Marko Miljanov – srpski heroj i pisac

Prošlog meseca navršilo se 180 godina od rođenja Marka Miljanova Popovića. Ovaj neobičan čovek, ratni komandant i pisac je rođen u Kučima[1] (oblast između Komova i Podgorice). Marko je rođen u najtamnijem periodu istorije tog regiona. Od 1825. godine proteklo je oko 50 mučnih i sramnih godina krvne osvete. Ili, to je bio period obeležen međusobnim ubijanjima, saradnjom sa skadarskim pašom i pozivanjem drugih plemena radi obračuna sa svojim bratstvenicima.

Ipak, 1876. sve se menja. Harizmatični Marko Miljanov preuzima vođstvo u tom regionu i zajedno sa drugim plemenima u Crnoj Gori i Brdima otpočinje rat sa Turcima. U tom kontekstu, Marko briljantno predvodi na Fundini u avgustu 1876. vojsku koja zadaje smrtni udarac turskim snagama (i donosi najvažniju pobedu u ratu za nezavisnost Crne Gore).

Tačnije, gubici turske vojske na Fundini su bili veći nego na Vučijem dolu 1876, Grahovcu 1858. ili na Mišaru 1806.[2] U jugoslovenskoj vojnoj enciklopediji (pisanoj 100 godina posle ovog rata) se navodi da je na Fundini samo poginulih pripadnika turske vojske bilo između 4.000 i 5.000 (uporedivo sa ukupnim američkim gubicima u Iraku 2003-2011)[3]. Sličnu cifru iznosi i austrijski ratni izveštač Spiridon Gopčević (savremenik tih događaja)[4]. 

Zbog propagande dinastije Petrović/Njegoš, ili zavisti prema Marku Miljanovu, komandantu koji je faktički (a ne nesposobni rođak knjaza Nikole Božo Petrović) komandovao na Fundini (turskom vojskom je komandovao islamizirani Jevrejin, Mahmud Paša ili Frojnd iz Lavova u Ukrajini[5]) ova bitka je gurnuta u drugi plan.

Sličnu tvrdnju iznosi i slavista i dopisnik čeških novina za vreme rata 1876-1878. Jozef Holeček. I on smatra da su zasluge Marka Miljanova namerno umanjene[6]. 

Ipak, Marko Miljanov je nakon okončanja oružanih sukoba, od strane stranih izveštača priznat kao najveći vojskovođa u ratu za nezavisnost 1876-1878 (poznati pisac Simo Matavulj smatra da su najveću zavist prema Marku izazvale upravo te pohvale novinara izveštača iz rata 1876-1878). Na primer, ratni izveštač Spiridon Gopčević piše da se Marko ''ovenčao u ovom ratu besmrtnim lovorikama. U samoj Crnoj Gori smatraju ga prvim junakom i najboljim vojskovođom''[7]. Gopčević iznosi i da je Marko ''najpopularniji čovek Crne Gore'', i da ga znaju sve zemlje od Ohridskog jezera i od Jadrana do Dunava''. Ali i da kod ''kneza nije bio naročito omiljen jer mu je često bez ustručavanja iznosio svoje mišljenje''. Gopčević ističe: ''Izvestan ološ ... je zavideo njegovoj slavi i popularnosti'' (u intrigama protiv Marka su glavne uloge imali rođak knjaza Božo Petrović i sekretara knjaza Sima Popović).

Takođe, nemački naučnik Bernhard Švarc je pisao nakon okončanja rata da je Marko ''najčeličniji'' od svih Crnogoraca. Italijan Franćesko Kinigo piše o njemu kao o novom Garibaldiju. Međutim, to je bilo previše za Markove protivnike. U tom kontekstu, slavista i dopisnik čeških novina za vreme rata 1876-1878. Jozef Holeček piše da su Marku priređena velika poniženja odmah posle njegovih blistavih pobeda 1876. godine (i preuzimanja mesta gradonačelnika Podgorice)[8] .

