Vjerujem, jer je logično

U mnogim našim komentarima veoma precizno su sagledane različite faze crnogorske nacionalne kombinatorike i zamke koje njena današnja verzija postavlja preostalim čuvarima srpskog identiteta. Opis je besprekoran, svi se slažemo. Problemi počinju tamo gdje se analiza približava dnevnoj politici, tj. srpskim i prosrpskim strankama, za čije dosadašnje djelovanje kritičari uglavnom nemaju ni jednu jedinu lijepu riječ.

Nemam ih ni ja mnogo. Naprotiv. Mogu do sjutra da nabrajam mane i propuste, od nesloge i neznanja do kukavičluka i ličnog profiterstva. Do današnje gotovo nepodnošljive situacije. Kao nekadašnji predsjednik Srpske narodne stranke, a sada član njenog Političkog savjeta, od te odgovornosti ne izuzimam nikoga. Ne bih, međutim, rekao ni da je tzv. vanstranačkim ličnostima u proteklih petnaestak godina bilo zabranjeno direktnije bavljenje srpskom nacionalnom politikom, ne bih se složio sa prećutnom sugestijom da su na dnevnopolitičkoj sceni ostali najgori, dok najbolji pišu gorke kolumne i nemaju, eto, za koga da glasaju.

Opozicija nam je takva kakva je, bolje nema. Možda je tome doprinijela i činjenica da se mnogi njeni današnji ogovarači nisu pretrgli u suprotstavljanju režimu onda kad je to bilo manje unosno. U početku nije bilo neke naročite gužve i trke za poslaničkim mandatima. Stranački aktivisti tretirani su uglavnom kao čudaci-zaludnici. Sada, međutim, kad se stiglo do ozbiljnijih procenata, svi se strašno iznerviraše oko Srpske narodne stranke i Srpske liste, kao da su ih lično rodili! Ali da ostavimo to po strani, da razmotrimo aktuelni spor.

Ko god je pratio nastanak Srpske liste, morao bi da zna koliko su čelni ljudi Srpske narodne stranke uložili napora da taj program ne bude „prosrpski“, nego srpski, što je posle referenduma dalo nekakav pozitivan rezultat. Ne veliki, ne presudan, slažem se, ali značajan bar po tome što su mnogi Srbi u Crnoj Gori prvi put postali svjesni da se moraju i mogu odbraniti – samo zajednički. Nosilac i realizator te ideje bila je SNS. Pa otkud onda sad ovoliko nepovjerenje? Na osnovu čega se pretpostavlja da je Andrija Mandić odjednom zaboravio sve ono što smo zajedno formulisali, a on afirmisao po crnogorskim trgovima i bespućima? Šta se u međuvremenu desilo?

Pa da: u međuvremenu je objelodanjen Mandićev predlog o formiranju nove srpske stranke u Crnoj Gori, „modernije i jače od svih dosadašnjih“. U međuvremenu je takođe formiran i Srpski nacionalni savjet, da bi se pod okriljem crnogorske vlade borio za srpska prava, onako kako se to radi u demokratskim državama. Pođimo redom. Ideja o objedinjavanju srpskih snaga, po mom mišljenju, uopšte ne može biti osporena na principijelan i korektan način. Srba u Crnoj Gori ima taman toliko da im je najbolje da se organizuju u jednu ozbiljnu i zaista uticajnu stranku: tako smo formatirani, tako je trebalo poodavno uraditi. Da nas je više, mogli bi još desetak godina da se igramo lidera i koalicija, da nas je manje – dovoljan bi bio i Srpski nacionalni savjet. Logično je, takođe, da inicijativa potekne od rukovodstva SNS, jedine stranke koja je u proteklom periodu popravljala izborne rezultate i pokazala da njena nacionalna politika ima većinsku podršku srpske populacije. Šta je tu sporno? Vidim da i najžešćim Mandićevim kritičarima spontano izmiču sintagme: „zašto sad, kad su u naponu snage“, „nestade jaka i stabilna stranka“, „propade oslonac srpske koalicije“... Pa ako je politika SNS do sada bila bar malo, bar relativno uspješna, onda valjda možemo pretpostaviti da će i najavljena transformacija biti takva; ako je bila neuspješna, onda je tim prije treba mijenjati!

