Неколико питања у вези са посетом Николића Подгорици

(Сведок, 22.1.2013) 

У званичној посјети Црној Гори недавно је боравио предсједник Србије. Посјета је изазвала пажњу свих и прије него што је српски предсједник ступио на тло Црне Горе. Читаве странице у медијима и читаве емисије посвећиване су овој посјети. Предсједник Србије је боравио у Црној Гори, сусрео се са онима са којима је планирао и договорио да се сусретне, био присутан свуда гдје су га очекивали.

Међутим, од када се предсједник Србије вратио у своју државу, у Црној Гори постављен је велики број питања: Шта је посјета значила, шта је донијела, какве ће њене последице бити у скорој или даљој будућности, да ли се нешто мијења и да ли набоље?!

Сви су сагласни да је свакако добар знак сам по себи тај што је предсједник Србије дошао у посјету. Ипак, оно што је предсједник Србије говорио у Црној Гори, посебно у одређеним приликама и у одређеним сусретима, изазива различите коментаре, посебно када је ријеч о сусретима гдје је требало о неким стварима другачије говорити.

Прво битно запажање односи се на изјаву предсједника Србије да у Црну Гору сигурно неће долазити док се не заврше предсједнички избори у тој држави, заказани управо на дан његовог боравка а за седми април 2013. Предсједник је рекао да ће исто сугерисати и својим сарадницима, да у наредна два мјесеца заобилазе Црну Гору.

А посјета је почела управо питањима „неких“: Да ли је предсједник Србије намјерно дошао у Црну Гору на дан расписивања избора за предсједника државе Црне Горе и тиме прикривено демонстрирао намјеру да фаворизује кандидата владајуће коалиције? Иначе, тим гестом он заправо узвраћа владајућој партији у Црној Гори, ДПС-у, на „несумњив утицај који је имао његов сусрет са лидером ДПС-а, а сада предсједником Владе Црне Горе пред предсједничке изборе у Србији који су имали у Подгорици на изненађење многих“. Предсједник Србије био је изненађен таквим питањем. Бранио се да није знао да ће бити избори расписани (и треба признати да ни многи у Црној Гори упућени у политичка дешавања нијесу знали да ће баш на тај дан предсједник Парламента расписати изборе), те да неће нити има намјеру убудуће да утиче на било који начин на изборну вољу црногорских бирача, да они треба да бирају слободно своју власт.

Чини се да најважније што је Николић рекао јесте оно на шта је Црна Гора потпуно непотребно чекала да буде саопштено од власти Србије, још од 2006. године и стицања самосталности: да Србија признаје Црну Гору, без икаквих ограда, за независну и међународно признату државу, јер је она чланица Уједињених нација и за Србију ће бити добар сусјед са којим треба да Србија сарађује најприсније, пријатељски и равноправно, „док је свијета и вијека“ како рече предсједник Србије.

„Пао је камен са срца“ невјерним Томама. Та изјава је више него сигурно учинила да занијеме они који и данас о независној и међународно признатој Црној Гори размишљају као о пројекту којим је „забоден нож у леђа братској Србији чином одвајања Црне Горе од ње“.

Међутим, нешто у свему остаје упитно. Предсједник Србије је разговарао са предсједником државе Црне Горе и саопштио да је његово легитимно право да се као предсједник Србије интересује о положају Срба у Црној Гори, као што је легитимно право да се Црна Гора интересује о положају Црногораца у Србији. Истина није било говора о попису или пописима, као и чињеници да на пописима у Црној Гори број грађана Црне Горе који се изјашњавају као Срби из пописа у попис драматично расте, а у Србији драматично опада број националних Црногораца са тенденцијом да једног дана постану статистичка грешка или да их уопште у Србији нема. И не само да је рекао него се и састао са предсједником Нове српске демократије, политичке организације, парламентарне странке, са њеним лидером и његовим сарадницима.

Тај сусрет „сународника“ забиљежиле су све камере „овог свијета“ а изјаве сва новинарска пера. И управо у томе је проблем на који се ових дана указује, али не као нов него као трајући проблем који ће спријечити искрене намјере да се побољшају односи Србије и Црне Горе.