Vojvoda Marko je dostojanstveno trpeo sve te uvrede i poniženja. Sa druge strane, knjaz i kamarila oko njega nisu mogli da idu do kraja u obračunu sa tako popularnim čovekom. Marka nisu mogli da uhapse zbog korupcije, ili da ga proteraju kao druge istaknute vojvode iz tog rata. Marko je bio pošten čovek (zaveštao je svoje imanje prosvetnim institucijama) sa velikom harizmom i bez nadmenosti svojstvene tadašnjim glavarima.

Konačno, hapšenje Marka Miljanova bi moglo izazvati oružanu pobunu njegovog plemena.

Ipak, Marko na kraju nije izdržao provokaciju upućenu od samog knjaza. Kada je knjazu ukazao na korupciju koja se dešavala na austrijsko/crnogorskoj granici i na krađu materijala koji je bio namenjen srpskim ustanicima u Hercegovini, Nikola mu je odbrusio da ne može on o tome da razmišlja i da se vrati kući. Marko mu je ljutito odgovorio da ne može tako da razgovara sa njim (''nisam ja tvoj konj gospodaru da i govoriš kako da razmišljam'') i skinuo je vojvodske oznake. Nikola je odmah prihvatio tu ostavku, a nešto kasnije je čoveku koji mu je doneo pobedu u ratu (i međunarodno priznatu državu, 27 u svetu ) ukinuo i penziju. Marko je posle toga napustio Podgoricu, i vratio se u Kuče. Faktički smenjen, ponižen i nezasluženo oklevetan, on se suočio i sa ličnom tragedijom, gubitkom maloletnog sina.

Ipak, sramno smenjivanje najboljeg i najpopularnijeg vojvode u srpstvu, Crnoj Gori i Brdima, donelo je i nešto dobro. Marko se (koji nije bio potpuno pismen do svoje 50 godine) u potpunosti posle smenjivanja opismenjuje i posvećuje literanom radu. Ta promena je srpskoj književnosti donela novog Marka Miljanova (još većeg ugleda u narodu i plemenu nego pre). Usamljenik sa Meduna (centar Kučke oblasti) jeste nakon pada u nemilost, pa do svoje smrti, napisao nekoliko knjiga od kojih je sigurno najpoznatija ''Primeri čojstva i junaštva''. Ta dela su izazvala u tadašnjoj intelektualnoj javnosti (čak i prozapadno orijentisanoj) veliku pažnju i bila su visoko cenjena od najvećih intelektualnih autoriteta. Na primer, najpoznatiji srpski kritičar, akademik Jovan Skerlić se iskreno divio Marku Miljanovu. Skerlić, koji je doktorirao u Francsukoj (i bio neskriveno fasciniran Zapadom), priznaje da je Marko jedan od ''najsvetlijih pojava naše rase''. Skerlić je visoko cenio ''Primjere čojstva i junaštva'' smatrajući je ''retkom knjigom'' iz koje izbija plemenitost. Hvalio i to što Marko skromno i atipično za svoj kraj, ne piše o sebi. Skerlić je smatrao da je Markov stil neobičan, prost, ali plemenit i kristalno jasan. Skerlić čak ističe da Marko piše o samosavlađivanju gneva poput Seneke[9].

Takođe, i poznati srpski pisac pesnik i akademik Veljko Petrović je pisao da je Marko pravi i jedini nastavljač dela Njegoša, i da se može svrstati u klasike srpske književnosti. Ali i da Marko u pojedinim delovima prevazilazi Njegoša (a posebno već afirmisane Matavulja i Ljubišu) osećanjem mere, razmere i tona. Duh njegove knjige ''Primeri čojstva i junaštva'' je moderan, ističe Veljko Petrović i upoređuje ga sa Servantesom.[10] Mnogo godina kasnije i Milovan Đilas kao pisac i disident priznat na Zapadu, piše o Miljanovu sa divljenjem. On se nije ''polakomio ni na kakvo bogatstvo'' i bio je ''mimo drugih Crnogoraca ponosit ,otvoren i nesebičan'' ističe Đilas, u delu objavljenom na engleskom[11]. 

