NATO – iluzija i stvarnost

Oni koji se zalažu da Srbija treba da pristupi NATO paktu na sva usta govore kako je neophodno da zaboravimo na emocije i da prihvatimo geopolitičku realnost u kojoj se Srbija nalazi. Međutim, šta je zaista realnost, a šta iluzija kada je u pitanju članstvo u Severnoatlantskom paktu?

“Danas građani Srbije žele da imaju mogućnost za kvalitetno školovanje, lečenje, da svojim primanjima mogu da obezbede miran i stabilan život za sebe i svoju porodicu, da im se poštuju ljudska prava... Kolika je cena da zarad prošlosti dovodimo u pitanje budućnost?”, izjavio je srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac listu NIN. Ova izjava ministra odbrane zaslužuje ozbiljnu analizu. Naime, u pomenutom tekstu Šutanovac izjavljuje i sledeće: “Ali, deset godina kasnije, potrebno je bar da pronađemo način da otvorimo konstruktivan dijalog u društvu u vezi sa NATO-om, a ne da svaki pokušaj istog svodimo na priče oko kvazipatriotizma i jeftine demagogije.”

Moramo najpre postaviti pitanje da li se pozivanje na činjenicu da je NATO pakt izvršio agresiju na Srbiju, koja je omogućila stvaranje kvazi države Kosovo na teritoriji suverene države i u kojoj je prema procenama poginulo peko 2.500 civila, uključujući i 89 dece, kako je izjavio i sam predsednik Srbije Boris Tadić u govoru u UN marta meseca ove godine, može nazivati “ kvazipatriotizmom” i “jeftinom demagogijom.”

Sećanja na 1999. godinu, kao i rane izazvane NATO agresijom, još uvek su sveže da bi pomenuti ministar mogao da govori o nekom resetovanju emocija i o racionalnim analizama navodne prednosti članstva Srbije u NATO paktu. Ministar Šutanovac i njegovi istomišljenici, pomenimo ovom prilikom i one koji su kreatori spoljne politike LDP, navode nekoliko argumenata u prilog tome da Srbija treba da pristupi NATO paktu. Ali pre nego što se pozabavimo njima i pokušamo da oslikamo kakva je geo-politička realnost Srbije, najpre da pomenemo jednu primarnu činjenicu koja se tiče realnih srpskih nacionalnih interesa.

Šutanovac, Zoran Dragišić i istomišljenici, kada se zalažu za to da Srbija pristupi NATO paktu, zaboravljaju najbitniju činjenicu, naime Srbija, ne samo da je bila u ratu sa NATO paktom, već je Severnoatlantska alijansa na čelu sa SAD, ne samo omogućila stvaranje kvazi-države Kosovo, već usled nedostatka volje, nije uspela da spreči nasilje i pogrome Srba na Kosovu. Samim tim, odgovorna je za proterivanje preko 200.000 izbeglica sa Kosova i Metohije. Uprkos tome, srpska vlada svojom spoljnom politikom, aktivno, putem diplomatskih napora pokušava da brani suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, time što ne priznaje nezavisnost Kosova.

Srpski ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, u svojim izjavama medijima, čak spremno izjavljuje da će naša vlada odustati od eventualnog članstva u EU ukoliko se ono, na bilo koji način, bude uslovljavalo priznanjem nezavisnosti Kosova i Metohije.