Предсједник Србије није предсједник Срба. Предсједник Србије је предсједник државе у којој живе грађани који се различито национално осјећају, Срби (Црногорци ма колико да их је), Мађари, па припадници оних двадесетак националних заједница у Војводини, Албанци... Са друге стране, предсједника Србије нијесу бирали Срби и само Срби да би био предсједник Срба и да би се интересовао „о судбини свог народа ма гдје он живио“. Њега нијесу бирали само Срби у Србији него и други грађани Србије као што је већ речено, а посебно њега нијесу бирали јер на то немају право Срби из Црне Горе јер они гласају у Црној Гори и бирају кроз демократске поступке локалну и државну власт у овој земљи.

Надаље, то што се предсједник Србије (а не предсједник Срба) састао са политичком партијом и свјесно или несвјесно дао јој легитимитет јединог представника српске националне заједнице у Црној Гори је и потресно и државнички неприхватљиво. Српска национална заједница у Црној Гори је етничка национална заједница, а не политичка заједница. Нова српска демократија је партија и нико и никада њој није дао за право да представља „све Србе у Црној Гори и право да говори у име свих Срба“ (на страну како она о Србима и њиховом положају у Црној Гори говори) јер грађана Црне Горе српске националности има и у другим српским партијама које нијесу могле или нијесу жељеле да се сретну са предсједником Србије.

То што је предсједник Србије у сусрету са њима изјавио да је поручио да су они грађани Црне Горе и да своја права морају остваривати у Црној Гори борећи се за политичке и државне просторе демократским средствима јесте вриједна изјава. Али колико је она у складу и колико кореспондира са изјавом одмах послије тога датом да он не види ништа спорно у чињеници што ће као предсједник Србије окупљати с времена на вријеме представнике српског народа из окружења и дијаспоре, јер је то „пракса и других, демократски стандард“?!

И премијер Србије је нешто слично, а контрадикторно својој почетној изјави саопштио. И он је рекао да су прошла времена лоших односа између двије државе, и да је крајње вријеме да се ријеше сва спорна питања, да се стави тачка на међусобна размимоилажења. Рекао је да поштује сваки избор грађана Црне Горе, али и истовремено саопштио да се „власт Србије мора интересовати за права Срба и желимо да развијамо пријатељство и братство у функцији заједничких интереса двије државе“, додајући да Србија нема никаквих аспирација према Црној Гори и да поштује сваку одлуку која се у Црној Гори донесе. И ту је проблем. Без обзира на то што господа из српских власти па и предсједник државе Србије тврде да је „европски стандард и добра међународна пракса да се интересују за положај свог народа у другим државама“, таква пракса, бар како је Србија до сада демонстрирала преко својих руководстава према земљама у окружењу, директно се мијешајући у унутрашња питања тих држава „преко бриге о својима у истим“, нигдје не постоји.

Да ли се Њемци, канцеларка Меркел и њени министри брину за положај Њемаца у Аустрији? Аустрија је држава насељена њемачким национом. Да ли се Француска мијеша у унутрашње послове Швајцарске која је конфедерација састављена од више кантона од којих један већински насељавају припадници француског народа? Да ли то ради Италија према Италијанима у Швајцарској?

Не, то није никакав стандард и то је лоша пракса са којом би требало прекинути. Ово тим прије што Срби у Црној Гори нијесу дошли из Србије у Црну Гору па да се третирају као мањинска национална заједница о којој се брине њихова матична држава. Срби у Црној Гори су народ, свој на своме, аутохтон, и то што грађани државе Србије који се изјашњавају као Срби носе исту националну одредницу не даје за право ниједној власти да чини неке кораке који су сумњиво демократски. Срби у Црној Гори, рекли би историчари, јесу грађани који имају националну одредницу која је настала из осјећаја тог дијела становништва Црне Горе да кроз вјекове у Црној Гори припадају хришћанској односно православној вјероисповјести. Али то је друго питање.