Ipak, Marko kao nacionalni pisac nije bio neobjektivan i ostrašćen. Kod njega nema nekritičkog i megalomanskog pristupa tako karakterističnog za naše tadašnje (i današnje) nacionalne autore. Marko je smatrao i da u drugim narodima ima dobrih ljudi. Ali nije skrivao i da u njegovom narodu postoje loši karakteri i osobe. Sa druge strane, Marko nije pribegao ni drugoj krajnosti. On nije prezirao svoj narod kao drugosrbijanci danas. Nije ga se ni stideo, odricao ili ga mrzeo zbog ličnih interesa i privilegija kao moderni konvertiti bliski režimu u Podgorici. Marko je pre svega (i iznad svega) cenio istinu i nju je saopštavao dostojanstveno i u umerenom diskursu bez povišenih emocija. Zato knjigu ''Primeri čojstva i junaštva'' završava porukom budućim generacijama: ''Pazite, koji budete vrli, trudoljubivi sinovi ... ne propuštite svoje dužnosti; ne učinite da ste se zaludu rodili svojemu narodu i svojoj dužnosti''[12]. 

Ipak, Marko je u svojim šezdesetim godinama počeo da poboljeva od teške bolesti. Nezasluženo ponižen od strane knjaza Nikole, ili od čoveka od koga je bio bolji pisac i hrabriji vojskovođa (Crnjanski piše da su Nikolina dela ''gnjavatorska'' a Đilas da je Marko ''najveći junak svog vremena''[13]) i njegovih poltorna i rođaka, on ipak nije hteo da predvodi austrijski državni projekat protiv knjaza Nikole. Tačnije, Marko je odbio ponudu austrijske diplomatije da predvodi, kao vladar priznat od Beča, kvazidržavnu tvorevinu koja bi se formirala na granici Crne Gore i Albanije. On je poručio austrijskom izaslaniku da odbija sve počasti i privilegije, jer ne želi da služi Beču dok on gazi prava Srba u Bosni i Hercegovini.[14] Ne treba posebno isticati, ništa slično ne postoji ni u naznakama na aktuelnoj poltronskoj političkoj sceni u Srbiji i Crnoj Gori (iako se radi o mnogo skromnijim ponudama Brisela).

Pred samu svoju svoju smrt, Marko piše jednom kučkom komandiru. Poručuje mu da ga ne žali, jer je on svoju misiju ispunio, prenoseći narednim generacijama (svojim autoritetom i književnim delom), ono što je vredno i zajedničko: ''Ja mrem srećan pa iako ne doživjeh da čitam moje knjige, a ja ću u grob slušat', kako čitaju unuci mojijeh drugova''. Zatim Marko ističe:'' Kao Kuč mrem prilično srećan, a kao Srbin nesrećan i nezadovoljan''.

Marko Miljanov je umro od raka kada je imao 68 godina.[15] Sahranjen je bez vojnih počasti od strane onih kojima je doneo najveću pobedu i državu.

Naravno, u godinama nakon odlaska vojvode Marka, Crna Gora je platila visoku cenu zbog takve kratkovide politike knjaza. Korupcija i nepotizam su dostigli neviđeni nivo u tadašnjoj Crnoj Gori. Nesposobni poltroni i mediokriteti koji su oterali Marka Miljanova svojim spletkama su uništili vojsku i državu. Uneli su korupciju u svaki deo društva, a svoje lične interese postavili iznad opštih. Zato je 1912-1913. crnogorska vojska pred Skadrom doživela nezamislive gubitke upravo zbog nesposobnosti vojske i dvora. Takođe, nešto kasnije, godine 1916. je na više nego čudan način napušten Lovćen i potpisana sramna kapitulacija koja se kao bumerang vratila onima koji su to uradili (i to u najnezgodnijem momentu za njih prilikom ujedinjenja 1918. godine). Svi ti razlozi su doveli i do nestanka crnogorske države. Sa druge strane, Markovo ime se protokom vremena u srpstvu sve više uzdizalo, ne samo zbog vojnih i političkih zasluga već i zbog njegovog neobičnog i vrednog književnog dela.