Šta onda možemo da kažemo za insistiranje da Srbija uđe u NATO pakt? Da li to predstavlja izdaju ili zastupanje i odbranu srpskih vitalnih nacionalnih interesa u ovom trenutku? To je pitanje koje ću ostaviti otvorenim…

Ministar odbrane, kao i mnogi drugi „stručni analitičari” koji zastupaju stav da je potrebno da Srbija pristupi NATO paktu, vrlo dobro znaju da bi u tom slučaju Srbija praktično odustala od jednog dela svoje teritorije i pomirila se sa tim da je intervencija NATO pakta bila opravdana, jer niko ko je ozbiljan ne može da smatra da bi Srbija, u slučaju da postane punopravna članica Sevrernoatlantskog pakta, mogla i dalje da nastavi sa svojom politikom koja za cilj ima očuvanje svojih međunarodno priznatih granica. Jasno nam je da LDP koji promoviše tzv. „Srbiju bez granica“ odavno ne mari za teritorijalni integritet zemlje, ali skandalozno je da jedan ministar odbrane može pri tome da zastupa ideologiju koja apsolutno podriva sve napore srpske spoljne politike.

Evo nekih od razloga, koje pominju Šutanovac, Dragišić i ostali koji se bave, navodno, ozbiljnim političkim analizama, koji bi trebalo da posluže kao argumenti u prilog pristupanja Srbije NATO-u. Naime, među argumentima zbog kojih bi Srbija trebalo da pristupi Severnoatlantskoj organizaciji navode se bezbednosni, zatim geostrateški i politički razlozi, ali svakako ne smemo zaboraviti ni tobože ekonomske razloge.

NATO kao garant bezbednosti?

Gotovo je neverovatno da se ova apsurdna teza ističe kao argument za pristupanje Srbije NATO paktu… Naravno, vrlo dobro je poznato ko je bombardovao Srbiju ‘99 godine, ali nažalost, bez prestanka moramo da podsećamo na tu činjenicu zagovornike pristupanja Srbije NATO paktu, jer su oni taj podatak očigledno zaboravili. Doduše, kako bi bili potpuno pravedni prema njima, oni svoj zaborav pravdaju kompjuterskom terminologijom, te pominju raznorazno emocionalno “resetovanje“ odnosa sa NATO paktom. Takođe, oni bi, poput Dragišića, želeli da zaboravimo na prošlost i da se okrenemo novoj, svetlijoj budućnosti koju bismo ostvarili u zagrljaju NATO pakta.

Da vidimo konkretno šta bi predstavljalo pomenute bezbednosne razloge zbog kojih bi Srbija trebalo da pristupi NATO paktu. Kao prvo, Srbija bi pristupanjem NATO-u, navodno, povećala sopstvenu bezbednost, jer bi postala članica jednog vojnog bloka čime bi naša zemlja automatski postala integralni deo bezbednosne strukture NATO pakta. Prema njima, geopolitičke okolnosti vezane za međunarodnu bezbednost drastično su se izmenile nakon 11.09.2001. godine, koja je trebala da predstavlja prekretnicu u međunarodnoj borbi protiv terorizma.

Zašto bi Srbija trebala da se oseća ugroženom, i to u tolikoj meri, da je potrebno da postane deo kolektivne bezbednosne strukture koju je preuzela NATO alijansa na čelu sa Amerikom? Da li su i srpski nacionalni interesi, isto tako kao i američki, ugroženi u Iraku ili u planinskim provincijama Avganistana? Ne, jer svako, ukoliko je sačuvao i minimum prisustva racionalnog duha, svestan je činjenice da se srpski nacionalni interesi brane na Kosovu, a ne u Faludži ili u Kandaharu…

Zagovornici teze da Srbija treba da pristupi NATO paktu zaboravljaju činjenicu da su SAD te koje su pokrenule globalan rat protiv terorizma koji svakoga dana odnosi ogroman broj civilnih žrtava, kao i žrtava među pripadnicima vojnih snaga NATO pakta koje su angažovane u borbi protiv pripadnika Al Kaide u pomenutim zemljama, a naročito u Avganistanu. Agencijski izvori, među kojima i sajt “casualties.org” izveštavaju o broju žrtava operacije “Enduring Freedom” u Avganistanu. Pomenuta operacija, do sada, koalicione snage koštala je preko 1.500 žrtava. Osim vojnika SAD, među žrtvama su i vojnici ostalih zemalja koje su članice NATO i koje su na sebe preuzele obavezu slanja trupa u Avganistan. Nekoliko desetina vojnika iz Mađarske, Finske, Litvanije, Rumunije, Španije, Nemačke, Holandije, Norveške i Poljske ostavilo je svoje živote na oltaru globalne borbe protiv terorizma… Spisak se nastavlja…