Neke reakcije na Mandićev predlog poprimile su neshvatljiv lični karakter i pokrenule lavinu najprizemnijih uvreda. Ne bih komentarisao ni besmislene zavjereničke konstrukcije - još jednom se, nažalost, potvrđuje da mnogi akteri srpske politike u Crnoj Gori naprosto nisu dorasli problemu koji bi htjeli da riješe. Mnogo je važnija reakcija onih dobronamjernih kritičara, koji su preko Srpske liste dali bitan doprinos jačanju srpske nacionalne svijesti u Crnoj Gori, a sad na osnovu prostih glasina izražavaju sumnju u nacionalnu čvrstinu i doslednost upravo onih ljudi koji su Srpsku listu i njenu politiku utemeljili! Zar je moguće da je baš toliki haos izazvala najava „povećanog koalicionog kapaciteta“ nove stranke, ili komična nagađanja da neko hoće - pa neće, pa opet hoće, pa ipak neće - da se odrekne prefiksa srpski u imenu? Kako to: DB smislio, pa odustao, valjda zbog pritiska iz baze, sa interneta?

Čini mi se da bi glavni uzrok nesporazuma mogao biti nešto dublji i složeniji – mislim na nerazumijevanje suštinskih preduslova za prelazak na tzv. manjinsku politiku. Pošto je u dosadašnjim raspravama često pominjana i citirana moja knjiga „Prava Srba u Crnoj Gori“ (Beograd, 2006), i to kao argument protiv rukovodstva SNS, podsjetiću na jednu njenu važnu poentu. Naime, manjinska politika u svom čistom modelu ne može se bez veoma nezgodnih posledica primijeniti na zajednicu sa trećinskim učešćem u ukupnoj populaciji! Srbi su za takav model naprosto preveliki! To bi bilo isto kao da bokser iz poluteške pređe u perolaku kategoriju, i onda se čudi što je sudija zbunjen a publika negoduje.

Znam da je prostor koji manjinska politika otvara potpuno nov i vrlo inspirativan, naročito za Srbe koji su u Crnoj Gori sistemski diskriminisani. O tome sam bezbroj puta pisao. Međutim, ljudi okupljeni oko Srpskog nacionalnog savjeta, uglavnom moji prijatelji, u svojoj brizi za prava Srba potpuno zaboravljaju na onaj objektivni „višak prostora“ koji prirodno zauzimaju stranke, kao da niko više ništa ne treba da radi osim da se poziva na proporcionalnost i zakone o manjinskim pravima. Stvar, međutim, nije baš tako jednostavna. Evo zbog čega.

Vil Kimlika, vrhunski autoritet za oblast manjinskih prava, smatra da nacionalnim grupama dovoljne veličine nisu neophodna grupno diferencirana prava, jer im na raspolaganju stoje različita i moćna sredstva uobičajene političke borbe. („Ako je dovoljno velika, nacionalna grupa ima malo potrebe za grupno diferenciranim pravima, pošto svoj opstanak i razvoj može obezbijediti na osnovu uobičajenog djelovanja tržišta i uobičajenog načina donošenja demokratskih odluka.“)

Prostije rečeno: sam postotak Srba u Crnoj Gori (32%) otvara im mogućnost da se od diskriminacije zaštite klasičnim političkim sredstvima. Do sada to nije bio slučaj, ponajviše, naravno, zbog ekstremno nedemokratskog crnogorskog režima, ali takođe i zbog srpske nesloge – upravo zbog nedostatka jake stranke, koja bi nacionalno odgovornim djelovanjem spriječila uspostavu i održavanje takvog režima.

Po mom mišljenju, Srpska lista je predstavljala dobar uvod – pripremu terena za formiranje ozbiljne srpske barijere režimu Mila Đukanovića. Isto važi i za Srpski nacionalni savjet – uz malu razliku. Iskustva manjinske politike su dragocjena i dobrodošla, ali je djelovanje Srpskog nacionalnog savjeta, i pored pretpostavljenih najboljih namjera, ograničeno činjenicom da on ni teorijski ne može imati punu reprezentativnost, ne može realno i efektivno obuhvatiti tako visok procenat (32%) srpske populacije. Stranka to može, ako budemo imali više tolerancije i pameti; vidi se to između ostalog i po Mandićevom rezultatu na predsjedničkim izborima.

Program te stranke, naravno, mora da bude veoma sličan izbornom programu Srpske liste, njeno ime mora da bude srpsko, nju treba da vode ljudi koji su u najtežim mogućim okolnostima pokazali da imaju i dobre ideje i dobre izborne rezultate. I znanja i snage da se na terenu bore za ravnopravnost srpskog naroda! Kao čovjek koji je kod ondašnjeg crnogorskog ministra pravde registrovao ime Srpske narodne stranke, kao čovjek koji je (sa drugima) pisao program Srpske liste, vjerujem da bi ujedinjena srpska stranka mogla predstavljati naš zajednički kvalitetan poduhvat.