Cena NATO ulaznice za Srbiju

Tema ulaska Srbije u NATO se na mala vrata uz taktičke pauze, konstantno aktuelizuje i podgreva u srpskoj javnosti od strane „drugosrbijanaca“, ali i pojedinih ministara članova srpske vlade. Pri tom se skupštinsko opredeljenje iz 2007. o vojnoj neutralnosti, koje predstavlja prepreku realizaciji ovog projekta, pokušava marginalizovati i „racionalno“ obesmisliti. Oni tvrde kako ne može Srbija da ostane ostrvo u NATO moru, kako niko ne može da nam garantuje bezbednost efikasnije od najjače vojne alijanse, zatim da je ulazak u EU posredno uslovljen NATO članstvom, te da je u današnjem svetu nemoguće ostati neutralan. Kada je već tako, oni kažu da je u interesu naše bezbednosti da se priključimo moćnijem, prosperitetnijem i civilizovanijem delu sveta. Ovu su otprilike neki argumenti zagovornika NATO integracija „zabrinutih“ za srpsku bezbednost i civilizacijsko „kaskanje“.

Negativni aspekti članstva naše države u NATO-u se marginalizuju ili negiraju. Ono što je još bitnije vizura koja NATO predstavlja kao idealno vojno opredeljenje Srbije počiva na zameni teza, na šta ćemo se osvrnuti u ovom tekstu. Glasnogovornici NATO integracija ističu kao jedan od ključnih motiva ulaska u ovaj savez vojnu bezbednost države, a često i mogućnost ostvarenja nacionalnih ciljeva koje smo propustili da ostvarimo tokom poslednje dve decenije „inateći“ se sa celim svetom koji predvodi Amerika i NATO.

Srbija po meri NATO-a

U poslednje dve decenije Srbija je imala negativna iskustva sa najmoćnijim vojnim savezom kao sa retko kim u istoriji. NATO je posle propasti Varšavskog pakta tražio alibi za svoj opstanak – pošto je formiran kao odbrambeni savez od moguće agresije komunističke Rusije. Raspadom SSSR-a postavljeno je ozbiljno pitanje postojanja vojne alijanse, te se pristupilo iznalaženju razloga koji bi održali na vojnom okupu Ameriku i njene NATO saveznike.

Razlozi su ubrzo nađeni u balkanskoj krizi, gde su Srbi – pod uticajem američke propagande koja sledi anglosaksonsku geopolitičku viziju Balkana u poslednja dva veka – proglašeni krivcima za sva zla na prostorima bivše Jugoslavije. Pod optužbom koja se proteže u poslednja dva veka, mi smo obeleženi kao remetilački faktor a to je poslužilo kao argument vojnoj intervenciji NATO-a (protiv bosanskih Srba i kasnije protiv Srbije) a potom i pristupanju revizije istorije Balkana. Ona (revizija) je trebala da posluži u kontekstu šireg plana prekomponovanja savremene evropske istorije, gotovo redovno na štetu Rusije. Naime, u poslednje vreme se pokušava nametnuti teza o ruskoj krivici za otpočinjanje drugog svetskog rata potpisivanjem sporazuma Ribentrop-Molotov 1939, što je dalo Hitleru slobodu dejstva protiv Francuske. Naravno, ovde se od poluistina stvara integralna slika međunarodnih odnosa pred Drugi svetski rat. Pokušava se moralna i istorijski diskreditovati Rusija, što je svakako falsifikovanje predratnih događaja u Evropi.

NATO služi da, kao produžena ruka američke politike, bude logistika sa pozicije sile ovim projektima. To se najbolje videlo na dešavanjima sa prostora bivše SFRJ kada je u pitanju srpski narod. Medijskom manipulacijama Srbi su proglašeni za krivce u svim kombinacijama balkanskih sukobljavanja devedesetih. Potom je vojna alijansa bombardovala Srbe, prvo u Republici Srpskoj čime je skrojila kartu Bosne u Dejtonu. Potom je 1999. ista sudbina snašla i Srbiju, posle čega je otrgnuto Kosovo iz sastava srpske države. Sve ovo je i pre i posle pratila propaganda (kao medijska priprema i nastavak vojne intervencije) o etničkom čišćenju Albanaca i nezrelosti Srba kao varvarske nacije koja je time pravdala u očima svetskog javnog mnjenja intervenciji NATO-a.

Ovim je postignuto više po njih pozitivnih ciljeva. Najvažniji bi bili stvaranje slike u svetskom javnom mnjenju o prekoj potrebi opstanka NATO-a i ispravnost američkih stavova o srpskoj genocidnosti i varvarstvu koje je prouzrokovalo intervenciju. Dakle današnje, stanje na Balkanu i nastanak novih država – pri čemu je Srbija najviše oštećena – predstavlja rezultat američke politike, podržane vojnim savezom u kojem ona ima dominantnu ulogu. NATO je bio udarna pesnica i garant pri sprovođenju američke politike sitnjenja srpskog naroda stvaranjem Kosova kao države a koje čini se ima logičan produžetak u laganom izdvajanju Vojvodine iz državno-pravnog sistema Srbije.