Kako će reagovati srpsko javno mnenje ukoliko se naši vojnici eventualno budu našli na tim spiskovima? Mislim da je odgovor i više nego očigledan…

Naravno, bitno je da zagovornici ideje da Srbija treba da postane članica NATO-a uporno ističu kako bi, navodno, od odluke našeg parlamenta zavisilo to da li bi srpski vojnici uzeli aktivnog učešća u vojnim operacijama nametanja mira koje NATO na čelu sa SAD sprovodi širom sveta. Da to nije tačno, potvrđuju i činjenica da je slanje vojnika vid obaveze zemalja članica NATO pakta. Sve zemlje članice imaju svoje kontingente u Avganistanu. Što se Iraka tiče, stvar stoji potpuno isto, jedino je Španija povukla svoje trupe nakon terorističkog napada u Madridu, koji je izvršila jedna od brojnih ćelija Al Kaide.

Amerika, usled činjenice da njene snage trpe veliko naprezanje, uporno zahteva od zemalja članica NATO pakta da pošalju svoja pojačanja i nove kontingente u Avganistan. Naravno, Amerika, zbog činjenice da je izgubila gotovo hiljadu vojnika u toj zemlji, ne računajući desetine hiljada ranjenih u Avganistanu i na stotine hiljada ranjenih u Iraku, želi da druge zemlje članice podnesu deo tereta, koji će naravno uključiti i ljudske i materijalne gubitke…

Niko ne može ponuditi racionalnu argumentaciju koja će ubediti javnost Srbije da ukoliko naša zemlja pristupi NATO paktu, kao jednoj globalnoj vojnoj organizaciji u kojoj Amerika ima supremaciju u svim sferama, kako u vojnoj tako i u političkoj i ekonomskoj, neće morati da šalje svoje trupe tamo gde su ugroženi upravo interesi SAD.

Najbolji primer je Hrvatska, koja je nova članica NATO pakta, ali koja je takođe morala da pošalje svoj kontigent u Avganistan. Gotovo je sigurno da možemo očekivati određene pritiske kojima bi naša zemlja bila izložena po pitanju upućivanja njenih snaga tamo gde su američki interesi ugroženi.

Pri tome, uvek moramo imati na umu pitanje šta će biti sa srpskim nacionalnim interesima? Sigurno je da će oni, ne samo biti zapostavljeni, već za njih neće ni biti mesta, a potpuno je van svakog racionalnog okvira poistovetiti srpske nacionalne interese sa američkim.

Zaključak je da pristupanje NATO paktu sigurno neće doprineti povećanju bezbednosti Srbije i njenih građana. Osim toga, kao vojno neutralna zemlja Srbija ima mnogo više opcija. Kao prvo, prilikom posete predsednika Ruske Federacije Dimitrija Medvedeva Beogradu, ruski predsednik pomenuo je novu bezbednosnu arhitekturu koja zasigurno neće biti koncipirana na taj način da jedna vojna organizacija ima apsolutnu dominaciju, već će biti bazirana na određenoj vrsti političkog dogovora između svih država na tlu Evrope. “Nesumnjivo je dobro za međunarodnu bezbednost i saradnju da su naši američki partneri došli do zaključka o neprihvatljivosti dominacije jedne zemlje, o čemu svedoči i govor predsednika Obame u Generalnoj skupštini UN.”, izjavio je između ostalog predsednik Medvedev.

