Србија и Црна Гора | |||
Србија и Црна Гора никад неће ући у ЕУ, не кајем се што сам увео Ђукановића у политику |
понедељак, 12. мај 2014. | |
(Сведок) Сумирање политичке историје Црне Горе, посебно када је реч о турбулентном времену деведесетих, не може да заобиђе једно име – Момира Булатовића. Као најмлађи лидер једне републике у СФРЈ (имао је само 34 године када је постао председник) водио је Црну Гору кроз пакао југословенског распада од 1990. до 1997. После пораза на председничким изборима 1997, од свог политичког пулена Мила Ђукановића – кога је сам довео на политичку сцену – прешао је на место председника Савезне владе СРЈ коју је предводио и у време агресије 1999, све до пада Милошевића 2000. После тога се повукао из политике и предао се професури, јер, како каже „у мени чучи непоправљиви просвјетар и он је много јачи од властољубља које имам“. Поред професорског стажа Булатовић је и предводник удружења „Слобода“ које се, како наводи, „бори за истину о времену у којем је Слободан Милошевић био икона српског народа“. Један од најближих идејних и политичких сарадника Слободана Милошевића, Момир Булатовић живи је учесник и сведок готово свих важних догађаја који су потресли наше подручје – рат, распад СФРЈ, мировни преговори, Дејтон, Рамбује, агресија 1999. Последње речи Слободана Милошевића пред његову смрт у Хагу 2006. изговорене су управо Булатовићу. Поред свега тога, за лик, дело па и политичку судбину Булатовића нераскидиво је везан Мило Ђукановић – једини владар на простору Балкана из деведесетих који је још увек на власти. Човек – кога је Булатовић створио. И човек - који је Булатовића срушио! За Ђукановића Булатовић, како тврди, нема кајања и никада се „ни по коју цијену не би мијењао са њим“. У својеврсној политичкој исповести, у разговору за „Сведок“, Булатовић говори о временима, људима и догађајима који су обележили његову каријеру и судбину милиона обичних људи на овим просторима. Сведок: Чиме се сада бавите и где живите? На релацији Београд-Подгорица, или? Момир Булатовић: Стално сам у покрету, не само на тој релацији. Али, увијек сам на истој – електронској – адреси одакле са знатижељом посматрам „врли нови свијет“. Посебно пратим свјетску економску кризу и њене рефлексије на ЕУ и САД. Радујем се рађању Евроазијске уније и то дијелим са својим све бројнијим колегама. Наравно, успут не престајем да се чудим над нашим регионалним политичким домишљатостима. Пишем и повремено објављујем неке књиге, прилоге и чланке. Волим да возим бицикл. Рјечју, ја сам један модерни пензионер. Ви сте дуго били ван политике и политичке сцене. Недавно сте, међутим, постали председник удружења „Слобода“. Да ли је то повратак у полику? - Те сам се дужности прихватио на молбу Мирјане Марковић. Ја ту даму веома поштујем и искрено се гадим непочинстава која су њој и њеној дјеци приређена. Вјерујем да постоји нека виша правда и да њен дио никако не може да буде прогањање једне удовице (зато што је удовица) и радовање над нечијом смрћу. Дакле, не ради се о повратку у политику, него о борби да превлада здрав разум и основна пристојност.
Било је идеја да удружење „Слобода“, очито незадовољно Социјалистичком партијом Србије коју је дуго подржавало, наступи на изборима, па се одустало?! - То је било прије мог укључења и завршило се неславно. Данашња „Слобода“ је нестраначко удружење које се бори за истину о времену у којем је Слободан Милошевић био икона српског народа. Наши циљеви су скромни и веома цивилизовани. Један је, рецимо, да Слободан буде сахрањен уз све почасти које припадају једном предсједнику државе и да престане ничим основани прогон његове породице. Да ли „Слобода“ и даље подржава измењену политику СПС, или постоји шанса да од удружења постанете странка? - „Слобода“ није политичка организација, иако њу сачињавају политички мислећи људи. Нама је СПС најближа и са њом сарађујемо прилично успјешно. Не заборавимо, СПС није оно што тренутно говоре и раде њени тренутни челници, већ хиљаде људи који цијелу Србију одржавају у функцији на основу свог рада по општинама. Са њима се срећемо и заједнички промовишемо програме и књиге које се боре против актуелних лажи и подсјећају на патриотизам.
