Kako plivati u “atlantskom okeanu”

U sedmu deceniju postojanja NATO ulazi “jači” za Hrvatsku i Albaniju. U Briselu, ispred sedišta Severnoatlantske alijanse 7. aprila podignute su zastave naše dve susedne države. Jap de Hop Shefer, generalni sekretar NATO-a neposredno pošto je stegao ruku hrvatskom i albanskom predsedniku vlade Ivi Sanaderu i Saljiju Beriši, izjavio je da je baš ovo pokazatelj da u Evropi geografija nije sudbina, a posle prikladnih reči u Briselu Sanader i Beriša nisu imali vremena ni da se presvuku; hitali su na podizanje zastave NATO-a u Zagrebu odnosno Tirani.

Sve tri ove zastave imaju posebno mesto u srcu Agima Čekua. Pod svakom od njih bivši premijer Kosova je ratovao protiv Srba. A baš u ovom posebno ponosnom trenutku, kako ga je definisao Sanader, morala se spomenuti i Srbija. Istina, posle Makedonije i BiH, kojima je hrvatski premijer poželeo ovakve svečanosti u što bližoj budućnosti, a pre izjave hrvatskim medijima u kojoj je rekao da su za Hrvatsku u NATO-u najzaslužniji hrvatski branitelji kao i prvi predsednik Franjo Tuđman. “Želimo i da Srbija uđe u NATO i da razvijamo suradnju. Podižući danas našu zastavu, podižemo predanost daljnjoj saradnji unutar regije”, rekao je Sanader.

Region, dakle, polako odlazi u NATO. Crna Gora u Danilovgradu sprema prvu od tri grupe od 50 svojih vojnika za misiju u Avganistanu (od ukupno 320 koliko broji oružana sila najmlađe evropske države), BJR Makedonija nije uspela da se izbori da u elitnom hrvatsko–albanskom društvu uđe u Alijansu, ali zato bi već sledeća šansa mogla da bude njihova; a NATO vežba u okolini Banjaluke mogla bi da bude najava da bi i Bosna i Hercegovina mogla da, preko reda, dostigne NATO perspektive Makedonije i Crne Gore. Ostaje još samo Srbija. Kao ostrvo u NATO moru ili, možda, ipak, kao budući član jedinog preostalog vojnog saveza.

Zvanično, Srbija je vojno neutralna; tu odrednicu na inicijativu DSS-a Skupština Srbije je usvojila prilikom usvajanja rezolucije o Kosovu i Metohiji. U međuvremenu, DSS je izgubio sve poluge vlasti; prošla je decenija od NATO bombardovanja, dobili smo još dva NATO suseda. Da li to znači da nas očekuje promena ove parlamentarne rezolucije i da će Srbija jasno krenuti ka NATO-u? Ili, naprotiv, da li ćemo nastojati da ostanemo vojno neutralni odnosno van Severnoatlantske alijanse? Jasan odgovor građani Srbije ne znaju.

“Mi hoćemo da uđemo u NATO, a ne da se njihovi vojnici kreću po našoj teritoriji”, ovim aforizmom Aleksandra Čotrića mogle bi da se odslikaju namere Srbije spram jedne od najmoćnijih svetskih organizacija. I bismo, i ne bismo. Tj. možda i bismo ako... Međutim, upravo Srpski pokret obnove, čiji je Čotrić visoki funkcioner, jedna je od retkih vladajućih stranaka koja je krenula u NATO ofanzivu, odnosno u otvoreno zagovaranje puta Srbije Atlantikom.

Čotrić će reći da je to logično, da je SPO navikao da bude ledolomac, da govori ono što drugi misle a nemaju hrabrosti da kažu. “Bez obzira na bolna iskustva iz 1999. moramo da budemo realisti i pragmatici; put svih postkomunističkih zemalja je bio NATO pa EU: dakle ako hoćemo u EU, moramo u NATO. U Evropi samo Švajcarska može da ima neutralan status; druge zemlje moraju da se opredele; Srbija mora da se opredeli.”

Međutim, mala je začkoljica što se u NATO-u odluke donose konsenzusom i što npr. Albanija može da koči ulazak Srbije u NATO dok ne potpiše nezavisnost Kosova; kao što sada Slovenija koči put Hrvata u EU. I još malo veća što je nezavisno Kosovo direktni produkt NATO bombardovanja Srbije pa je logično da taj isti NATO, koji je Srbiju oterao iz njene južne pokrajine, sada insistira na priznavanju faktičkog stanja.

Čotrić smatra da se priznavanje Kosova neće postaviti kao uslov, da bi Srbija ugovor sa NATO-om mogla da potpiše kao što i sada potpisuje međunarodne ugovore. Dakle, formalno bi Srbija ušla u NATO sa Kosovom; suštinski bez njega, a zanimljiva je ideja SPO-a da bi ga baš članstvom u NATO-u i potom u EU možda uspela vratiti nazad.