U javnosti ima veoma malo informacija o tome kako bi to buduća bezbednosna arhitektura mogla konkretno izgledati, ali bitno je da prepoznamo da postoje alternative i da NATO pakt nije isključivi i jedini postojeći bezbednosni sistem u Evropi i u svetu…

Naravno, Srbija je već uzela učešća u partnerstvu za mir, kome je među ostalim zemljama pristupila i Rusija, ali to još uvek ne podrazumeva obavezu slanja trupa u ugrožena područija. Ministar odbrane, kao primer saradnje između Rusije i NATO pakta, navodi upotrebu ruskih teških transportnih helikoptera, prilikom logističke podrške NATO trupama u koje spada i izvlačenje oštećenih i oborenih helikoptera američke armije. Međutim, Šutanovac ne pominje da su učešće u toj saradnji uzele ruske privatne kompanije iz čisto komercijalnih razloga. U pitanju su kompanije poput kompanije “PANH“, „VOLGA-DNjEPAR“ i mnogih drugih koje raspolažu transportnim helikopterima tipa “MI-26.”

Zoran Dragišić je izjavio kako nas NATO štiti od napada iz okruženja. Sada bi trebalo da postavimo pitanje od koga nas to NATO štiti? Da li je reč o tome da zemlja koja je članica tog saveza ne treba da se plaši da će biti napadnuta od strane alijanse?

Po rečima Dragana Šutanovca, Srbija ne treba da bude ostrvo. Ali zar je Srbiji cilj da njeni vojnici učestvuju u ofanzivnim akcijama i tzv. misijama nametanja mira tamo gde to zatraže SAD? Da li zaista treba da poverujemo u to da Srbija ima interesa u takvoj vrsti vojnog angažovanja?

U NATO obruču

Zagovornici politike pristupanja NATO paktu pominju geostrateške razloge zbog kojih bi Srbija trebala da postane deo alijanse. Šta se u ovom slučaju poteže kao argument? Činjenica da je Srbija okružena zemljama koje su pristupile pomenutom savezu. Sve zemlje iz našeg susedstva, osim Bosne i Hercegovine i Crne Gore, članice su NATO-a. Naravno, pri tome se zanemaruje još jedna činjenica, da postoji još zemalja koje su okružene zemljama koje pripadaju NATO savezu pa su, uprkos tome, sačuvale svoju politiku neutralnosti i ne pripadanja ni jednom vojnom savezu, što nikako ne predstavlja prepreku za razvijanje dobrih odnosa sa susedima. Pomenimo samo primer Švajcarske ili Švedske, koje su takođe okružene zemljama koje su članice NATO pakta, ali nisu našle da je to argument usled koga moraju pristupiti tom savezu.

Međutim, daleko bitnije je sledeće: ako je NATO pakt zaista takva organizacija kako izjavljuje Dragišić, onda smo mi već sigurni, jer se nalazimo u okruženju zemalja koje su članice pomenutog pakta. Da je takva vrsta argumentacije valjana, ne bismo imali potrebe da hrlimo u takav jedan vojni savez, jer ne bi imao ko da nas napadne, osim samih zemalja članica. Takvi argumenti su potrebni jedino u slučaju neke vrste osiguranja. U tom slučaju, zaista stoji da trebamo da pristupimo NATO paktu, ali onda padaju u vodu sve teze o tome da je NATO organizacija koja je navodno orijentisana ka humanitarnim zadacima, kako to uporno tvrdi Zoran Dragišić.

S druge strane, apsolutno je netačno da nećemo biti u stanju da štitimo sopstvene nacionalne interese ukoliko budemo ostali okruženi zemljama NATO-a, jer navodno o sudbini Balkana ne odlučuju nesvrstani ni Ruska Federacija već Brisel i Vašington. Da je zaista tako, zar bi predsednik Medvedev izabrao Srbiju kao destinaciju svoje diplomatske posete? Saradnja sa svim uticajnim zemljama u svetu za Srbiju je od velikog značaja. Bilo bi pogubno ukoliko ne bismo umeli da prepoznamo ko zaista zastupa interese Srbije na međunarodnoj sceni.

