Potrebna nacionalna strategija Srba u Crnoj Gori

Po opštem mišljenju, Srbiji predstoji duga i neizvesna borba za popravljanje svog lošeg međunarodnog položaja. Na tom poslu, izuzetno važan element mogao bi da bude odnos prema sunarodnicima koji žive van Srbije, tim pre što u ocenama proteklih zbivanja najčešći prigovor glasi: prava Srba branjena su neadekvatnim, nasilnim putem, uz nedopustive i neodržive teritorijalne pretenzije. Opravdan ili ne, ovaj prigovor bio je strahovito efikasan. Ne samo što smo cenu tog „prekršaja“ platili na svim frontovima, nego je proizveden utisak da je najbolje i najsigurnije zaboraviti svaku brigu o Srbima van Srbije – da je ta briga sama po sebi prekršaj!

Mada je u sadašnjim okolnostima teško odrediti prioritete delovanja, bilo bi veoma korisno da srpska politička elita u narednom periodu deo svog angažmana ipak usmeri i u tom pravcu, iz najmanje tri razloga. Prvo: još uvek postoji šansa da Srbija potpuno legitimnim demokratskim sredstvima zaštiti ugrožena prava svojih sunarodnika, što joj nije pošlo za rukom u tragičnom rasulu na kraju prošlog stoleća; drugo: svaki napredak u ovoj sferi može bitno doprineti obnovi uzdrmane nacionalne samosvesti i jačanju budućih pozicija Srbije, i treće – valjda postoji takva (prirodna i moralna) obaveza.

Evo zgodnog primera. U jednoj susednoj državi, za čiju vlast se nipošto ne može reći da je povodom kosovske krize naklonjena srpskim interesima – baš naprotiv, u toku su predsednički izbori. Moćni premijer, koji u kampanji promoviše sadašnjeg predsednika, najavljuje da će uskoro priznati nezavisnost Kosova, čim proceni da to ne ugrožava unutrašnju stabilnost. Problem su, naravno, Srbi – kojih u toj državi još ima, i koji bi proalbanskoj politici vlasti mogli ozbiljno da se suprotstave. I kratkoročno, i dugoročno.

U takvoj situaciji, čini se, bilo bi prilično razumno da srpska vlast pokaže izvesnu meru nacionalnog interesa: šta se tamo stvarno dešava? Koliko Srba živi u toj zagonetnoj državi? Imaju li oni ikakve šanse da se konsoliduju i povoljno utiču na različite aspekte kosovske krize? Za početak: imaju li, na primer – predsedničkog kandidata?

Pre nego što odgovorimo, još jedna napomena. Postoje države koje se otvoreno protive nezavisnosti Kosova, protive se dakle diktatu Vašingtona i Brisela, mada sa Srbijom nikakve naročite veze nemaju, i mada im to u današnjem rasporedu snaga sigurno nije isplativo. Rumunija, Kipar, Slovačka, Ukrajina, Gruzija... da ne pominjemo velike igrače predvođene Rusijom. To je dobro, to uliva nadu da se veštom diplomatijom srpska stvar može braniti, možda i u pomenutoj susednoj državi, koja se još kobajagi koleba, jer - po rečima svojih zvaničnika – mora da vodi računa o domicilnim Srbima. Možda...

Pa dobro, ako još neko uopšte sluša, obaveštavam javnost da se ta država zove Crna Gora, da srpski narod u njoj čini trećinu ukupnog stanovništva, i da taj hrabri narod na ovim izborima ima svog predsedničkog kandidata, lidera Srpske liste, gospodina Andriju Mandića. Tek toliko da se zna, i da mi ne bude zamereno.