Osim SPO-a iz vlasti jedino još stranke manjina insistiraju na ulasku u NATO. Balint Pastor, šef poslaničke grupe manjina u Skupštini, kaže da je nekakvo insistiranje na neutralnosti neodrživo, da je neozbiljno pozivati se na Austriju i Finsku i da je jedini pravi put Srbije – evroatlantski. “Prirodno je da u Srbiji postoji otpor prema NATO–u zbog 1999. ali nije prirodno da vodeće stranke zbog kratkoročnih političkih poena ne govore o tome da bez NATO-a nema ni Evropske unije i da je alternativa NATO-u izolacija.” Sa Kosovom ili bez njega? “Znam šta u Ustavu piše. A da li ćemo na tome moći da istrajemo, ne znam”, kaže Pastor mlađi.

Ako bismo pogađali ko bi se od preostalih desetak vladajućih stranaka prvi priključio SPO-u i strankama manjina u NATO ambicijama, verovatno bi prva opcija bio G17 plus. I Željko Ivanji tako i kaže, da samoodređenje Srbije kao neutralne ne znači ništa, jer nas drugi tako ne vide i da takvi sami ne možemo da obezbedimo sigurnost ni na teritoriji Srbije. Zato, kaže, izlaz bi mogao da bude članstvo u NATO-u. Ivanji ne bi bio poslanik G17 plus kada prvo ne bi posegao za ekonomskim razlozima rekavši da bi svaka ozbiljna ekonomska analiza pokazala da bi Srbija profitirala od ulaska u NATO. Međutim, Ivanji priznaje opasnost da se ulazak u NATO uslovi priznavanjem Kosova i Metohije i kaže da će u tom slučaju Srbija morati da odustane od NATO-a. Ali, naglašava, to ne znači odustajanje od EU. “To ni na koji način nije povezano. I to sigurno neće biti postavljeno kao uslov za dalji put ka EU”, kaže Ivanji.

Na drugoj strani velike vladajuće koalicije su SPS, Partija penzionera i Jedinstvena Srbija. Do prošle godine je svaki pravi espeesovac reč NATO koristio kao psovku, ali vremena se menjaju; SPS pokušava da se menja. A pravilo je da je Ivica Dačić u svakoj vladi najkonstruktivniji partner. U tom duhu zanimljiv je susret predsednika SPS-a i ministra policije sa generalnim direktorom Generalne direkcije Saveta EU Robertom Kuperom. “Preneo sam zainteresovanost policije Srbije da učestvuje u mirovnim policijskim misijama i neka se vidi da naša policija već učestvuje u mirovnim misijama policijskog karaktera na Haitiju i u Liberiji”, rekao je Ivica Dačić.

Dakle, ne treba se iznenaditi ukoliko se i SPS prebaci na evroatlantski put, a sa njima (ili bez njih) i Dragan Marković Palma. “Ako je uslov da Srbija uđe u EU taj da budemo član NATO-a, onda Jedinstvena Srbija jeste za to da Srbija uđe u NATO. Ali, pod uslovom da naša vojska ne ide u Irak, da ne ratuje ni protiv jednog naroda već eventualno da naši vojnici idu samo u neke mirovne misije.”Znači, i sa desne i sa leve strane vlade, i sa četničke i partizanske strane, i sa liberalne i socijalističke strane u vladi postoji spremnost na dogovor. Postoji spremnost na promenu neutralne pozicije ako se za to založi vodeća Demokratska stranka. Ali, Demokratska stranka se još eksplicitno ne izjašnjava.

Gostujući na Radiju B92, ministar odbrane Dragan Šutanovac je rekao da u Srbiji postoji problem zato što ljudi NATO izjednačavaju sa bombardovanjem. Ali je kazao i da takav stav mora da se promeni. “Stav o tome treba da definišu i nevladine organizacije i mediji, da se napravi opšta kampanja da li ćemo ići u pravcu integracija ili ne. Međutim, mi još nismo dobili poziv”, rekao je Šutanovac.

Ipak, na insistiranje novinarke B92 ministar odbrane Srbije je rekao nešto što, ipak, može da se čita kao opredeljenje Srbije za NATO. “Moje opredeljenje je da Srbija treba da se integriše u kolektivni savez bezbednosti. Smatram da sem regionalnih moramo da podržimo i svetske inicijative. Ako želimo da brinemo o našoj bezbednosti samo na granicama Srbije, doći ćemo u situaciju da budemo izopšteni i iz Partnerstva za mir i generalno iz partnerskih odnosa, kako sa Evropom tako i sa ostalim delovima međunarodne zajednice”, rekao je Šutanovac.Ako sa sigurnošću ne možemo tvrditi koji je stav vladajuće partije prema atlantskim integracijama, ako on uopšte postoji, kod opozicije nemamo dilema. Wihove pozicije su jasne kao dominacija Amerike NATO-om.