Političke igre

Generalni sekretar NATO pakta Andres Fog Rasmusen, izjavio je da ulazak Srbije u EU nije uslovljen njenim učlanjenjem u NATO. Zašto onda Šutanovac, Dragišić, Ostojić i ostali uporno insistiraju na tome da Srbija treba što pre da uđe u NATO? Šta se iza toga krije? Daleko je od jasnog zašto ministarstvo odbrane na čelu sa ministrom odbrane zastupa stav da Srbija treba da pristupi NATO, dok s druge strane, tradicionalni srpski partner Rusija kao da se stavlja po strani u sve aktivnijem zalaganju za vojnom saradnjom sa Amerikom koja je bila vojni i politički predvodnik talasa bombardovanja Srbije tokom ’99, počev od saradnje sa nacionalnom gardom američke savezne države Ohajo u izgradnji dečijih vrtića i škola koje su bile među objektima oštećenim u NATO bombardovanju, pa sve do neučestvovanja Rusije na aeromitingu na Batajnici. Svakako, ovom prilikom nikako ne bi trebalo zaboraviti odsustvo već pomenutog ministra Šutanovca koji je bio previše zauzet da bi mogao da prisustvuje u delegaciji koja je dočekala predsednika Ruske Federacije Dimitrija Medvedeva.

Član foruma za međunarodne odnose i asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Filip Ejdus je za Elektronske novine izjavio: „Čak i da Srbija ostane van NATO, vojna neutralnost biće u velikoj meri obesmišljena ulaskom u EU. Naime, unutar EU se u poslednjih nekoliko godina ubrzano razvija evropska bezbednosna i odbrambena politika. Stoga je proglašenje “vojne neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze” kako stoji u rezoluciji Narodne skupštine, u priličnom neskladu sa težnjom ka članstvu u EU.”

Ovo je očigledna besmislica, jer se u ovom slučaju Evropska unija poistovećuje sa jednim potpuno vojnim savezom. Kao prvo, Evropska unija je zajednica evropskih država, a ne vojni savez, a kao drugo, eventualne snage za brzo reagovanje Evropske unije još uvek pripadaju budućnosti. U svakom slučaju, to nikako neće biti jedinice koje će, poput snaga NATO, učestvovati u misijama tzv. nametanja mira, već će biti reči zaista o jednoj bezbednosnoj strukturi u kojoj će aktivno učešće uzeti snage zemallja EU, dakle to neće biti vojni savez u kome glavnu reč imaju SAD.

Notorna neistina je da će pristupanje EU biti isto što i pristupanje NATO paktu. EU nije vojna organizacija niti predstavlja bilo kakav vojni savez, niti nas je EU bombardovala, već su agresiju na Srbiju sprovele članice NATO, dok je preko 80 % vazdušnih akcija izvelo vazduhoplovstvo SAD.

Ekonomičnost NATO-a

U javnosti se često pominje i potencijalna ekonomska isplativost članstva u NATO-u. Navodno, za našu zemlju bilo bi isplativije da bude članica NATO pakta nego da ostane vojno neutralna zemlja, što apsolutno ne stoji zato što se u slučaju vojne neutralnosti zemlja u većoj meri oslanja na sopstvene proizvodne snage i razvija sopstvene privredne kapacitete.