A ako je neko mislio da je nezavisnost Crne Gore – to jest njeno razdvajanje od Srbije - krajnja ideja crnogorske vlasti, da će se dostizanjem tog statusnog cilja crnogorska vlast zadovoljiti i smiriti, taj se grdno prevario. I u Crnoj Gori i u Srbiji priličan broj ljudi je referendumsku priču doživljavao veoma površno, tehnički, u stilu: pa dobro, bićemo nezavisni i bićemo prijatelji. Od toga, međutim, nema ništa. Crna Gora je sada Srbiji jedan od (najblaže rečeno) nenaklonjenih suseda, koji će se na međunarodnom planu uvek postavljati vrlo slično Hrvatskoj i Albaniji, i to u vremenima koja su za Srbiju i srpski narod sudbonosna. Crnogorska vlast tokom čitavog meseca marta mudro ćuti, kao da o nečemu razmišlja, a svima je jasno da će priznati nezavisnost Kosova možda već u aprilu, čim za takav potez bude imala dovoljne garancije. (Uzgred budi rečeno, ne moraju ni da priznaju, tu se ništa novo ne bi desilo, jer već uveliko sarađuju i sa Tiranom i Prištinom - davno je namirisan veliki šverc u regionu.)

Ovaj „spoljnopolitički aspekt“ samo je nastavak saradnje uoči i tokom bombardovanja SRJ. Da podsetim na jedan važan detalj, iz nove knjige bivšeg ambasadora SRJ u Rimu, Miodraga Lekića. On vodi dnevnik i 21. januara 1999. godine (upravo u trenutku kad Beograd povlači odluku o proterivanju Vokera) zapisuje sledeće:

U italijanskom parlamentu ministar odbrane Skonjaminjo podnosi izveštaj o razvoju krize: „Zamisao da postoji šverc oružja iz Albanije na Kosovo je pojednostavljena i nerealna, jer je čitav granični pojas miniran, osim dva puta, a u ovo doba godine je prohodan samo jedan, koji budno nadziru srpske policijske i vojne snage. Stoga nije verovatno da tuda prolaze takve količine. Šverc se odvija preko Crne Gore.“ Toliko o dobrosusedstvu.

S druge strane, pošto crnogorski vlastodršci odlično znaju kakvim su prevarama stigli do nezavisnosti i zahvaljujući kakvom su sticaju međunarodnih okolnosti uspeli da se provuku kroz te iglene uši, onda naravno znaju koliko je i nezavisnost Crne Gore uslovna – tj. lažna, mada je sad taj termin strašno zauzet. Zbog te izvorne prevare i nesigurnosti koju ona podrazumeva u Crnoj Gori je na delu proces vulgarnog nacionalističkog inžinjeringa, u njegovoj udžbeničkoj formi, pod firmom građanskog društva i ustava, kako bi se trajno blokirala bilo kakva homogenizacija srpskog naroda, a Srbi pretvorili u etno-raritet. Crnogorska vlast sve drskije grabi ka svom „građanskom“ cilju, sa jednostavnom računicom: dok se Srbi i Srbija ne opamete, dok ne smisle i aktiviraju neki konkretan model odbrane nacionalnih interesa, pritisak državnog aparata učiniće svoje i razlike će brzo biti neutralisane. Imaćemo zajedničku Crnu Goru i svi ćemo biti Crnogorci!

U međuvremenu, na tzv. opozicionoj strani, takođe se rado govori o neophodnom političkom jedinstvu, dijalogu i pomirenju Crne Gore – o svemu, samo ne o notornoj činjenici da je Crna Gora tipična višenacionalna država, iz čega sledi obaveza da se to stanje pravno i politički verifikuje. Pritom, važno je naglasiti da višenacionalnost neke države uopšte ne mora da bude uzrok njene nestabilnosti, ukoliko se primene adekvatni (pravični i demokratski) mehanizmi raspodele društvene moći i odlučivanja, dok je navodni građanski pristup u heterogenim društvima po pravilu uvod u asimilaciju ili opasne međuetničke konflikte.

Zanimljivo je da su to vrlo dobro razumeli politički predstavnici Albanaca, Hrvata i Bošnjaka-Muslimana, dok su se Srbi i Srbija prenemagali, utirući put Đukanoviću i njegovim likvidatorima. Ni popis ni referendum nisu bili dovoljan signal da se nešto mora učiniti.