Gotovo ništa novo u geopolitičkim projektima se nije promenilo od Berlinskog kongresa 1878. (i uopšte devetnaestog veka), kada je sličnu politiku sprovodila Britanija. Vizija Srbije koju imaju Amerika i NATO je pretkumanovska, mala, decentralizovana a po mogućnosti unutra razbijena i podeljena država sa perspektivom lakog kontrolisanja.

Takođe Srbija pod NATO-om mora da prihvati reviziju istorije koja bi značila priznanje njene krivice, ne samo za „genocid“ nad Albancima koji je prouzrokovao najnoviju agresiju iz 1999. već i za pravednu dvovekovnu borbu kojom se izborila za nezavisnost i za poziciju slobodnog i državotvornog evropskog naroda. Ova revizija istorije se vrši već više godina, kako u Haškom tribunalu tako i u većini domaćih „nezavisnih“ medija. Srbi ako hoće da pristupe NATO-u moraće njenu konačnu verziju da prihvate u potpunosti. Moraće da se upodobe toj novoj istorijskoj svesti i da se odrekne svojih heroja i ljudi koje su slavili i na njima gradili svoj identitet.

NATO, Srbija i Rusija

NATO svakako nije, kako neki ističu, šansa da Srbija povoljnije reši svoje probleme oko proklamovane nezavisnosti južne srpske pokrajine ali jeste garancija za još lakše produbljivanja postojećeg stanja u državnim okvirima. To bi značilo gotovo sigurno dalju decentralizaciju (čitaj rastakanje) Srbije pri kojem se ne bi (vrlo verovatno) zaustavilo na novodonesenom statutu AP Vojvodine.

Verovatno bi se u bližoj perspektivi problem radikalizovao u raškoj oblasti te u još nekim regionima za koje bi se brzo „pronašle“ razne etno-lingvističke specifičnosti. Takva decentralizovana Srbija sa potpunom kontrolom NATO-ambasadora služila bi i kao potencijalni izvor ljudskih resursa za globalne intervencije širom sveta koja bi srpske mladiće stavila u službu „okupatora“. Ulaskom u ovaj vojni savez bili bi dovedeni u paradoksalnu situaciju. Naime morali bi dajemo ljudstvo za intervencije na raznim planetarnim žarištima zarad američkih interesa dok bi odbrana sopstvenih teritorija (Kosova kao izvorišta i vrela srpske nacionalne identitetske utemeljenosti) bila onemogućena.

Ulaskom u NATO Srbija bi dakle priznala postojeće stanje kao posledicu delovanja Amerike i NATO-a i potpunog prihvatanja njihove vizije Balkana. Isto tako u perspektivi bi morala da aminuje reviziju balkanske i evropske istorije i da se saglasi sa američkim istorijsko-političkim dogmama novog globalnog poretka koji je Srbe prikazao kao jedan od najgorih naroda na svetu. Takođe srpska elita bi preuzela ulogu sprovođenja „duhovne katarze“ u narodu što bi se svelo (pored već postojećih ponižavanja) u beskonačna izvinjenja svega i svakome i ritualnog posipanja pepelom za „krivice“ koje nismo počinili i „grehove“ koje su drugi, prvenstveno sam NATO, skrivili nama.

Ima još jedna bitna stvar kada je u pitanju eventualno pristupanje Srbije NATO-u. Naime, NATO lobisti tvrde da se ne bi pogoršali odnosi Srbije i Rusije u slučaju ulaska u ovaj vojni savez. Rusija se izjasnila da ulazak Srbije u EU ne ugrožava njenu pozitivnu politiku spram Srbije, osim u ekonomskoj sferi, ali što se tiče NATO-a takve poruke jednostavno nema. No ako zdravorazumski osmotrimo situaciju videćemo da ta teza glasnogovornika atlantskih integracija ne „pije vodu“. NATO je latentno konfrontiran sa Rusijom, naročito po pitanju širenja u istočnoevropskim zemljama bivšeg komunističkog lagera. Pristupanje baltičkih republika alijansi, zatim strateški spor oko Ukrajine, te instaliranje raketnog štita u Poljskoj jesu potezi koji su NATO doveli praktično na rusku granicu. Ovo je učinilo da se Rusija oseća ugrožena i usled toga proizvelo niz latentno konfliktnih situacija sa NATO-om.