Naše fabrike namenske industrije imaju odličnu prespektivu, i sve su spoljnotrgovinski opredeljene i direktno upumpavaju devize u Srbiju, izjavio je Šutanovac Blicu. I sam ministar odbrane svestan je da bi pristupanje NATO paktu u velikoj meri uslovilo naše oružane snage kada je reč o pritiscima koji se vrše kada je u pitanju prelazak na NATO standarde. Jedna od bitnih činjenica je da će kupovina novog oružija i prelazak na NATO standarde koštati našu zemlju mnogo više nego što će biti cena samih sredstava, zato što je neophodno da se naši kapaciteti za održavanje takvih sredstava i opreme prilagode postojećim NATO standardima što će koštati mnogo više, pogotovo kada imamo u vidu tehnički najrazvijeniji deo vojske, a to je vazduhoplovstvo. Srbija je osim perioda tokom pedesetih i šesdesetih godina, u svom sastavu imala ruske letelice. Prelazak na NATO standarde koštao bi mnogo više nego da se nastavi sa daljom saradnjom sa Rusijom u kojoj je nedavno izvršen i remont aviona tipa MIG-29.

U svakom slučaju, vojna neutralnost bi omogućila Srbiji pristup slobodnom tržištu bez ikakvih uslovljavanja od strane SAD i ostalih NATO partnera. Uostalom, apsolutno su netačne tvrdnje po kojima bi vojna neutralnost Srbiju skupo koštala. Naprotiv, vojno neutralna zemlja bi razvijala sopstvene potencijale što bi doprinelo otvaranju većeg broja radnih mesta u namenskoj industriji. Svakako da bi uvek mogli da se oslonimo na razmenu tehnologija sa najrazvijenijim zemljama koje i nisu članice NATO-a i učešće na svetskom tržištu naoružanja.

Pri svemu tome, uopšte se i ne pominje koliko su zemlje poput Bugarske morale da ulože u kupovinu i osavremenjivanje svog naoružanja, dok je i sam bivši načelnik generalštaba Zdravko Ponoš izjavio kako se pare iz budžeta neracionalno troše, što je i bio jedan od razloga sukoba sa Šutanovcem. Moramo na ovom mestu postaviti pitanje na koji način ministar odbrane planira da nabavi neophodan novac za potrebnu modernizaciju vojske Srbije i eventualni prelazak na NATO standarde?

Ovom prilikom nikako ne bi trebalo izostaviti skandal oko učešća vojske Srbije na NATO manevrima u Gruziji. To je bila odluka koja je brže bolje povučena nakon opipavanja pulsa srpske javnosti.

Dragišić govori o navodnim humanitarnim prednostima koje bi Srbija imala kao eventualna članica NATO pakta, pri čemu pominje i zaštitu od požara. Ova i slične izjave bile bi komične da nije bilo NATO agresije. Makar iz poštovanja prema roditeljima žrtava poginulih u NATO bombardovanju Srbije trebalo bi da se javno izvini zbog takvih izjava. Dakle, sudeći prema Dragišiću i Šutanovcu i sličnim može se steći utisak da je NATO nekakva humanitarna organizacija koja je potpuno altruistički nastrojena.

Najopasnije od svega je da se na mala vrata, mimo i nezavisno od volje građana, Srbija ipak pridruži NATO paktu i ako je ogromna većina građana Srbije protiv takve vrste poltronske politike. U prilog tome govore i izjave pojedinih stranačkih zvaničnika poglavito iz LDP da referendum kao takav nije sproveden ni u Hrvatskoj i da se o pridruživanju NATO paktu glasalo u parlamentu. Oni koji smatraju da je za Srbiju, tobože, od vitalnog interesa da pristupi NATO paktu vrlo dobro znaju kakvo je raspoloženje naroda po pitanju eventualnog članstva Srbije u NATO vojnoj alijansi.