Ideja Srpske liste, koju predvodi Andrija Mandić, veoma je prirodna: Srbi u Crnoj Gori moraju definisati nekakvu odbrambenu strategiju, moraju nekako sačuvati postojeće nacionalne resurse, materijalne i duhovne – koji uopšte nisu zanemarljivi. Naprotiv, prilično je očigledno da bi minimalnom zaštitom srpskih interesa Đukanovićeva ucenjivačka piramida bila podrivena iz temelja. Recimo, ukoliko bi se društvena moć u Crnoj Gori raspodelila bar približno u skladu sa njenom sadašnjom etničkom slikom, što je model svojevremeno uspešno proveren u čitavom nizu konsocijativnih demokratija, snaga „crnogorskog segmenta“ bila bi u startu prepolovljena, a snaga „srpskog segmenta“ udesetostručena! Nije teško zamisliti kako bi se stvari „u regionu“ dalje razvijale.

Ne, uopšte nije tačna teza da crnogorska vlast opstaje na podelama. Upravo suprotno: podele same po sebi ne predstavljaju problem, nego je nesreća u tome što vlast odbija da ih prizna, institucionalizuje i legitimiše, a opozicija nema dovoljno snage da ih nametne. Demokratski uređene, baš te podele brzo bi srušile nedemokratsku i šovinističku vlast, i zato ona ne prestaje da ponavlja mantru o „svim građanima“, a istovremeno katastarski likvidira Srpsku pravoslavnu crkvu, srpski jezik i kulturu – kompletan srpski identitet.

Ništa tu ne pomaže programsko zaklinjanje u slavne srpske tradicije. Naprotiv – komemorativna psihologija samo pogoršava stvari, jer uspavljuje duhove i neuporedivo goreg protivnika pušta da mirno završi posao. Presudna identitetska bitka vodi se na terenu, jer kultura ne znači samo zajedničko pamćenje i spomenike, nego i zajedničke društvene institucije i svakodnevne životne prakse. Kultura nije okamenjena i apstraktna tradicija, nego nju čini jezik društvenog života, otelovljen u praksama koje pokrivaju najveći deo ljudskih aktivnosti. Da bi (srpska) kultura u (crnogorskom) društvenom životu uopšte postojala, ona mora biti institucionalizovana – u školama, medijima, ekonomiji, upravljanju... svuda gde ljudi uče i donose odluke, svuda gde pronalaze smisao svog postojanja. Van vlastite kulture, bez tih praksi koje čuvaju i unapređuju identitet, koje ga treniraju, i najotporniji ljudi postaju iskorenjeni, kao imigranti.

Evo kako tu perspektivu vidi Gordon Bardoš: „Crna Gora je multietnička država sa 40 odsto Crnogoraca, 30 procenata Srba, ostatak čine muslimani, Albanci i Hrvati. Postoji više scenarija. Jedan je – ako se Srbi vremenom budu sve više osećali Crnogorcima, odnosno tragali za svojim identitetom kao građani nezavisne Crne Gore. Druga je situacija – ako se Srbi i dalje budu čvrsto držali svog nacionalnog identiteta, i politički i emocionalno, onda će politička scena Crne Gore sve više podsećati na bosanskohercegovačku ili makedonsku. A veoma je dobro poznato kako je teška politička situacija u ovim zemljama.“ (Radio Slobodna Evropa, 10. jun 2006.)

Šta za to vreme radi Srbija? Skoro ništa. Jedino opravdanje za katastrofalnu politiku prema Crnoj Gori može biti činjenica da je Srbija u proteklom periodu imala mnogo problema i posla na drugim pravcima, da je ulagala druge napore – čiji su rezultati takođe katastrofalni. Mi, dakle, nemamo nacionalnu strategiju. Nju će morati da pronađe srpska politička elita, sadašnja ili nova, ali svakako u bliskoj budućnosti. Ni Srbi koji žive van Srbije neće dozvoliti da Srbija ostane distancirana, jer ona nosi naše zajedničko nacionalno ime, jer je to ime kroz istoriju sačuvano milionima malih i velikih ljudskih žrtava, sa svih srpskih teritorija. Takve zahteve, naravno, imaju pravo da postave samo oni koji prethodno nedvosmisleno potvrde: "Da, mi smo kao i ostali Srbi. Da, spremni smo da podelimo sudbinu svojih sunarodnika, i u dobru i u zlu."