Trideseti mart odmah posle dvadeset i osmog

Pre nego što otkrijemo šta su to Srbi odnedavno dokučili, da razjasnimo par pojmova. Šta je to parlamentarna demokratija? Parlamentarizam je sistem koji po definiciji ima:

 - jasnu podelu vlasti na izvršnu i zakonodavnu (Vladu i Skupštinu)

- sistem kontrole i nadzora (checks and balances) - jasnu razliku između šefa vlade i šefa države (premijera i predsednika)

 Kako BRCG prolazi na tom testu govore sledeće činjenice:

- da je Skupština servis Vlade

 - da dvadesetogodišnja praksa sadrži mnoštvo primera kršenja sopstvenih pravila čineći time ikakvu kontrolu i nadzor nemogućim

 - da isti čovek vlada 20 godina bez prestanka naizmenično kao premijer i predsednik

Demokratija je poredak u kome je narod suveren. Odraz njegove suverenosti je Narodna skupština, čije poslanike biraju državljani, ostvarujući svoje građansko pravo glasa. Demokratije odlikuju redovni, slobodni i pošteni izbori. Slobodu i poštenje iste merimo na osnovu toga što postoji značajan broj smena pozicije i opozicije u nekoliko izbornih ciklusa. Jeste li primetili manu? Sistem u BRCG (dalje u tekstu kao Sistem) je faličan, ne samo zato što opozicija osporava rezultate izbora (uz konkretne primere izbornih krađa), već i po tome što nikada nije došlo do (izborne) smene vlasti. Dakle, po politikolozima, da bi jedan poredak bio demokratičan, mora se dogoditi, nekoliko puta, da izbore izgubi onaj ko ima svu izvršnu vlast, prinudu sile, državne medije, fiskalnu politiku u svojim rukama.

Možemo, dakle, reći da je Sistem uspostavio autoritarizam, ili totalitarizam koga od prvog razlikuje dominantna ideologija koja se usađuje u sve oblasti društva, brišući granicu između javnog i privatnog. Dugovečnost Sistema se oslikava u njegovoj evoluciji od klasičnog totalitarizma u binarni totalitarizam. Svestan činjenice da njegova politika diskriminacije (ili aparthejda, s obzirom na manjinski broj vladajuće etničke grupe) izaziva nezadovoljstvo, plasiraju se dve ideologije (otud binarodnost): jedna je o državnom razlogu, druga o parlamentarnoj demokratiji. Prva je namenjena vladajućem crnogorskom narodu, Muslimanima i Hrvatima, ali i diskriminisanim nacijama Bošnjaka i Albanaca. Druga je isključivo namenjena potčinjenim Srbima.

Kod prve grupe, Sistem cilja legitimnost koji očito uživa, kakva god bila merila u neemancipovanim društvima. Sistem putem državnog razloga ostvaruje neosporivu podršku većine. Ta podrška je neophodna za funkcionisanje krhke podloge Sistema u vidu državnih institucija. Državni razlog proizvodi crnogorski nacionalizam, patriotizam i često šovinizam prema potčinjenom narodu (Srbima). Tako se osigurava visoki stepen društvene mobilizacije koja olakšava sigurni ishod svih simuliranih izbornih procesa uz manje manipulativne korekcije.

Sa druge strane, kako bi oslabio društvenu mobilizaciju potencijalno destruktivnog obespravljenog i dezavuisanog segmenta građanstva, totalitarni Sistem pospešuje laž o parlamentarnoj demokratiji. U tome im pomaže stranačko rukovodstvo stranaka za koje dosledno glasaju hipnotizirane srpske mase. Neki od njih zaista jesu spavači službi Sistema, ali su, najvećim delom, ljudi ograničenih kapaciteta, bilo intelektualnih, profesionalnih ili jednostavno etičkih. Kako bi se ublažio utisak besmislenosti uzaludnih repeticija jurišanja na vetrenjače, postepeno se javljaju istupanja iz crnogorskog tabora, bilo spavači ili nezadovoljni predstavnici crnogorske elite, koji traže (u srpskim biračkim masama) i vide nove adute u njihovom pogađanju sa Sistemom, radi nove preraspodele vladajućeg plena.

Tako Sistem pokriva sebe kod svojih zapadnih mentora. Postoji simulacija demokratije u povoju, totalitarizam prikriva svoju prirodu manihejskom dosetljivošću. Kad god dođe neki zvaničnik, sastane se sa liderčićima opozicionih stranaka kojima se putem prevodioca prenesu poruke ohrabrenja u procesu izgradnje demokratije, crnogorske naravno. Ocena je loša, ali svejedno prolazna, sve zamerke Sistemu su površne prirode. Nijedni parlamentarni izbori nisu protekli uz značajni bojkot, što znači da poražena strana, jovo nanovo, svaki put legitimiše rezultate prethodnih izbora.

Takvo je bilo iskustvo srpsko-sistemske dinamike. Međutim, promene su bile neizbežne, posebno nakon preusmeravanja pažnje sa mamca na udicu. Nakon referenduma, određena parlamentarna grupacija osvaja najveći deo srpskih glasova potkazujući slabosti Sistema, ne hajući mnogo za uobičajene diverzije.

