NATO-modul u Crnoj Gori

(Fond strateške kulture, 31.5.2013)

U marketinškoj agenciji MAPA su kao neodlučne i protivnike NATO-a identifikovali „neobrazovane i siromašne kategorije građana. U MAPA su kao neodlučne identifikovali „neobrazovanije i siromašnije kategorije stanovništva i žene“, a kao protivnike članstva „one koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi, glasaju za prosrpske partije, vezuju se za Srpsku pravoslavnu crkvu i osećaju bliskost sa Srbijom i Rusijom“.

Prema „Strategiji za nacionalnu bezbjednost Crne Gore“ koju je Vlada Crne Gore usvojila, juna 2006. godine „strateški interes Crne Gore (je) da, u najkraćem mogućem roku, postane punopravni član NATO-a i EU“.[1] Priključenje programu „Partnerstvo za mir“ bila je još jedna „želja“ crnogorskih vlasti koja se našla u ovom dokumentu. Ovo je bilo dovoljno da se krene u ozbiljnu kampanju koja za cilj ima da preko pedeset odsto građana Crne Gore prihvati (bez alternative) sistem kolektivne bezbednosti Severnoatlantske alijanse.

Ubrzo je trasa EUropskog puta prerasla u trasu evroatlantskih integracija. Celokupna država sa svim njenim resursima, nevladin sektor i sve druge relevantne institucije društva stavile su se na raspolaganje NATO „komunikacionoj strategiji“. Počela je sveopšta kampanja koja je trebalo da ubedi prosečnog građanina Crne Gore da NATO nije samo vojna alijansa, već i savez kojim se ostvaruje „vladavina prava, borba protiv organizovanog kriminala i ekonomski prosperitet“. Prema petom kvartalnom izveštaju (15. mart 2009.) Nensen dijalog centra iz Podgorice, marketinška agencija MAPA je, po dobijanju „posla“ podrške vladinoj NATO kampanji (koji je bio vredan 74,000 evra), napravila „Strateški plan komunikacije za dalje aktivnosti Koordinacionog tima za evro-atlantske integracije“.[2] Predloženo je (ubrzo i usvojeno) da NATO kampanja bude „optimistička, edukativna, vedra, uz jasne i kratke poruke (...) U strateškom planu komunikacije koji je izradila MAPA krajem prošle godine kao ciljne grupe za povećanje podrške NATO-u definisani su: neobrazovani, siromašni, žene i Srbi. Prema predlogu te agencije kampanja će se bazirati na dve kategorije građana-neodlučne i protivnike NATO-a.

U MAPA su kao neodlučne identifikovali „neobrazovane i siromašne kategorije građana-neodlučne i protivnike NATO-a. U MAPA su kao neodlučne identifikovali „neobrazovanije i siromašnije kategorije stanovništva i žene“, a kao protivnike članstva „one koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi, glasaju za prosrpske partije, vezuju se za Srpsku pravoslavnu crkvu i osećaju bliskost sa Srbijom i Rusijom“.[3]

Usvojeni su planovi aktivnosti i u trećem planu aktivnosti predviđena je izrada cost-benefit analize, „ispitivanje javnog mnjenja, emitovanje TV emisija na državnoj televiziji“ i sve to uz ambiciozna očekivanja „podizanja intenziteta kampanje i koncetracije u medijima kao i značajno povećanje podrške“[4]. U sedištu NATO-a u Briselu stalno se isticalo kako kampanja treba da bude konstantna kako bi se „na što je moguće realniji način prikazala uloga, politički i bezbjednosni značaj NATO-a (...) formirana je „ALFA mreža“ grupa nevladinih organizacija iz Crne Gore u cilju stvaranja uslova za otpočinjanje javne debate o članstvu u NATO; pod pokroviteljstvom vladinog Koordinacionog tima, i na sjeveru Crne Gore formirana je mreža NVO, radi promovisanja ideje članstva u NATO. U organizaciji nikšićkog „Alfa centra“ i Nansen dijalog centra održan je Trebješki forum, na kojem su po prvi put učestvovali mladi iz vladajućih i opozicionih stranaka. Zaključeno je da uopšteno u javnosti, ali i strukture u strankama nemaju dovoljno informacija o strukturi i djelovanju Alijanse, kao ni o eventualnim aspektima članstva u tom savezu. Euro-atlantski klub Crne Gore i slovačka ATA, a uz pokroviteljstvo Ministarstva inostranih poslova Slovačke započeli su višemesečni projekat koji podrazumeva zajedničke aktivnosti u informisanju građana Crne Gore o procesu NATO integracija. Za supervizora na projektu imenovan je Fratišek Lipka, nekadašnji predsjednik crnogorske Referendumske komisije“.[5]