Ako hoćemo da razmatramo odnose između Srbije i Rusije koji bi nastupili eventualnim ulaskom naše države u NATO, sve ovo moramo imati u vidu. Ulaskom u atlantsku alijansu Srbija bi, htela ne htela, morala da deluje u interesu ovog saveza, a interes saveza je potencijalno suprotstavljen ruskoj nacionalnoj bezbednosti. Rusija na ovo sigurno ne bi gledala blagonaklono. Šta više, u sklopu akcija NATO-a kojima bi se morala priključiti Srbija, Rusija bi nas videla neprijateljski kao deo američko-NATO tima. Pristupanjem ovom vojnom savezu srpsko-ruski odnosi bi poprimili ovakvo obeležje prvi put u istoriji. Ovde se postavlja pitanje kako u takvim „vrlo mogućim“ okolnostima ostvariti i najmanji nacionalni cilj bez podrške Rusije, koja trenutno brani našu poziciju na Kosovu suprotstavljanjem američkoj viziji ovog dela Balkana? Niko nije toliko glup ili neinformisan da bi prihvatio argumente NATO apologeta po kojima bi ulaskom u ovaj vojni savez imali šansu da vratimo suverenitet i na Kosovu.

Šta činiti?

Iako je Srbija „između“ istoka i zapada, iako treba da teži saradnji sa EU, Kinom, Amerikom ali i svim relevantnim državama gde ima interes mora se naglasiti, a u šta nas i dugovekovno iskustvo uverava, najstabilniji oslonac Srbiji je bila Rusija. Tek oslonjena na Rusiju naša država dobija na značaju i relevantan faktor na Balkanu, ali u Evropi naročito pri sve kompleksnijim odnosima svetskih sila i saveza.

Mnoge povlastice koje smo dobili od EU bile su determinisane našim bliskim odnosima (okretanjem) sa Rusijom. Ovim ne kažemo da treba kočiti procese evrointegracija. Naprotiv, samo kažemo da ne treba potcenjivati i gubiti kontakt (kao što smo to radili od petooktobarskih promena do samoproglašenja tzv. države Kosovo) sa Rusijom. Ruski tas na vagi nam daje dodatnu težinu i veći značaj u očima Evrope i Amerike. Podrška ove velike slovenske države nas čini čak i jakim igračem u regionu za šta se barem u medijskim izjavama zalažu i političari vladajuće DS. Sigurno da ne bi trebalo da rizikujemo mnogo šta u našoj poziciji, a pre svega podršku Rusije ishitrenim približavanjem NATO-u.

I još nešto je potrebno reći o navodnoj bezbednosti koju nam NATO nudi. Od koga smo mi to ugroženi, od Rusije, od Kine ili neke druge velike države? Ne, nikako. Ili smo možda u slučaju nepristupanja Alijansi ugroženi od same Alijanse? Što nam NATO zagovornici otvoreno ne kažu ako je stvarno tako. Što nam ne kažu da moramo ući u NATO da bi nas NATO zaštitio od NATO-a. Dok se na to pitanje ne odgovori mi znamo da smo ugroženi samo od naših suseda (koji se pod patronatom Amerike često i direktno mešaju u naše unutrašnje stvari) i unutrašnjih dezintegrativnih procesa koje Amerika i NATO podstiču već dve decenije, te je njihovim višestranim delovanjem došlo do drobljenja srpskog nacionalnog prostora i satanizovanja Srba kao naroda.

Ulaskom u NATO mi bismo prihvatili i legalizovali postojeće drobljenje srpske države. Takođe bismo izgubili makar minimalnu šansu da sve neistinite stereotipe o nama demantujemo i time makar u dalekoj budućnosti zaslužimo šansu na rehabilitaciju naše nacije u pravnom i moralnom smislu. Pristajanjem na „pravednost“ današnje prekompozicije Balkana, kapitulirali bismo pred revizionističkom istorijom ovih prostora (ali i Evrope i Rusije) kreiranom od Zapada.

Često smo spominjali da srpska politika mora biti okrenuta svim stranama sveta, da mora biti fleksibilna, pa čak zarad naroda i ponizna prema svetskim moćnicima ali ta poniznost ipak mora da ima crtu ispod koje se ne ide. Ta crta je čini se ispisana na vratima NATO-a. Drugim rečima Srbija zarad svojih interesa i zarad očuvanja elementarnog ljudskog dostojanstva, koje mora imati svaka nacija, ne sme da plati (previsoku) cenu pristupu „američkoj“ vojnoj alijansi. Uradi li to priznaće sve svoje „krivice“ projektovane u američkoj „kuhinji“, opravdanost gubitka Kosova, reviziju svoje viševekovne istorije, konfrontiraće se sa Rusijom i suziće ionako minimalni manevarski prostor koji još imamo.