Grupacija ne tvrdi da se bori za smenu vlasti, jer priznaje falinku izbornog procesa. Ne govori o izvršnoj vlasti već u krajnje novim kategorijama, o neotuđivim pravima, po rođenju od Boga datih, koje Sistemove ispostave ne smeju da otuđe radi održavanja privida za strani faktor. Govori se o vanparlamentarnoj borbi, građanskoj neposlušnosti, o aparthejdu. Predosećajući kuda to vodi, Sistem vrlo brzo aktivira svoje odbrambene mehanizme.

Neiskusnim liderčićima se nudi otkup za otkriće čiju vrednost ne poznaju. (Poput neupućenog vlasnika placa ispod kojeg je nađena nafta, nudi se simbolična svota tek da ne shvate pravu vrednost preozbiljnom ponudom.) Ograničenih sposobnosti, besplatno od drugih izrađenu platformu rado prodaju, stranka iznutra neutrališe svakog protivnika Sistema i pristupa se redefeniciji ustroja radi integracije u pro-sistemske okvire. Sistem zauzvrat nudi kozmetičke ustupke, ali i obećanje zbrinjavanja svakog funkcionera stranke. Mala cena za održavanje integralnosti binarnog totalitarizma. Sve, naravno, na štetu birača date koalicije/stranke, na štetu srpskih nacionalnih interesa i na štetu srpskog društva.

Međutim, integracija perspektivne stranke u Sistem nailazi na probleme, upravo zato što se ispostavlja da je proces prosvećenja srpskih narodnih masa ireverzibilan. Jednom svesni značaja svojih prava, ako ni po čemu drugom, onda interesovanju Sistema da ih otkupi (poput vlasnika placa koji je prozreo namere kupaca), dižu galamu, pa se čak i bune. Do reforme dolazi, ali bezuspešno, Sistem povlači svoju ponudu i ostavlja neiskusne liderčiće da saniraju štetu koja je deklarativno isključivo njihova. Čak se povremeno ispostave Sistema sprdaju sa brlogom čiji su oni direktni naručioci.

Tabui su razbijeni, dolazi do političkih razlaza, a vidno ojačani SNP odbija da pričom o jedinstvenom izbornom nastupu opozicije prikrije slabosti dva istrošena politička igrača. Manje stranke se nalaze u procepu i time pribegavaju raznim egzbicijama od kojih je najniži pokušaj zastrašivanja Srba od uzimanja srpskog državljanstva, na osnovu proceduralne mere MUPCG po zahtevu predsednika prve opozicione strančice.

Postavlja se pitanje da li uopšte vredi izlaziti na izbore? Srbi neće osvojiti vlast, neće ni SNP dok se pobednik isprav poznaje – Sistem. Pored Sistema, direktnu korist od izlaska ima stranačka birokratija kroz organizovani juriš na opadajući broj mandata finansijskih i drugih resursa. Mada se postavlja pitanje zasluge istih, usled dugog niza neuspeha, kao i doslednosti u razočaranju birača. Da li je neophodno da Srbi održavaju mit o crnogorskoj demokratiji u koga najmanje veruju najdosledniji borci za crnogorsku nezavisnost, bivši funkcioneri Liberalnog saveza? Koji je smisao u tome da Srbi budu adut Miška Perovića u njegovim pregovorima sa Prvom familijom? I zašto bi uopšte bili potrebni opozicioni poslanici u Skupštini koja u decenijama svog postojanja broj usvojenih opozicionih rešenja broji na prste? Zato da zapadni sponzori ne bi zahtevali vanredne izbore, za godinu, dve, u jeku krize? Ili možda da bi izlaznost bila iznad 50%, kakva nije bila u tri ciklusa predsedničkih izbora 2002. i 2003, zbog srpskog bojkota?

Ako je doslednost u borbi za crnogorsku suverenost u indirektnoj proporciji sa razočaranjem u priču o crnogorskom državnom razlogu i patriotizmu, zašto bi Srbi održavali Sistemovu opaku potrebu za izigravanjem parlamentarne demokratije? Crnogorski narod nije suveren, crnogorska država nije republika (javno dobro), već privatna država jedne familije kojoj će Srbi direktno ispostaviti svoje zahteve bez crnogorskog posrednika. Zato će Srbi morati da dobiju ustupke, na svoje artikulisane zahteve od Sistema. Sve će se, naravno, odvijati na štetu crnogorskog naroda, koji pristaje na ulogu nemog posmatrača. To će biti nagrada Srbima za raskrinkavanje prevare koju Crnogorci, u najvećem delu, još uvek rado gutaju.

Čemu onda učešće Srba na izborima, pitam ja vas, kada baš Sistem propoveda onu staru „važno je učestvovati“? Zato je srpskom biraču najveći adut da 29. marta ostane kod kuće, šaljući time najjasniju poruku da će u koaliciji apstinenata, po prvi put, poraziti Sistem na njegovom terenu.