Да ли се кајете што сте Ђукановића увели у политику, имајући у виду да је од великог Србина постао велики Црногорац?! - Не кајем се. Тада је Ђукановић био најбољи могући сарадник. Са поносом се присјећам да смо заједно урадили много добрих, да не кажем историјских ствари за Црну Гору. У времену рата у окружењу, сачували смо грађански мир. То није било лако у тада рањивој вишенационалној заједници. Преживјели смо санкције и очували привреду, укључујући и поморску. Пружили смо уточиште избјеглим и расељеним лицима и то на нивоу свјетског рекорда. Њихов број је представљао 12 одсто укупне популације Црне Горе. Њихова дјеца су похађала наше школе, пензионери примали наше пензије и створили смо им подношљиве услове у тим, за њих, најтежим данима. Када су нам се путеви разишли, ја сам остао миран. Јер, нисам ја издао њега и све идеје које су нас годинама водиле. И мада сам, тренутно, у позицији некаквог губитника, не бих се ни по коју цијену мијењао са њим.
Данас Ђукановић апсолутно доминира, а Црна Гора је једина посткомунистичка држава у којој није дошло до смене власти, будући да је ДПС наследник Савеза комуниста. Какво је Ваше мишљење – какав ће бити Ђукановићев крај? - Данашњи Мило Ђукановић је „рођен“ на предсједничким изборима с краја 1997. године. Сви знају да су они били тешко покрадени, а млађима може бити од користи књига докумената и доказа о томе на готово 1.000 страна. Али, какве користи од тога, када је Медлин Олбрајт, тадашњи државни секретар САД, шест сати прије затварања бирачких мјеста поздравила побједу „демократског кандидата“? Мило Ђукановић није изабран вољом бирача Црне Горе већ свемоћне америчке администрације. Том чињеницом је могуће објаснити све његове накнадне политичке потезе. Како објашњавате оволико дуг опстанак Ђукановића на власти у Црној Гори, и поред бројних проблема економске и политичке природе? - Веома су ми познате изборне „технике“ придобијања гласова. Податак за Гиниса је да у Црној Гори има 70.000 бирача више неголи има пунољетних становника по званичном попису. Власт се у овој држави осваја са неких 140.000 гласова, тако да у трци на 100 метара Милов ДПС стартује са 50 метара „форе“! Но још нас је друг Стаљин научио да није важно ко и како гласа, него ко и како броји гласове.
Каква је улога страног фактора и да ли он пружа уточиште и заштиту актуелним црногорским властима? - Не знам шта значи израз „страни фактор“, али знам шта представљају реални финансијски интереси појединаца из других држава. За праву апанажу може се купити наклоност амбасадора или високог чиновника бројних моћних држава. Када се то ради нескривено, онда се назива лобирање. Ако се троши прљави новац – од шверца, изнуде или продаје националних блага по смијешним цијенама – улази се у зону илегале која је, ван сваке сумње, веома ефикасна. Погледајте само чиновнике ЕУ који су усхићено „импресионирани“ напретком Црне Горе на свим пољима, а не виде да су сви ти „успјеси“ произвели биједу, очај и безнађе већини обичног свијета.
Колико је за опстанак Ђукановића заслужна и неспособност црногорске опозиције? - Волио бих да је опозиција способнија, али не знам колико је стварно неспособна. Понављам, у Црној Гори се спроводе наизглед фер избори, али се гласови броје на криминалан начин. Својевремено сте изјавили да је „у интерној подели Немачка та која управља Црном Гором“, те да Вам је немачки амбасадор нудио да рушите Мила. Која држава сада има такву улогу у Црној Гори и да ли такве, уопште, има? - Изјавио сам да је, у тамо некој њиховој подијели, Њемачкој припала одлучујућа ријеч у Црној Гори. У основи је економски експанзионизам ове државе који су већ добро осјетили Грци, па Шпанци, па Италијани... Ако ми неко не вјерује, нека проба. Са иоле политичког утицаја и без имало образа, нека затражи подршку ЕУ, уз услов да њиховим фирмама понуди електропривреду, хотелијерство или земљу на мору по багателним цијенама. Одмах ће бити проглашен „демократском надом“ своје државе. У Србији се често помиње да амбасадори великих сила вршљају, па и формирају владу. Какав утицај имају у Црној Гори? - Када кажемо амбасадори, ми мислимо на центре стране моћи. На оне који инсталирају и руше владе суверених држава. Али, та господа не прљају своје бијеле рукавице неким ситницама. Шта њих брига ко ће да буде министар, када сви који хоће то да постану и остану, морају да раде како се од њих очекује. Очекивање значи да нема изричите команде, али да постоји неопозива контрола. То је један вид врхунске дресуре.
