Nemanjin grad

(Glas javnosti, 18.02.2009)

 Malo Srba danas zna istorijski podatak da se u centru Podgorice, na ušću Ribnice u Moraču, tačno preko puta zgrade predsednika i Skupštine Crne Gore nalaze ostaci Nemanjinog grada. Nije ni čudo što to mnogi Srbi ne znaju kada takav istorijski spomenik nije mogao da nađe svoje mesto ni u najnovijoj „Enciklopediji srpskog naroda“. Još je bolnije saznanje da su svoje odrednice u „Enciklopediji srpskog naroda“ dobili i osvedočeni „Dukljani“ iz Crne Gore, koji sami za sebe tvrde da nisu Srbi te da sa Srbima nemaju ništa zajedničko!?! Da ne pominjem da niko i ne pominje drevni manastir svetog apostola i jevanđeliste Marka u srcu današnje Podgorice. Taj manastir se direktno vezuje za Svetog Savu i njegovu sveštenu misiju u Zeti s početka XIII veka. Čestita islamska porodica Đečević, koja živi na negdašnjem imanju manastira Svetog Marka, svake godine na Markovdan sa svim počastima dočekuje mitropolita crnogorsko-primorskog, sveštenstvo i verni narod u litiji. Oni, tom prilikom, a sledujući zavet svojih predaka mitropolitu predaju kosovske božure da ih prinese na ćivot Svetog Petra u cetinjskom manastiru.

Nemanjin grad u Nemanjinom narodu i u Nemanjinoj zemlji su zatirali mnogi neprijatelji srpskog naroda. Dosta je postradao od osmanlijskih okupatora, ali je još više postradao tokom prethodnih šezdeset godina brisanja i zatiranja sabornog pamćenja Srba. Sačuvana je jedna fotografija s početka druge polovine XIX veka na kojoj se jasno vidi kako je grad izgledao. Međutim kda se ta fotografija uporedi sa današnjim stanjem ovog istorijskog mesta čoveka opsedaju i tuga i mučnina.

Od Nemanjinog grada na Ribnici ostala je samo jedna velika zidina. U Podgorici ne postoji ni jedan putokaz ili znak o kakvom se spomeniku radi. Do njega se stiže razlokanom kaldrmom. Nemanjino ime je obrisano. Nijedna novija knjiga ne sadrži čak ni osnovne podatke sa fotografijom. Ogromna količina obrađenog kamena iz gradskih zidina je posle Drugog svetskog rata razneta i uzidana u temelje i podzide privatnih kuća. Prostor oko Nemanjinog grada, i to baš onaj koji se nalazi preko puta zgrade crnogorskog predsednika, pretvoren je u javnu i sa svih strana vidljivu deponiju za smeće! Lokalno komunalno preduzeće, istini za volju, na naš zahtev pred praznik Svetog Simeona Mirotočivog raščisti smeće i na nekoliko dana ukloni kontejnere.

Brisanje pamćenja je gore od svega ovoga. I to nije slučajno. Brisanje Nemanjinog grada i podataka o njegovom rodnom mestu predstavlja nasušnu potrebu savremenih istorijskih falsifikatora kako bi lakše dokazivali svoje teze o Stefanu Nemanji kao „okupatoru Zete“ i Svetom Savi kao „verskom fanatiku koji je na silu opravoslavio okupirani zetski prostor“. Za takve nebivale teze potrebna je samo jedna stvar – zatiranje istine o Nemanjinom rodnom mestu. Kako bi onda mogli da dokažu da je Nemanja okupator svog rodnog mesta?

Iako mnogi na sve ovo ćute – Crkva Hristova niti sme, niti ima pravo da ćuti. Ona čuva predanje i neguje kult svojih svetitelja. A jedan od njih jeste Stefan Nemanja, prvorodni srpski svetitelj.

Mitropolija crnogorsko-primorska već godinama na praznik Svetog Simeona – Stefana Nemanje okuplja sveštenstvo, monaštvo i verni narod na sabornu arhijerejsku liturgiju, a potom i u molitvenu litiju od Sabornog Hrama Hristovog Vaskrsenja do Nemanjinog grada na kome se održava Svetosimeonovska akademija.

I tako to biva u zemaljskoj istoriji. Jedni razgrađuju, a drugi grade. Jedni brišu, a drugi obnavljaju pamćenje. Jedni se odriču, a drugi čuvaju predanje. Jedni gaze, a drugi poštuju zavet. I, dok to traje, molimo se da Sveti Simeon ne uzme za greh onima koji čine bezakonje i koji ga i u Podgorici i u Beogradu, na razne načine i iz raznih pobuda, neizbrisivo brišu iz duše i pamćenja njegovog naroda i njegove Crkve.