Organizovane su međunarodne konferencije, debate, forumi, okrugli stolovi, razne akcije koje su imale za cilj da oko NATO ideje okupe preko 50 odsto građana Crne Gore. Značajnu ulogu su u tome imale NVO: 2006. godine osnovane su Euro-atlanski klub sa sedištem u Podgorici i Alfa centar sa sedištem u Nikšiću. Njima su u mrežnoj podršci pritekle NVO koje deluju na teritoriji Crne Gore još od 2000. godine ali i one koje su nastale nekoliko godina kasnije. Prema nalazima istraživanja Nansen dijalog centra iz Podgorice, od dvadeset i jedne NVO koje su anketirane, njih jedanaest ima izgrađeni stav o članstvu Crne Gore u NATO; devet su za, dve NVO protiv članstva.[6]

Delovanje civilnog sektora koji se bavi „promocijom demokratije“ „evropskih i atlantskih vrednosti“ čini se da je više nego jasan u Srbiji posebno posle obaranja Miloševićevog režima. Potpuno je jasno na koji način deluju organizacije koje su involvirane u praćenje izbora, zaštiti i promociji ljudskih prava, približavanju evro-atlatskih integracija. Nema u Srbiji tajni kada je reč o mreži NVO, koje su formirane i kojima se rukovodi iz inostranstva. Kada pišemo o inostranstvu u ovom delu mislimo na Vašington, Berlin, Brisel kao i druge zapadne centre moći koji su se posle petooktobarske revolucije brže-bolje pohvalili koliko su novca, kojim liderima i NVO aktivistima dali, kako su ih obučavali i konačno, kako su bez krvi proveli revoluciju. Međutim, danas prostorom Balkana vladaju nove (stare) teme, pa tako i nove (stare) aktivnosti. Danas, celokupan Balkan treba prisajediniti NATO-u i u tome zapad koristi već viđena sredstva u ostvarenju cilja koji je nedvosmisleno približavanje ruskim granicama i urušavanje Putinove uprave Ruskom Federacijom.

Za dovoljne primere, NATO mreže, delovanja i mobilisanja „kadrova“ u civilnom sektoru Crne Gore, pomenućemo dva primera: Prvi je CDT, ili Centar za demokratsku tranziciju iz Podgorice koji postoji i radi od 2000. godine. Od misije koja ima za cilj „podsticanje javnog dijaloga, edukaciju političkih aktera, zagovaranje i monitoring institucija, procesa i politika, unapređenje demokratije koju odlikuju poštena i odgovorna vlast, dinamično civilno društvo, te aktivni i informisani građani“[7]; vizije koja Crnu Goru vidi kao građansko društvo zasnovano na demokratskim vrednostima, CDT je organizaciono raširena mreža u sve četiri regije Crne Gore i svoje aktivnosti provodi preko 5000 aktivista. Svoje brojne aktivnosti provodi preko partnera: od svih državnih institucija, lokalnih i obrazovnih institucija Crne Gore, lokalnih NVO (među kojima je i Alfa centar), tako i međunarodnih NVO.

Kada smo kod međunarodnih „civilnih“ udruženja valja pomenuti da CDT sarađuje sa: albanskim Društvom za demokratsku kulturu (SDC), albanskim Centrom za ljudska prava (ACHR), evropskim pokretom Albanije, centrom za praćenje izbora iz Azerbejdžana, Viasna iz Belorusije, Centrom civilnih inicijativa (CCI), Centrom za promociju civilnog društva iz BiH, međunarodnim društvom za fer izbore i demokratiju, i slede slična NVO iz Holandije, Hrvatske, Iraka, Jermenije, Kazahstana, Kirgistana, Kosova, Makedonije, Moldavije, Poljske, Rumunije, Golos iz Rusije, SAD (NDI-nacionalni demokratski institut za međunarodne odnose), Srbijom, Slovačkom i Ukrajinom.

Svakako da aktivnosti CDT ne bi bilo moguće provesti u takvom kontinuitetu bez izdašne finansijske podrške njihovih donatora među kojima su: USAID, NDI, NED, Balkanski fond za demokratiju, Ambasada SAD iz Podgorice, Fondacija institut za otvoreno društvo - predstavništvo Crna Gora, Fridom haus, Kanadska agencija za međunarodni razvoj (CIDA), Fond Partnerstvo za transparentnost, Inicijativa za reformu lokalne samouprave i javnih službi Instituta za otvoreno društvo iz Budimpešte; iz EU tu su Evropska komisija, Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi - misija u Crnoj Gori, ministarstvo spoljnih poslova Holandije i Poljske, Program pomoći inostranstvu iz Poljske, Razvojna pomoć Slovačke, Ambasada Kraljevine Holandije, NATO javna diplomatija, Međunarodna organizacija za migracije, kao i firme smeštene u Crnoj Gori među kojima je Koka Kola, T-mobajl, Erste banka i mnogi drugi. Priznaćete poduži spisak boraca za „demokratiju“.

