Мир праху Његошевом

На данашњи дан, 19. октобра 1851. године по јулијанском, односно 31. октобра по грегоријанском календару умро је на Цетињу Петар II Петровић Његош, Митрополит цетињски, господар црногорски и наш највећи пјесник. Према историјским подацима, Његош је у понедјељак 16. јуна 1845. године отпочео да гради цркву на највећем ловћенском врху, настављајући тако "своју химну преблагом и дивном Створитељу". Ловћенску цркву је посветио своме стрицу Светом Петру Цетињском. Савременици су свједочили да је Његош још приликом изградње Капеле изразио жељу да његови земни остаци пребивају на врху Ловћена, светој планини Црне Горе и слободног Српства кроз вјекове. Као православни Владика одредио је да му гроб буде у подножју крста, симбола овоземаљског страдања и вјечног спасења. 

Његошев секретар и биограф војвода Милорад Медаковић на дан Његошеве смрти записао је његов аманет Црногорцима: "Ја хоћу да ме сараните у ону Цркву на Ловћену... То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учинит', како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалостиви и ту моју жалост стављам вама на душу". Због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве Капелу сахрана на Ловћену је одложена, па је Његош 2. новембра 1851. привремено сахрањен на Цетињу, у гробу његовог стрица Светог Петра Цетињског. Тек 26. августа 1855. године Његошеви посмртни остаци свечано су пренијети у Капелу на Ловћену.

Није се случајно на Капелу, и у Првом и у Другом свјетском рату, сручио бијес наших непријатеља. Када је аустроугарска војска 1916. године окупирала Црну Гору, из Беча је наређено разарање цркве Светог Петра Цетињског и преношење Његошевих земних остатака на Цетиње. Окупационе снаге су у пуној тајности, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године разориле Његошев гроб и његове земне остатке пренијеле у Цетињски Манастир. Царевина је планирала да на Ловћену изгради велики споменик своме цару Фрању Јосифу. Међутим, изгубила је Први свјетски рат, па то није стигла и да оствари.

Изглед капеле 1924. године

Данашњи историографи власти у Црној Гори чине све да искриве и замагле чињенице о страдању Капеле, Његоша и Ловћена, па и ону да је царевина намјерно срушила Капелу. Спремни су да тврде да је "један топ неконтролисано опалио и погодио Капелу и сасвим је незнатно оштетио". Тек касније је, по њиховој причи, "срушио (онај који је обновио?) краљ Александар Карађорђевић да би направио своју капелу". Заробљени у том ђаволском колоплету братомржње, крупних заблуда и колосалних измишљотина спремни су да измисле и фалсификују сву нашу прошлост, само да би остали у строју привилегованих и добро плаћених пропагандиста власти.

На основу извјештаја Митрополита црногорско-приморског Гаврила Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на својој сједници одржаној 19. новембра 1920. године у Патријаршији у Београду, донио је одлуку о обнови цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену. Црква за обнову није имала средстава, па је унук краља Николе I Петровића, југословенски краљ Александар Карађорђевић прихватио да од својих пара обнови Ловћенски храм и да се у њега врати Његошев прах. Краљ се обратио свом миљенику, вајару Ивану Мештровићу, да уради нацрт будућег споменика, са којим је тадашњи Митрополит црногорско-приморски Гаврило упознат у септембру 1924. године. Митрополит је одмах закључио да нацрт споменика није у складу са Његошевим аманетом. "Петар Петровић Његош био је владика православни, а уз то, он је за живота изабрао гдје ће да почива...", записао је о томе Митрополит у својим Мемоарима.

Приликом боравка у Београду крајем 1924. године Митрополит Гаврило је затражио аудијенцију код Краља у вези са обновом Капеле. Прије поласка у Београд Митрополит се по питању обнове консултовао и са војводом Божом Петровићем, који је био изричито против таквог (Мештровићевог) споменика и "изненађен са кршењем последње воље његовог великог рођака". Одмах на почетку сусрета Краљ се обратио Митрополиту ријечима: "Ја знам, Ваше Високопреосвештенство, да сте Ви дошли ради споменика господина Мештровића. Чуо сам да сте ради тога љути. Знате, велики број пријатеља династије саветовао ми је да овај споменик узмем и платим, како би се поставио на гроб Владике Рада"... Митрополит Гаврило је на то одговорио: "Не поричем вредност споменика, али он апсолутно не одговара условима једнога православнога владике, јер је у супротности са начелима Српске цркве, и у супротности са тестаментом великога пјесника, који је за ту сврху подигао Капелу, у духу у коме је он желео. Мислим да то треба поштовати и обновити Капелу сасвим у првобитном стању. Споменик Мештровићев личи више на једну пирамиду, која би се поставила на врх Ловћена. Народ Црне Горе то никако не би могао одобрити нити се са тим сложити. Мислим да је Ловћен и онако национални споменик, и довољно је да се обнови стара Капела. Не бих се могао сложити ни са другим новацијама, као надлежни архијереј, сем да поднесем своју оставку, да не бих носио одговорност и народну клетву пред будућим покољењима. Само племе Његуши не би дозволило, и направило би узбуну код народа. Мислим да о томе треба водити рачуна". Краљ је на то забринуто одговорио: "Верујте, Ваше Високопреосвештенство, да нисам предвидео ове Ваше примедбе, које примам као оправдане у свему. Тачно је да треба поштовати жељу Владике Рада и до краја је извршити, како је он то прво био замислио, када је већ био подигао стару Капелу, која је сада у рушевинама. Нисам имао намеру ништа да мењам. Желео сам да се најбоље одужим као рођак моме великом сроднику по крви...". (Мемоари Патријарха српског Гаврила, Сфаирос, 1990, стр. 22-23.)