Naravno, najtvrđi su Šešeljevi radikali. Dragan Todorović tako kaže da ulazak Albanije i Hrvatske suštinski ništa ne menja jer je NATO, baš kao i ove dve zemlje, neprijateljski okrenut prema našoj zemlji. “Zato, moramo da ostanemo neutralni. Potpuno treba da sarađujemo sa Rusijom, Belorusijom i drugim prijateljskim zemljama, treba da održavamo bilateralnu saradnju sa državama koje nisu priznale Kosovo, poput Rumunije, dok sa zemljama koje su inicirale nezavisnost Kosova treba da prekinemo sve odnose”, kaže Todorović. Po njegovom mišljenju, Srbija još od kad je ministar vojni bio Boris Tadić ide isključivo u NATO smeru i smatra da bi to moglo da rezultira članstvom okrnjene Srbije, bez Kosova, u NATO-u. “Preko prelaznih rešenja, doći ćemo do konačnog”, kaže Todorović.

Tomini naprednjaci su takođe protivnici priključenja Srbije Severnoatlantskoj alijansi, sa naravno nešto mekšim pogledima na saradnju sa državama članicama ove grupacije. A tvorac pojma neutralnost, Demokratska stranka Srbije, i dalje, naravno, insistira na ovom određenju kao najboljem za našu zemlju.

Mada će funkcioner Koštuničine partije Dušan Proroković priznati da nas od određenja vojne neutralnosti do stvarnog postizanja tog stanja deli na stotine dokumenata kojima bi se ozbiljno razradila naša bezbedonosna politika. I da je tadašnja definicija neutralnosti u sklopu kosovske rezolucije rezultat kompromisa između energetske vezanosti za Rusiju i prisustva baze Bondstil na Kosovu. Ali i da se slušalo javno mnjenje.

Uprkos tome, Proroković tvrdi da je neutralnost najbolja opcija za Srbiju u svakom pogledu. I ekonomskom, i geopolitičkom, i bezbednosnom. “Rumunija ima 1.562 vojnika u mirovnim misijama NATO-a i za četiri godine to je košta između 260 i 300 miliona dolara. Zatim, pogledajte Bugarsku: za 40 godina, dok je bila u Varšavskom paktu, nijedan ruski vojnik nije kročio na tle Bugarske, a sada za nekoliko godina u NATO-u već na svojoj teritoriji imaju dve NATO baze. I ja se pitam da li je Srbija spremna na to da blizu Beograda NATO rasporedi raketni štit. Da li to povećava bezbednost Srbije? I da li je Srbija spremna da se sa njene teritorije napadnu Odesa ili Moskva?”

Pitamo Prorokovića, bivšeg poslanika u Parlamentskoj skupštini NATO-a, da li misli da će nama dozvoliti da ostanemo van NATO-a ako postoji interes Alijanse da zatvori ovaj prostor. I da li neutralno određenje u sadašnjoj geopolitici ima ikakvog smisla. “Da li bezuslovan ulazak u NATO ima smisla? To može da odnosi ljudske živote a i da kvari odnose kako sa Rusijom, tako i sa islamskim i arapskim zemljama. I zaista smatram da je moguće biti vojno neutralan; i toga će da bude sve više, posebno u regionu centralne Azije. Letos na primeru Gruzije se videlo da će velike sile nastojati da na svaki način koriste male zemlje, koje tu ispadaju jedini gubitnici. Zbog toga bi Srbija morala da vodi računa samo o svojim interesima i da na svaki mogući način pokuša da izbegne da bude moneta u potkusurivanju velikih”, kaže Dušan Proroković. Da cela opozicija ne viče “Ne u NATO” pobrinuo se, naravno, LDP Čedomira Jovanovića. Poslanik LDP-a Slobodan Maraš kaže nam da bi Srbija morala ne samo da se opredeli za svoj put, već i da vuče jasne korake u tom pravcu. “A kod nas je sve neodređeno. Tako da ja u tome ne vidim nikakvu razliku između bivših radikala, sada naprednjaka, i stranke predsednika Tadića. I sada treba čestitati Hrvatskoj i Albaniji i učiniti sve da se i Srbija uskoro nađe u njihovoj poziciji. Ali, kako da se nađemo kada ovde tema pristupanja NATO-u ne sme ni da se otvori. O tome ne sme da se priča. A kamoli nešto da se radi u tom smeru”, kaže Maraš.

Uostalom, ministar Šutanovac je na pitanje zašto DS ne zauzme jasan stav po pitanju priključenja Srbije NATO-u, odgovorio da će ga zauzeti kada bude vreme za to. “Mi smo socijaldemokrate a ne utopisti”, rekao je. Ne znamo da li je mislio da li je utopija sada se u Srbiji zalagati za NATO ili je naše učlanjivanje u Alijansu utopija. Kako god, u “atlantskom okeanu” koji nastaje oko Srbije biće potrebno dobro plivati.