Dve glavne teme CDT danas su priključenje EU i NATO. U skladu s tim CDT organizuje konferencije za novinare, tribine, onlajn istraživanja, javne debate... Kada smo kod planova aktivnosti koji se odnose na članstvo u NATO (kao i kod same NATO metodologije mobilisanja kadrova), organizacija koja je osnovana 2006. u Nikšiću, Alfa centar (kao i mnoge druge NVO iz mrežnog modula zapada) u javnosti je zastupljena preko svog izvršnog direktora Aleksandra Dedovića, (i kao što smo već pomenuli saradnik je CDT). Ovaj nekadašnji pripadnik vojnih snaga Crne Gore (pa tako i učesnik ratova) javnosti i nije bio poznat, što mnogi dovode u vezu sa njegovom prirodom posla: „Nakon ratnih otkrio je i druge svoje sklonosti, pa se zaposlio u američkom komitetu za izbeglice i nekih tri godine pod tom legendom djelovao širom Balkana. Potom odlazi u Irak, gde je bio američki agent za vrbovanje i obuku kadra „za obezbeđivanje objekata i ljudi“. Oko 2005, Dedović je službenik Sekretarijata za raseljena lica Vlade Crne Gore. U novembru 2006, otkrio je Dedović novo područje interesovanja - „afirmaciju članstva Crne Gore u NATO“: Njegovu NVO (...) finansira sektor za javnu diplomatiju NATO“.[8] Ne bez razloga sedište Dedovićevog Alfa centra nalazi se u Nikšiću, na severu Crne Gore koji je targetiran na mapi puta NATO kao žarište prosrpskih (pa tako i proruskih) „snaga“.

Pored brojnih aktivnosti kao i pozamašnih svota novca, u Crnoj Gori se NATO projekat ne realizuje prema ambicioznim očekivanjima. Naprotiv. U pokušaju organizovanja tribina u Herceg Novom i Nikšiću, NATO promoteri doživeli su fijasko: umesto (očekivanih) aplauza dobili su zvižduke, sirene i poluprazne sale: „Moramo imati u vidu mentalni sklop crnogorskih građana koji želi da prihvati većinsko ponašanje, a to je da većina NE podržava članstvo u NATO i da stoga ne želi da odstupi od takvog modela razmišljanja i sredine u kojoj živi i radi. Prosječan crnogorski građanin ne želi da ima drugačiji stav od onog koji ima njegova okolina“, rekao je Dedović povodom istraživanja portala Radio-televizije Crne Gore, pokušavajući tako da objasni: kako različite rezultate mnogih istraživanja; tako i realnost da je prvo postavljeni cilj NATO-obezbediti preko 50 odsto pristalica članstva Alijanse među građanima Crne Gore, u stvari, (za sada) nedostižan. Međutim to ne znači da zapad odustaje od svog projekta. Naprotiv. „Važno je da crnogorski građanin razumije NATO i prednosti i obaveze koje članstvo donosi. SAD gleda na Crnu Goru i njene građane kao na naše partnere i prijatelje i američka Vlada će i dalje podržavati težnje Crne Gore ka članstvu u NATO-u“[9] rekla je američka ambasadorka u Crnoj Gori S. Braun u intervjuu za list Pobjeda.

I potpuno je izvesno, da će SAD intenzivno ulagati u svoj proizvod kakav je NATO modul u Crnoj Gori, pogotovo kada se ima u vidu da je u periodu od 2001-2009, Ambasada SAD uložila 1,557.453.00 kroz razne male grantove u „širenje demokratije“ u Crnoj Gori. Kada bismo merili celokupnu sumu koju je zapad za „društvo jednakih mogućnosti“ prelio u Crnu Goru: postavlja se pitanje - da je zaista stalo do tako demokratski uređenog društva, zar ne bi bilo logičnije da se pozamašna finansijska podrška umesto u NVO opredelila građanima Crne Gore. Sasvim sigurno bi tako bila omogućena „karta“ za bolji i održiviji standard. Ali ne, ovo nije na dnevnom redu neoliberalnih jastrebova koji u male i siromašne zemlje doleću iz raznih zapadnih centara moći u potrazi za profitom i slamanjem svega što bi čak i u najavi imalo obeležja slovenskog duha i pravoslavlja - svega što bi, u stvari, podsećalo na Rusiju. 

Hoće li NATO uspeti u ovom pohodu, ostaje da se vidi. Kako sada stvari stoje, slobodarska Crna Gora se budi a njen pogled uvek i jedino seže ka strani izlazećeg Sunca. Ovu činjenicu nijedna zapadna moneta ne može da kupi jer nema cenu... jer je deo genetskog koda pokorenog naroda... jer je deo slobodarskog duha. A to je ono što materijalistički ustrojen zapad nikada neće moći da razume... jer ne može.