravo predstavlja Pokret nesvrstanih. “Zbog toga će Srbija strateški da nastavi da sledi brižljivo osmišljenu, uravnoteženu i aktivnu spoljnu politiku, koja u sastavnom delu uključuje jačanje i produbljivanje naših veza sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanih”.[6]

Kakav se zaključak može izvesti iz ove “ambivalentne” zvanične politike Beograda? Da li je srpska diplomatija u svojoj biti šizofrena ili je reč o mudrom kursu koji će Srbiji obezbediti svetlu budućnost kada su u pitanju međunarodni odnosi, što bi predstavljalo relikt diplomatije bivše SFRJ?

Naravno, potrebno je ozbiljno sagledati aktuelnu geopolitičku situaciju u svetu, što na žalost našim liderima u novijoj istoriji nije bila jača strana, i odrediti vitalne srpske nacionalne interese kao i najoptimalnije modalitete da se oni i ostvare. Trenutno je “saradnja sa svim relevantnim faktorima” koja uključuje saradnju sa zemljama NATO pakta, ali i sa Rusijom, Kinom, Brazilom i Indijom daleko najbolja opcija kada je u pitanju očuvanje statusa neutralnosti koji je Srbija proklamovala. U ovom svetlu Samit nesvrstanih u Beogradu predstavljaće veoma značajnu potvrdu aktuelnog kursa Srbije, ali i priznanje za ulogu koju je naša zemlja imala u ovom pokretu. Međutim, junski samit NATO predstavljaće nešto sasvim drugo. Naime, sam izbor Beograda kao lokacije za održavanje samita govori da planeri i stratezi u Briselu Beograd vide kao značajnog partnera što je samo po sebi posledica zvanične politike našeg vojnog vrha što naši zvaničnici i ističu. “To je svojevrsno priznanje za reforme koje smo sproveli i potvrda da smo širom sveta prepoznati kao poželjan i pouzdan partner”, istakao je načelnik Generalštaba Vojske Srbije Miloje Miletić.[7]

I Rusija, koja je ponavljamo članica Partnerstva za mir još od 1994. god., takođe razvija bilateralnu saradnju sa NATO paktom, ali ona se prevashodno temelji na pažljivom izboru načina na koji se ta saradnja realizuje. Odnosi između Rusije i NATO pakta, koji su se naročito zaoštrili nakon rata u Gruziji, takođe počivaju na jednoj ambivalentnoj osnovi koja je Moskvu podstakla da razvije sasvim novi koncept bezbednosti u Evropi, što je i bio jedan od povoda za posetu ruskog predsednika Medvedeva Beogradu oktobra 2009. god. Ipak, čini se da Srbija nije previše zainteresovana za novi koncept bezbednosti što potvrđuju i reči ambasadora Konuzina: "Politika širenja NATO, koji predstavlja ne samo politički nego i vojni savez, stvara nove linije podela, a za nas to je pitanje bezbednosti”. Konuzin je podsetio da je predsednik Rusije Dmitrij Medvedev zbog toga predložio izgradnju novog sistema, koji bi omogućavao podjednaku bezbednost za sve: i za zemlje unutar NATO i za one van njega, kao što je Srbija, koje su se izjasnile za vojnu neutralnost. Ruski ambasador je rekao da je stvar Beograda, a ne Moskve, da odredi da li će i s kim sarađivati pa tako i kada je NATO u pitanju. “Srbija, očigledno, vidi za sebe određene prednosti od učešća u programu Partnerstvo za mir”[8].

Junska konferencija predstavljaće bez svake sumnje najveći vojni samit koji je održan u Beogradu i sa kojima se ne mogu meriti ni nekadašnji samiti šefova diplomatija zemalja Pokreta nesvrstanih.

Zanimljivo je da je ministar Šutanovac istakao i značaj koji bi po razvoj turizma u Srbiji imao najavljeni samit NATO zemalja! “U saradnji sa turističkom organizacijom Beograda i Srbije potrudićemo se da gosti dobiju određene informacije o Srbiji i Beogradu i da ih motivišemo da dođu u Srbiju ne samo zbog vojne saradnje, već i kao turisti”.[9] Naravno, uprkos ovoj izjavi ministra odbrane članovi delegacija NATO zemalja sigurno neće doći da bi se divili lepotama Beograda i da bi uživali u boemskoj atmosferi Skadarlije već da bi jasno stavili do znanja kakve su pretenzije Severno-atlantskog vojnog saveza. Na samitu NATO pakta, koji će po svemu sudeći biti najposećeniji, biće neizbežno reči o daljem širenju ove organizacije čemu se Rusija odlučno protivi. Ostaje da se vidi da li će samit u Beogradu imati isti značaj kao poslednja konferencija koja je održana u Lisabonu novembra prošle godine i čija je posledica bilo prihvatanje nove strateške koncepcije NATO koja je uključila nastojanje da se ova organizacija prilagodi savremenim “bezbednosnim rizicima” i da se što više približi Rusiji u vidu intenzivnije saradnje. Tom prilikom generalni sekretar Alijanse Anders Fog Rasmusen ocenio je da je to bio “jedan od najvažnijih samita” čiji je cilj bio da se “NATO omogući da se prilagodi pretnjama 21. veka i proširi broj svojih partnera uključivanjem drugih velikih igrača na svetskoj sceni kao što je Rusija”.[10]