Изјавили сте да сумњате да ће Србија и Црна Гора икада постати чланице ЕУ. На основу чега то тврдите, када сви други говоре да нам следи седам до десет година до уласка?! - Не да сумњам, него знам да неће. При томе, далеко од тога да сам усамљени чудак са привиђењима. Огроман број паметних људи указује да евро – као најзначајнија творевина интеграције – не може да преживи кризу и да је ЕУ пред распадом. Политичка форма се још одржава, али суштина ЕУ је промијењена до непрепознатљивости. Црна Гора се свим силама труди да уђе у НАТО. Србија је окружена готово свим земљама које су чланице НАТО. Да ли Србија може да одржи неутралност? - Видим те напоре црногорске владе да се угура у НАТО и стидим се умјесто њих. Надам се да Србија никад неће ићи таквим путем. Иначе, да се не заборави, НАТО је злочиначка организација која је убијала наше људе и разарала нам земљу. Једина правда која може бити везана уз НАТО је да он буде распуштен, а његовим ондашњим челницима буде суђено за злочине почињене свуда по свијету. Недавно је део београдских таблоида, позивајући се на наводно поуздане изворе у држави, објавио да Милошевић наводно стоји иза неколико неразјашњених убистава у Србији. Како Вама то изгледа и да ли видите да би Милошевић, или Мирјана Марковић могли да имају везе са тиме? - Не.
После свега што нам се издешавало, мислите ли да је Југославија била грешка? Или, мислите да би поново требало ући у неку заједницу са Хрватима, Словенцима или Бошњацима? - Свака Југославија је стварана и растакана у односу на ондашње прилике и распоред моћи у свијету. Можда се показала лошом, али је у временима настанка доживљавана са највећим одушевљењем. Народ с правом каже: „Учињеном послу нема мане“. Недавно сте у једном интервјуу рекли да Вам је жеља да окупите групу младих људи и пренесете им своја знања из економије, преговарања, државне управе. Која би била главна лекција и најважнија ствар коју бисте им рекли? - Да, али то је био дио одговора на питање да ли бих се вратио у политику. У односу на политичке функције, желио бих да будући политичари буду образовнији од својих претходника. Изгледа да у мени чучи непоправљиви просвјетар и да је то много јаче од властољубља које имам. Булатовић је последња особа која је разговарала са Милошевићем: „Победићемо ми њих, Момо!“ - Он је био изузетно способан државник. Волио је свој народ, а друге није угрожавао. Бранио је своју државу, увијек и свуда, чак и у данима када је криминалним поступањем својих насљедника изручен страном суду гдје ће бити убијен. Уз све, као истински социјалиста, борио се за социјалну правду и помоћ најугроженијима. Али, ни он није могао да побиједи страну, али и домаћу врану која се подигла против њега. А, одолијевао је неочекивано дуго.
Да ли можете да опишете последњи сусрет са Слободаном Милошевићем? То је било у Хагу. Последњи сте Ви разговарали са њим. - Био је борац до посљедњег даха. Посљедња реченица коју ми је упутио била је: „Победићемо ми њих, Момо!“. Жао ми је што нисам успио да свједочим у његову корист. Умјесто тога, објавио сам књигу 2006, „Неизговорена одбрана“ чији је аутор Слободан Милошевић, а ја сам је тек написао. Црногорско име и српско презиме Како објашњавате дискриминацију Срба у Црној Гори – иако чине скоро трећину становништва, само седам одсто запослених у државној управи, значајан број српских писаца је протеран из црногорских уџбеника. - Српство у Црној Гори је неисцрпна тема. Ја сам сигуран да се ради о црногорском имену и српском презимену и због тога се клоним актуелног лудила расправе о Србима као националној мањини у својој држави, црногорском језику и разврставању писаца на „ове“ и „оне“. Црногорска власт има озбиљне проблеме са Његошем и непремостиве тешкоће са Светим Савом. Чак је и краљ Никола на ивици да буде проглашен Србином и, самим тим, постане званично непожељан.
Мислите ли да бити Србин у Црној Гори не значи суочавати се са дискриминацијом? - Док се Црногорци свађају о проценту српства у својој крви, контролни пакет политичких акција у Црној Гори приграбили су Албанци и Муслимани/Бошњаци. Они, разумије се, морају да имају сва права, али им не припада да сами управљају овом државом. О књизи Милана Панића „Дејтон је моја идеја“: Панић је дјетињаст, али га цијеним као бициклисту Милан Панић је недавно објавио књигу под насловом „Дејтон је моја идеја“. Према Вашем сећању, колико је Дејтон Панићева идеја и заслуга? - Књигу нисам читао, али ми наслов дјелује дјетињасто. Тако сам некако увијек и доживљавао Милана Панића. У вријеме Дејтона он је увелико био политичка прошлост СР Југославије и нисмо га узимали за озбиљно. Веома цијеним што је Милан Панић добар бициклиста. Евроазијска унија једини спас за Балкан Мислите ли да је прекрајање граница на Балкану готова ствар, или? - На Балкану је увијек све могуће.