Послије овог договора направљен је план обнове, која је повјерна врхунском стручњаку у области сакралне архитектуре, професору Петроградског, а затим и Београдског универзитета, Николају Петровичу Краснову. О Његошевој Капели Краснов каже: "Његош је велики човјек кад је могао да има овако оригиналну идеју за овакав облик и овакву основу цркве на Ловћену, тј. два круга у основи разних пречника, а који продиру један у други".

Један од највећих архитеката Америке и свијета двадесетога вијека Френк Лојд Рајт, чија је супруга била из Црне Горе, између два свјетска рата је посјетио Црну Гору и том приликом видио Капелу на Ловћену. Задивљен је изјавио: "Мора да је био генијалан тај Његош, када је смислио овакво рјешење, јер кружна форма је права круна на врху Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке."

Радови на обнови Капеле почели су у јуну и завршени 10. септембра 1925. године. Капелу је 12. септембра освештао Митрополит Гаврило. Послије десет година изгнанства, 21. септембра 1925. године у цркву коју је подигао у спомен на свога стрица Светог Петра Цетињског, враћени су посмртни остаци Петра II Петровића Његоша. Ковчег у обновљену Капелу унио је краљ Александар Карађорђевић, унук краља Николе I Петровића Његоша, заједно са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским Гаврилом, епископима и члановима југословенске владе. Помен је служио Патријарх српски Димитрије. Краљ Александар Карађорђевић је са великим пијететом обновио Капелу 1925, и те исте године је од аустријске државе откупио рукопис "Горског вијенца", који је до тада чуван у Националној библиотеци у Бечу.

Да је Капела вјерно обновљена на темељима старе капеле свједочи и овај податак: мајстори су тражили од професора Краснова да повећа димензије Капеле да би имали више простора за рад, што је он одлучно одбио. Истакао је да се у свему мора поштовати величина и аутентичност старе Капеле. Обновљена Капела је истог облика, величине и унутрашњости као стара. Ниједан камен од старе Капеле није остао, а да није узидан у нову Капелу. Недостајуће количине камена донесене су из ловћенског рудника "Златице". Једино је, по одлуци Светог Архијерејског Сабора СПЦ, око обновњене Капеле додата мала порта са каменом оградом, ради безбједности посјетилаца.

Обновљена Капела 1925. године

Очигледно је да је Капела на врху Ловћена сметала новим комунистичким властима у Црној Гори, па су одлучили да је сруше, под изговором да Капела није аутентична и да Његош нема споменик достојан своје величине. Оно што је дјелимично успјело аустријском цару, потпуно је успјело аустријском каплару и његовим слугама у Црној Гори. Вјечни покој нашим великанима, до ових бесудних времена, усуђивали су се да ремете само наши душмани у данима трагичних страдања.

Најумнији интелектуалци из читаве Југославије стали су у одбрану Капеле, истичући да се мора поштовати Његошев завјет. Као компромисно рјешење предлагано је да се Мештровићев маузолеј подигне на Цетињу. Чак је против пројекта маузолеја била и тадашња Комисија за реорганизацију Музеја на Цетињу, састављена од угледних стручњака, коју је образовао Републички секретаријат за просвјету и културу. Комисија је закључила да: "Мештровићев пројекат предвиђа измјену силуете и читавог терена Ловћена, и то у једном негативном смислу који би грубо нарушио изглед једног од најљепших предјела у нашој земљи".

Наш највећи сликар Петар Лубарда, као свој одговор на намјеру власти да сруши Капелу, насликао је чудесну али и прогнану слику "Сумрак Ловћена", на којој страшна неман растура Ловћен, односно Црну Гору. Једно од Лубардиних најзначајнијих дјела власт у Црној Гори прећуткује, исто као и њихови идеолошки претходници из доба титоизма. Скрнављење и рушење Његошеве Капеле запрепастило је и згрозило сав културни и цивилизовани свијет Европе и Америке тога доба.