Malo je verovatno da će predstojeći samit usaglasiti stavove Rusije i NATO po ovom pitanju, ali za nas ključno pitanje glasi da li će se klima u Srbiji značajno promeniti nakon samita. Teško je očekivati da će predlog pojedinih političkih stranaka, kao i lična želja ministra Šutanovca za članstvom u severnoatlantskoj organizaciji dobiti podršku građana Srbije, ali će održavanje samita definitivno potvrditi da spoljnopolitički kurs Srbije sve više naginje ka NATO paktu. Saradnja sa zemljama NATO pakta će doprineti očuvanju statusa neutralnosti Srbije, ali istovremeno ne smemo da zaboravimo zločine NATO pakta i aktuelnu politiku ove alijanse prema Kosovu i Metohiji, kao i raspoloženje građana koje govori u prilog tome da Srbija ne bi trebalo da pristupi pomenutoj alijansi što bi zagovornici ideje o pristupanju NATO paktu nazvali “suviše emotivnim pristupom”. Dakle, saradnja je nužna, ali u jednom obliku koji podrazumeva uvažavanje činjenice da u svetu osim NATO pakta postoje i druge zemlje i bezbednosni koncepti sa kojima Srbija treba da sarađuje kako bi očuvala svoju neutralnost. Činjenica da će iste godine biti održana dva samita koja po svojoj prirodi isključuju jedan drugi predstavlja više nego složenu političku stvarnost Srbije. Naime, NATO pomenutim održavanjem samita želi da pošalje definitivnu poruku srpskom rukovodstvu ali i građanima koja glasi: “nismo vas zaboravili i želimo vas pod svoje skute”. Međutim, krajnja odluka ipak treba biti na građanima Srbije. Dakle, možemo da zaključimo da je saradnja neminovnost, ali je takođe neophodno da se stepen te saradnje uskladi sa statusom neutralnosti koji u ovom trenutku i u aktuelnoj konstelaciji snaga u svetu predstavlja najmudriju opciju koja može samo ojačati međunarodni položaj Srbije i to u pogledu njenog vojnog i diplomatskog statusa.

I Rusija, koja je ponavljamo članica Partnerstva za mir još od 1994. god., takođe razvija bilateralnu saradnju sa NATO paktom, ali ona se prevashodno temelji na pažljivom izboru načina na koji se ta saradnja realizuje.
 

Možda istinsko značenje koncepta neutralnosti najbolje oslikavaju reči načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala-potpukovnika Miloja Miletića: “Srbija može da ostane vojno neutralna, ali ne može da ostane izvan svih bezbednosnih tokova. Svima su potrebni partneri, ali to ne znači da morate da budete član neke vojne alijanse”. Ovome moramo da dodamo da je neophodno mudro odabrati partnere, kao i stepen saradnje sa njima koji će predstavljati pravu ravnotežu u odnosima i istinsku politiku neutralnosti, pri čemu će samit Pokreta nesvrstanih u septembru donekle predstavljati potvrdu ovog kursa. Ali, nisu reči te koje mogu da potvrde istinsku neutralnost Srbije, već postupci državnog vrha koji, čini se, ne uvažavaju navedene razloge za jedan daleko obazriviji pristup kada je u pitanju približavanje isključivo jednoj strani geopolitičkog miljea. Setimo se samo odluke Skupštine Srbije, koja uprkos proglašenoj nezavisnosti, nije uputila zvaničnu delegaciju na zasedanje skupštine Organizacije za kolektivnu bezbednost i saradnju u Sankt Peterburgu prošle godine. Uprkos tome nadajmo se da će nakon samita NATO pakta reči generala Miletića da je “za nas saradnja sa Oružanim snagama Ruske Federacije podjednako značajna kao i saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja i da se nijednoj od tih saradnji ne daje primat” i dalje ostati na snazi.