Procena rezultata popisa u aprilu 2011. u Crnoj Gori

Popis, koji počinje za pola meseca, prvorazredno je političko pitanje u Crnoj Gori. Vlast i opozicija, brojne NVO, verske institucije, predstavnici praktično svih nacionalnih grupa u toj multietničkoj zemlji u nekoj su vrsti kampanje da bi ohrabrili svoje sunarodnike da se izjasne ’’slobodno’’. Trenutno je aktuelizovano pitanje konstitutivnosti Srba i treba reći da bi takav status formalno posmatrano narušio građanski koncept te države (crnogorski ustav propisuje da nema većinskih i manjinskih naroda: faktički svi građani su konstituensi).

Postavlja se pitanje da li je etnička struktura Crne Gore baš tako fluidna kako se često misli, ili se pak partije i razne nevladine organizacije ’’bore za svakog čoveka’’. Po svemu sudeći, dosta kvalitetne ankete CEDEM-a (koji je faktički pogodio rezultate i popisa 2003, i referenduma 2006, kao i skoro svih izbora) ukazuju na relativno malu fluktuaciju nacionalnog osećaja među stanovnicima Crne Gore, pa čak i među narodima sa malom etničkom distancom (kakvi su Crnogorci i Srbi). Ovo se sa dosta pouzdanosti može tvrditi za poslednju skoro deceniju kada se vrše relativno pouzdane ankete o tome pitanju. Prethodni vek, odnosno period do pred kraj devedesetih, jeste vrlo specifičan zbog toga što u određenim periodima nije postojala mogućnost da se ljudi u potpunosti slobodno nacionalno izjasne. Postoje indicije da tako nešto sada ne bi trebalo da bude slučaj (niti da se to desilo na popisu 2003.), što je ohrabrujuće (ako se pokaže kao tačno). Optužbe da je današnja opozicija lažirala popis u opštinama gde je bila na vlasti 2003. se čine u najmanju ruku proizvoljnim, budući da rezultati popisa, kada je u pitanju etnička pripadnost, ne pokazuju znatnija odstupanja po opštinama, nezavisno od toga da li ih je kontrolisala opozicija ili vlast (populaciono posmatrano, veći deo Crne Gore i tada je kontrolisala vlast).  

Dvadeseti vek, kada je na njegovom početku 95% populacije Crne Gore bilo srpske nacionalnosti, da bi 1981. taj broj pao na 3%, jeste za nama. I srpska i crnogorska nacionalna svest postoje u Crnoj Gori barem u poslednjih vek, možda i vek i po. Nacionalna bifurkacija, odnosno diferencijacija, koja korene vuče iz prošlosti, počela je da se pojavljuje znatno ranije nego što to govori statistika. To što su federalističke stranke (komunisti, federalisti) dobijali značajan broj glasova u Crnoj Gori između dva svetska rata posredno ukazuje na postojanje dve nacionalne ideologije na tlu Crne Gore u tom periodu. Jak (prosrpski) četnički pokret i (dualni, ali više procrnogorski) partizanski pokret u Crnoj Gori 1941–45, takođe, ukazuje i na izvesnu nacionalnu bufurciranost. U vreme Broza primat drži procrnogorska struja, koja ipak ne vuče dramatične poteze poput proglašenja Crnogorske pravoslavne crkve (iako se mitropolitu Dajkoviću, inače deklarisanom Srbinu, i time pretilo) niti uvođenja separatnog naziva jezika. Da jaka (pro)srpska nacionalna ideologija ’’stanuje’’ u Crnoj Gori pokazao je popis 1971. godine (vreme rasta naiconalizma u SFRJ usled Maspoka), kada je broj izjašnjenih Srba značajno ’’skočio’’, da bi ista ideologija odnela prevagu krajem 80-ih, sa pobedom mladog krila KPCG. DPS je do 1997. nekako mirio dve ideologije, da bi rascepom i nastankom SNP, one došle u politički sukob. Čini se da ireverzibilna nacionalna bifurkacija, čije linije podele idu niz ključne nacionalne odrednice, seže od tada. Postoje brojna pitanja gde nema zajedničkog stava, ili je teško kompromisom doći do njega: Ko smo? Ko su naši spoljni (ne)prijatelji? Kako tumačimo istoriju? Šta nam je Podgorička skupština? Šta nam je Božićni ustanak? Šta su naši nacionalni simboli? I pitanja kao što su: Kojim jezikom govorimo? Kojoj crkvi pripadamo? Šta nam je Srbija? Šta nam je Rusija? sve više su kamen razdvajanja jer se broj Crnogoraca, koji ima identičan odgovor na njih kao i praktično svi crnogorski Srbi, značajno smanjuje (što se npr. vidi kroz skoro izvestan znatan pad deklarisanih govornika srpskog jezika).

