Памтим, дакле постојим

Србима се све чешће намеће мишљење да је НАТО агресија прошлост о којој не би требало расправљати, већ се ваља окренути светлој европској будућности и породици ”цивилизованих” земаља, оних истих које су брутално бомбардовале Србију пре 15 година. Посебно је лукав прилаз овој трагедији који се своди на њено прећуткивање, засновано на наводној „истрошености“ теме – као да је о њој већ речено све што је могуће рећи. Али, чак и када би то било тачно (мада није), зар се заборавља стара латинска мудрост: Repetitio mater studiorum est (Понављање је мајка мудрости)?

Поред тога, онај ко заборавља прошлост не само да нема будућност него је и осуђен да понавља прошлост. С обзиром на то, обележавање 15-годишњице НАТО агресије против Савезне Републике Југославије у формату велике међународне конференције био је догађај непроцењивог значаја, прилика не само за буђење суштински битног „историјског памћења“, него и за подсећање остатка света на искуство српског народа, на његов јуначки отпор глобалном интервенционизму НАТО-а и доминацији САД (у том тренутку једине супер силе). Пошто је боље учити на туђим него на својим грешкама, вероватно свету то искуство може знатно да користи.

О тужним лекцијама НАТО агресије расправљало се на Међународној конференцији „Глобални мир vs. глобални интервенционизам и империјализам” 22. и 23. марта у Центру ”Сава”, која је окупила око 100 угледних научника, интелектуалаца и јавних личности из 30 земаља. Иако без икакве рекламе и подршке домаћих медија, скуп је изазвао велико интересовање српске публике – сала са више од 500 места била је пуна. Успешна организација тако великог скупа резултат је напорног труда непрофитне и нестраначке организације „Београдски форум за свет равноправних“ и пријатељске подршке Друштва српских домаћина, Клуба генерала и адмирала Србије и СУБНОР-а Србије.

Чак и сажето набрајање говорника оставља снажан утисак: генерал-потпуковник Леонид Ивашов (директор Института геополитичких проблема, Русија), др академик Жан Брикмонт (Белгија), др Арманд Клесе (директор Института за европске и међународне студије, Луксембург), публициста Дајана Џонстон (САД), др академик Јелена Гускова (руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе, Русија), Клаус Хартман (Удружење слободних мислилаца, Немачка), професор Џон Питер Махер (САД), Сокоро Гомес (председник Светског савета за мир), адмирал Елмир Шмелинг (бивши шеф контробавештајне службе Немачке), др Владимир Козин (главни саветник директора Руског института за стратешка истраживања, Русија), Сергеј Левченко (народни посланик у Руској Думи, потпредседник Комитета за енергетику), Јан Оберг (директор Транснационалне фондације за мир и истраживање будућности, Шведска) и многи други.

Важно је истаћи да је у оквиру конференције радио и омладински форум, где су, између осталих, говорили познати режисер Борис Малагурски и амбасадор младих за мир Лиљија Ромадан (Русија).

Дебата се развила у конструктиван и толерантан дијалог о најбитнијим питањима међународног мира и безбедности. Учесници дискусије првенствено су се усредсредили на то како очувати светски мир и пронаћи начине заустављања глобалног интервенционизма, дестабилизације појединих земаља и изазивања криза широм света, што подрива међународни правни и политички светски поредак и гура свет на ивицу великог сукоба.

Зачуђује да је овај догађај, с пажњом пропраћен у неким страним гласилима, скоро потпуно прећутан у домаћим. На пример, бриљантан чланак британског новинара Нила Кларка појавио се на сајту ”Russia Today”, једне од најмоћних светских телевизија – у њему аутор детаљно описује конференцију и наводи: ”Од самог почетка, испред сале пуне публике, спикери форума су одлучно нагласили да рат против Југославије није изоловани конфликт, већ само први у низу агресивних империјалистичких ратова предвођених САД у њеној потрази за економском и војном доминацијом над целим светом после распада Совјетског Савеза”. Српски дописник радија Глас Русије подвукао је да је “на крају дводневне међународне конференције, која је оцењена као веома успешна, акламацијом усвојен завршни документ, у коме се између осталог наводи да је НАТО агресија била агресија против суверене државе и кршење правних норми у коме су учествовале водеће западне земље.”