Немали број људи на овим просторима са симпатијама гледа на повратак Крима Русији и руски успех у украјинском сукобу. Како ви гледате на тај сукоб? Имајући у виду наше искуство, да ли је случај „Крим“ противан међународном праву, или није? - Ја волим Русију и потпуно сам сигуран да је једини спас Балкана пројекат Евроазијске уније, као визије боље и праведније Европе. Мислим да је говор предсједника Путина пред руском Думом, 16. марта, приликом присаједињења Крима Русији, изузетан примјер одговорне и мирољубиве политике свемоћније Русије. Свим мислећим људима препоручујем да прочитају петнаестак страна тог обраћања и сигуран сам да ће се сложити са овом оцјеном. Нажалост, до наше јавности је допрло свега неколико огољених реченица, што ништа не говори о Владимиру Путину, а казује све о жалосном стању у којем су наши писани и електронски медији. О Босни и Косову - "У Белој кући ми још 1996. речено да ће Косово бити независно" Све је већи притисак да се промени уређење у Босни, што подразумева и промену Дејтонског споразума. Да ли мислите да ће до тога доћи? - Дејтонски мировни споразум је донио мир у БиХ. Због тога га ја изједначавам са миром у тој држави. Он је, фактички, непромјењив ако се сви учесници, а много их има, не сложе у потпуности и о свему. Наравно, с друге стране, рат има ту ману што свака будала може да га започне.
Негде сте изјавили да Вам је још 1996. речено да ће Косово бити независно. Ко Вам је то рекао и шта сте Ви на то одговорили? - Да, то ми је речено у Бијелој кући у Вашингтону у форми понуде и/или пријетње. О томе сам опширно писао у књизи „Правила ћутања“, објављеној у издању Народне књиге, 2004. године. Ово није реклама за књигу која је доживјела пет издања и више није у продаји, него одговор на Ваше важно питање које није могуће образложити на овом простору. Да ли мислите да је Косово изгубљено, барем у догледно време? - Ја уопште не мислим да је Косово изгубљено и да може бити изгубљено. Александар Вучић је „миљеник времена“, али је изабрао погрешан пут Каква су Ваша очекивања од нове Владе Србије? Како Ви гледате на Александра Вучића и да ли сте имали контакте са њим скоро? - Александру Вучићу желим сву срећу и сваки успијех. Он је придобио народ и побудио му наду. Радо бих му био у кожи јер он, сада, може да испуни све што је обећао. Не дешава се често да неко буде такав „миљеник времена“. Но, иако је још рано, бојим се да је изабрао погрешан пут. Као човјек који је водио државу и који се бави економском науком, ја не да сумњам, него поуздано знам да су најаве нове економске политике пут у катастрофу, а не у жељени успијех. Бјежите од похвала ММФ-а и Свјетске банке. Чувајте се лажних нада да ће страни инвеститори донијети благостање. Не отпуштајте раднике. Не смањујте пензије. Питајте Грке гдје су их сличне политике довеле. Није то једини пут, иако стално тако причају. Ако не знате алтернативу, питајте оне који знају. И, искрено молим, будите достојни повјерења које вам је поклоњено. Да ли сте имали контакте са њим? - Нисам га тражио, јер мени ништа и не треба. Било би ми драго ако бих, на било који начин, могао да им помогнем. То бих урадио без икакве надокнаде, јер знам да је њихов успјех, успјех Србије и српског народа у цијелини.
Пројекат „Београд на води“ – сувише добар да би био истинит Недавно сте поменули да сумњате у пројекат „Београд на води“. Због чега? - Како бих волио да гријешим. Пројекат „Београд на води“ само појачава моју заљубљеност у мој родни град. Колико ли сам пута туда прошао бициклом? Али, овај пројекат је у категорији онога што је и сувише добро да би било истинито. Зашто? - Његови финансијери су исти они који су прије неколико година „градили“ суперлуксузне хотеле на Великој улцињској плажи. И онда су биле у питању милијарде евра. Од онда, ни њих, ни хотела, ни милијарди... Ето, не бојим се ја без разлога.
Референдум у Црној Гори 2006. био увертира за косовску независност 2008. Да ли верујете да ће икада поново Србија и Црна Гора бити једна држава, а да није реч о ЕУ или некој трећој страни? - Када се оконча америчка доминација на Балкану и када се народ буде заиста питао шта жели, вратиће се и заједничка држава. Ваљда је данас свима видљиво да је референдум у Црној Гори 2006. године био увертира у проглашење независности Косова 2008. и да је сва представа одиграна у истој режији, са циљем да се створи база Бондстил. Разговарао Милан Динић |