Оно што разликује положај Црногораца у Србији од положаја Срба у Црној Гори јесте да су национални Црногорци дошли у Србију као исељеници из Црне Горе и да представљају у пуном европском и демократском смислу мањинску националну заједницу у тој држави. Питају се људи послије посјете предсједника Србије, зашто предсједник није посјетио „праве грађане Србије“ који се налазе у Црној Гори? Зашто није посјетио камп у коме живе Албанци са Косова који су избјегли прије 12 година са тог дијела територије Србије у Црну Гору, а не могу да се врате на Косово? Поготово ако је „Косово дио Србије“ које „никада ни ова власт на челу са садашњим предсједником Србије неће признати као независну државу“? Зашто предсједник Србије није рекао да ће позивати грађане Србије различитих националности који живе у Црној Гори код себе, да би разговарао о њиховом положају у држави Црној Гори? Колико не само Рома него и Албанаца је напустило Србију прије неколико година и нико из власти Србије се о њиховом положају не интересује? Колико Бошњака из српског дијела Санџака живи у Црној Гори.

Нико не вјерује да су на Балкану могуће нове турбуленције, посебно ратне. Али не треба заборавити да је почетком или средином прошлог вијека њемачка власт извршила аншлус Аустрије да би „повела директније рачуна о свом народу у тој држави“, да је за тим извршила ратна дејства према Чехословачкој да би заштитила судетске Њемце, а што је све испровоцирало Француску и Енглеску да потпишу споразум са Пољском да би се покушала направити одбрана од агресивног њемачког национализма чиме је почео катастрофални Други свјетски рат.

Не треба заборавити да су формирањем организације Уједињених нација послије Другог свјетског рата промовисана два основна принципа у организацији држава која се морају уважавати у њиховој међусобној комуникацији. То су принцип суверенитета и интегритета. Много би се могло говорити шта они сами по себи значе али је довољно рећи да се ради о глобалној тада договореној забрани мијешања у унутрашња питања других држава. Суверенитет државе значи да је држава одговорна према својим грађанима али не значи и да су друге државе одговорне према грађанима других држава „ма били истог националног опредјељења“. Да ли се то може препознати у наступу и предсједника Србије овога пута, и изјавама предсједника Владе Србије, питање је на које ће одговор дати вријеме које слиједи.

Да је питање оправдано говори и чињеница да га „нијесу најбоље разумјели“ ни његови Срби у лику лидера Нове српске демократије. Предсједник Николић је поручио српским партијама да не могу вјечито бити опозиција у Црној Гори (тешко му је да каже оно што је прецизније и тачније – да буду вјечита опозиција Црној Гори) већ да треба да буду власт да би рјешавали отворена питања и проблеме ове државе. Рекао је ако политичке странке Срба тврде да је власт у Црној Гори сепаратистичка, корумпирана, криминална онда треба српске странке да уђу у власти и да се из власти боре да тога не буде у држави што је изазвало констегнацију „представника српског народа“, а у ствари политичких људи којима је српство не национално опредјељење лични осјећај него занимање.

Када су питали лидера „Нове“ како је он схватио ту поруку, посебно поруку да можда у неком будућем времену српске странке требају да покушају да уђу у коалицију са ДПС-ом и најјачим партијама у Црној Гори, почео је да муца да би изговорио да је предсједник мислио да они треба на изборима да смијене садашњу црногорску власт. И није требало на то ништа додати. Остало се подразумијева.

И друге изјаве господина предсједника Србије су оставиле простор за „додатне анализе“ у Црној Гори и шире. На питање о спору у православном живљу у Црној Гори и сукобу Српске и Црногорске православне цркве, предсједник Србије је изговорио нешто, можда несмотрено али у сваком случају другачије него многи па и из садашње власти, дакле његове, а посебно прваци Српске православне цркве из Београда на челу са српским патријархом. Рекао је „да су односи Српске православне цркве и Црногорске православне цркве њихово унутрашње питање које оне треба да ријеше међу собом, а да се у то држава не треба да мијеша“. Дакле, у изјави предсједника Србије, Црногорска православна црква је формална и фактичка чињеница у држави Црној Гори и није „такозвана“, није „невладина организација регистрована у МУП-у“ већ православна црква у истом рангу са СПЦ са којом треба равноправно и да регулише међусобне неспоразуме.