Čak i ukoliko, poput ministra odbrane, zaboravimo šta su jurišni avioni NATO pakta činili tokom vazdušnih udara, i ako zanemarimo nedužne civilne žrtve “milosrdnog anđela“ i projektujemo političko-vojnu situaciju u budućnost, neminovno iskrsava pitanje kakva će sudbina Srbije biti u NATO paktu? Sigurno je da njena spoljna politika neće moći i dalje da počiva na četiri stuba i da će to predstavljati direktno okretanje leđa Rusiji…

Nedavno je otkriven spomenik Bilu Klintonu u Prištini, dok je bivši predsednik SAD, za čijeg je mandata Srbija i bombardovana i to navodno iz humanitarnih razloga, izjavio kako je na Kosovu postignut veliki cilj i kako je Kosovo postalo savremeno društvo. Moramo dodati: savremeno društvo koje zarađuje na trgovini ljudskim organima, trgovini belim robljem i narkoticima. Zaštita elementarnih ljudskih prava pre svega! Videli smo da NATO u bezbroj prilika ne ispoljava ni elementarnu volju da zaštiti nealbansko stanovništvo u južnoj srpskoj pokrajini. I posle svega, ministar odbrane smatra da je u najboljem interesu Srbije da pristupi NATO paktu!

Vojna neutralnost kao opcija

Vojna neutralnost je nešto što je apsolutno povoljno za Srbiju, što omogućava očuvanje vitalnih srpskih nacionalnih interesa. Kao vojno neutralna zemlja Srbija nije u opasnosti da izgubi važnog partnera, Rusiju, dok istovremeno može nesmetano da teži članstvu u EU. Dakle, prednosti vojne neutralnosti u odnosu na članstvo u NATO paktu su višestruke. Drugim rečima, kao vojno neutralna zemlja ništa ne gubimo, jer tek u tom slučaju možemo očekivati potpunu saradnju sa zemljama koje su najbitniji činioci bezbednosti u svetu. Ulazak u NATO značio bi definitivno priznanje gubitka Kosova

Da je vojna neutralnost Srbije moguća i itekako poželjna potvrđuje i general-potpukovnik Miloje Miletić, novi načelnik generalštaba. Da li je na pomolu još jedno razmimoilaženje između generalštaba i ministarstva odbrane? Kako shvatiti ovo neslaganje? S druge strane, insistira se na ulasku u NATO, dok je prisustvo Rusije, zemlje koja je podržavala nacionalne interese Srbije nepoželjno? Bez sumnje, pojedinim ministrima i političarima nikako ne bi odgovaralo rusko prisustvo u Srbiji makar ono bilo i ne vojničko. I ako je Tadić izjavio da ruske baze neće biti, jer je Srbija proglasila vojnu neutralnost, pojedinci se još uvek plaše ruskog prisustva u Srbiji. Pitanje koje se potpuno prirodno, samo po sebi nameće, jeste šta je sa trenutnim prisustvom snaga NATO na Kosovu i bazi Bondstil na teritoriji koja je ustavno integralni i neodvojivi deo Srbije.

Da zaključimo, pitanje kakva će biti budućnost odnosa Srbije i NATO pakta zavisi i od toga kakva je budućnost same Severnoatlantske alijanse. Najbitnije je pitanje smisla egzistencije takve jedne organizacije posle raspada Varšavskog pakta. Da ne bi smo poput gospodina Zorana Dragišića zaključili kako budućnost NATO pakta počiva u navodnim humanitarnim misijama, kao što je gašenje požara i borbi protiv pandemije novog gripa, pitanje koje je vezano za budućnost NATO pakta moramo ostaviti otvorenim. Međutim, neki ozbiljni problemi se mogu naslutiti, a ti problemi tiču se same homogenosti i kompaktnosti NATO-a u vezi misije u Avganistanu. Naime, SAD sve više zahtevaju od svojih evropskih saveznika mnogo aktivnije vojno angažovanje u Avganistanu. S druge strane, ostale velike sile, poput Rusije planiraju novu strategiju bezbednosti. Na nama je da sačekamo i da ne hrlimo iz lažnih razloga tamo gde nam mesto nije. Opcija vojne neutralnosti Srbije jeste najracionalnija u sadašnjem trenutku i u sadašnjoj konstelaciji snaga između velikih sila i to ne samo na Balkanu.