Можда би било пожељно указати на кључне тачке завршног документа ове међународне конференције, јер је то суштина њеног драгоценог рада. У завршном документу упозорено је на злочиначку улогу НАТО-а на крају 20. века:

”Агресија НАТО против Србије и Црне Горе (СР Југославије), марта 1999. године, био је рат наметнут једној независној, сувереној европској држави, грубим кршењем основних принципа међународног права, а пре свега Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија. То је била агресија изведена без сагласности и супротно мандату СБ УН. Зато она представља злочин против мира и човечности, тачка преокрета ка глобалном интервенционизму, грубом кршењу међународног правног поретка и негирања улоге УН. Тиме је успостављен модел интервенционизма који је касније коришћен у свим агресијама од Авганистана, Ирака и Либије, до Малија.

Земље чланице НАТО носе сваку одговорност за ту агресију, укључујући одговорност за накнаду штете, у износу од преко 100 милијарди долара, као и одговорност за коришћење оружја са осиромашеним уранијумом и других недозвољених средстава за масовно уништавање”.

”Учесници конференције су истакли да Србија има сва права да пред одговарајућим међународним институтцијама покрене поступак против НАТО и свих држава чланица које су учествовале у агресији, у циљу остваривања права на надокнаду ратне штете”.

”Агресијом НАТО против Југославије убрзана је трка у наоружавању, милитаризација европског континента и спровођење САД/НАТО/ЕУ стратегије „ширења на Исток“.”

”НАТО је постао агресивна војна алијанса за ширење и наметање империјалних и неоколонијалних циљева најмоћнијих земаља Запада. Целокупно досадашње искуство показује да НАТО стратегија глобалног интервенционизма производи хаос у међународним односима, огромне људске жртве, поделе и дугорочну беду и патње у свим земљама и регионима који су непосредне жртве такве политике. НАТО је одговоран за разарање међународног правног портека, за деградацију УН, за изазивање нове трке у наоружавању, за милитаризацију Европе, за дестабилизацију и изазивање криза у свету. У таквој организацији нема места за мирољубиве земље, које интересе везују за поштовање међународног права и система УН. Зато су се учесници Конференције изјаснили за укидање НАТО-а, као реликта Хладног рата, за прекид политике интервенционизма и за поштовање слободе, независности и равноправности свих земаља и народа”.

Конференција је закључила и да су САД/НАТО/ЕУ изазвале кризу у Украјини, која је највећа претња миру од окончања Хладног рата. ”Уместо да се Украјина сагледава као најприроднија веза Русије и Европе, Запад је мешањем учинио да она вештачки буде измештена из свог природног културно-цивилизацијског и геополитичког амбијента ради потпуног превлачења на Запад, не водећи рачуна о томе да то може изазвати унутрашње сукобе у Украјини и угрожавање виталних интереса Русије. Учесници конференције су се заложили за мирно политичко решење без мешања и притисака са стране, за решење које ће гарантовати неутралност Украјине и уважавати њену улогу моста између Истока и Запада”, а такође ”изразили подршку народу Крима који је искористио своје право на самоопредељење и поновно уједињење са Русијом”.

Учесници конференције су изразили подршку суверенитету и територијалном интегритету Србије, ”уз решавање статуса Косова и Метохије у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Подржан је слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца на Косово и Метохију, затим реституција узурпиране приватне, црквене, државне и друштвене имовине, обнова 150 порушених цркава и манастира СПЦ, стотина порушених и преораних српских гробаља и хиљада спаљених домова, спровођење ефикасних истрага о трговини људским органима, расветљавање судбине свих отетих и несталих Срба и свих других злочина против српског народа, за које до сада нико није одговарао”.

Такође је изражена забринутост због систематске ”ревизије историје Европе 20. века, посебно Првог и Другог светског рата”. Оцењено је да то ”може да користи империјалистичким циљевима за прекрајање међународних граница”.

Наглашено је да ”једино мултиполарно уређени свет, ослобођен доминације империјализма и милитаризма, има шансу да избегне ратну катаклизму” и да је ”апсолутно неприхватљиво и противно међународном праву да се регионални центри моћи, као што су НАТО и Европска унија, наметну као замена Савету безбедности и Уједињеним нацијама”. При томе међународно право мора да има ”универзални карактер и да једнако обавезује велике и мале земље, развијене и неразвијене”.

”Такав свет био би по мери човека и у ту велику утопију треба веровати и за њу се истрајно борити”, поручили су учесници Конференције.

Овим, мада скраћеним, примедбама и циљевима, тешко је нешто додати. А да ли има потребе? Данас није више време само за причу, већ за акцију – која, наравно, треба да буде утемељена на мудрој анализи, коју баш пружа ова конференција. Оно најважније што треба је – да се не заборави!

Аутор је био извршни секретар Конференције