Na osnovu anketa političkog javnog mnjenja, koje kvartalno ili nešto ređe vrši CEDEM, moguće je određenim korekcijama doći do procene rezultata popisa, kada je u pitanju njegov etnički aspekt, koji se održava u aprilu 2011. u Crnoj Gori. 

Poći ćemo od poslednjeg istraživanja CEDEM-a, iz decembra 2010, koje je izvršeno na slučajnom uzorku od 1033. Poststrafikacija je pokazala da je ocena udela etničkih grupa u uzorku sledeća: Crnogorci 45,3%, Srbi 33,6%, Muslimani 8,2%, Bošnjaci 4,2%, Albanci 5,6%, Hrvati 1,6%. Svaki od navedenih udela ima svoju standardnu grešku pripadnosti toj grupi (budući da je uzorak slučajan) od 3,05% (dakle, ne 3,05 procentnih poena!). To bi značilo da bi npr. udeo Srba mogao varirati jedan procentni poen gore ili dole. Pretpostavljamo da se uzorak dovoljno frekventno obnavlja, što je jedan od zahteva za pouzdanije ocene. Budući da stratifikacija nije apriorna, procenti koji pokazuju pripadnost etničkim grupama (poststrifikacija) mogu se posmatrati i kao istraživanje etničke strukture populacije. 

Ipak, ovaj uzorak ima određene nedostatke. To se, pre svega, odnosi na udele bošnjačke i muslimanske populacije (koji drastično odstupaju od popisnog stanja 2003.), ali koji ne remete rezultate istraživanja političkog javnog mnjenja usled sličnih političkih preferencija dva naroda (i CEDEM takav uzorak verovatno koristi iz vrlo praktičnih razloga). Pošto je stoga vrlo teško proceniti udeo Bošnjaka i Muslimana ponaosob, računaćemo njihovo zbirno učešće.

Potom, ono što se više tiče Crnogoraca i Srba je to da CEDEM na uzima u punoj meri broj ’’nepoznatih’’ i neizjašnjenih na sledećem popisu (što opet ne utiče na kvalitet istraživanja političkog javnog mnjenja). Čini se da je i blago potcenjen udeo Bošnjaka i Muslimana (za verovatnih 0,5%), koji je verovatno posledica inercije u toku prethodnih sedam godina (kada je visok prirodni priraštaj ova dva naroda povećao njihovo učešće u ukupnom stanovništvu Crne Gore, i to po, svemu sudeći, za više od jednog procentnog poena). Valja uzeti u obzir i to da će doći do rasta udela RAE populacije (pre svega, usled očekivanog dvostruko češćeg izjašnjavanja Roma, Aškalija i Egipćana kao pripadnika tih naroda), koja bi mogla da bude zastupljena sa najmanje 1% u ukupnom stanovništvu, što opet smanjuje udeo ostalih nacija.

Na tabeli je data naša procena rezultata predstojećeg popisa: Crnogorci 43,8%, Srbi 32,5%, Bošnjaci i Muslimani 13,1%, Albanci 5,1%, Hrvati 1,5%, RAE 1%, dok smo udeo grupe: ostali-neizjašnjeni-nepoznato procenili na 3% (što je, čini se, donja granica).

Budući da je u toku snažna politička pretpopisna kampanja moguće je da bi ona mogla blago uticati na promenu etničkih preferencija manjeg dela populacije (teško je proceniti udeo neizjašnjenih, posebno u svetlu donekle suprostavljenih stavova političke elite Crne Gore i MONSTAT-a). Vrlo je moguće da bi efekti kampanja mogli da se faktički potiru, odnosno da u zbiru ne dovedu do bitnijih promena nacionalnih preferencija.