Петар Лубарда: "Сумрак Ловћена"

Међутим, власт се на све то није много обазирала. Скупштина општине Цетиње је у децембру 1968. године донијела одлуку о изградњи Мештровићевог маузолеја на Ловћену.

Енергично противљење СПЦ и Митрополије црногорско-приморске, које су намјере власти упоредиле са рушењем Капеле у вријеме аустроугарске окупације, власт је оцијенила као мијешање Цркве у њена "уставом загарантована самоуправна права". Организоване су и срамне демонстрације цетињских гимназијалаца и омладине против Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића. Тужба Митрополије Уставном суду је одбијена са тврдњом да "" Црква над Капелом нема никаквих права", а да је Његош "за живота себи саградио надгробни споменик, тј. маузолеј(!), па га може срушити онај ко га наслеђује, тј. државна власт".

Слично је прoшла и приватна тужба књаза Михаила Петровића Његоша од 28. 10. 1971. године, у којој се, између осталог наводи: " да нема примјера у свијету да се завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и брани од сваког напада и уништења...." На ову тужбу стигао је одговор тек половином 1973. године, када је Капела већ увелико била уништена, да књаз Михаило Петровић Његош као тужилац нема "активну легитимацију у судском процесу"!

Ниједан разуман разлог, ниједан ауторитет тога времена није могао зауставити тадашње властодршце да погазе Његошев аманет и уклоне Његошеву Капелу са врха Ловћена, и да на њено мјесто поставе маузолеј ниске умјетничке вриједности, фараонску гробницу по Меши Селимовићу.

"Премјештање" Капеле је отпочело рушењем у јулу 1972. године. Честити и храбри пословођа из Бијелог Поља Исо Махмутбеговић је одбио да руши ловћенску Светињу. У случају Капеле Брозов глас је био јачи од гласова свих чувених интелектуалаца, па је Његош утамничен у безбожном и бездушном маузолеју, који тако чудовишно одудара од Ловћена. Требало је порушити најпознатији симбол духовног и културног идентитета Црногораца, са јасном намјером да се "у новом добу изгради нови Црногорац са новим идентитетом и новим, пожељнијим одликама".

Маузолеј је "без црквено-религиозних мотива", баш како је и тражио Блажо Јовановић. Нема ни одлике римокатоличке архитектуре, већ је то масонска иконографија са троугловима, свевидећим оком на пирамидалном врху, шестарима и германским црним орлом изнад Његошеве главе... Камен са Његошеве капеле се налази у гомили на Ивановим Коритима више од 40 година. Знатан дио је однешен и уграђен у околне објекте. Ту, на том мјесту, у тој гомили су нам и част и образ и понос и чојство и јунаштво и слава прађедовска.

Преко четрдесет година земни остаци Митрополита Петара II Петровића Његоша су заточени у Мештровићевом маузолеју, који је ранија комунистичка власт, послије рушења завјетне Капеле, "као самар набацила на Језерски врх на Ловћену". Узрасла је у међувремену једна нова генерација Црногораца, која и даље слави Ловћен и све мање Његоша. Зато су нам путоказ и уточиште ријечи поуке нашега Митрополита изговорене 16. 06. 2012. године у Литургијској бесједи у црмничком селу Комарно: "Предачка кост – то смо ми. Онај који не поштује предачку кост, не поштује себе. Онај ко не осјећа Светињу предачке кости, себе самога презире. Као што он презире кости својих предака, тако ће и његови потомци презрети њега".

Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је 17. јуна 2012. године, приликом бесједе у цркви Светог Петра Цетињског на Прчању, која је реплика ловћенске цркве, тражио од власти у Црној Гори да поводом двјеста година од рођења Петра II Петровића Његоша буде обновљена завјетна Капела на Ловћену: "Тражимо и захтијевамо, молимо се и надамо да ће то бити испуњено, односно да ће се поводом двјеста годишњице рођења Петра II Петровића Његоша, који се родио 1813. године, обновити и црква Светог Петра Цетињског на Ловћену."

Петар II Петровић Његош

Црква Светог Петра Цетињског је била срасла са Ловћеном као људска глава са раменима. Једном од највећих људи у историји људског рода Завјет је погажен, Храм је срушен, Гроб је оскрнављен а његов Ловћен обезглављен. Рушење Његошевог завјетног храма је архигријех, који не виде или неће да виде многи Црногорци.

Његошев аманет да га Црногорци сахране у цркви коју је сам саградио и посветио своме стрицу Светом Петру Цетињском поново је пред нама. Свануће и васкрснуће и наше и Ловћена доћи ће тек када са себе сперемо велики гријех који смо починили. Зато морамо обновити цркву Светог Петра Цетињског на Језерском врху, исту онакву каву је Његош саградио и у њу сахранити Његошеве напаћене кости. Мир праху Његошевом!

Аутор је председник Црногорског народног клуба