Kuc–kuc

„Oni su za Mila idealni:

može da ih bije,

a da ih niko ne žali.“

Narodna

U Americi, kažu, za naročito istaknute a malerozne mislioce ustanovljena je specijalna nagrada, pod nazivom „Glupak godine“. Jednu je, na primer, zaslužio čovek koji je na adresu Pentagona poslao pismo-bombu, kako bi izrazio svoj očigledno negativan stav prema američkoj spoljnoj politici. Na poleđini pisma, kao svaki uredan građanin, naveo je i svoju tačnu adresu. Nekoliko dana kasnije poštar mu na vratima predaje neuručenu pošiljku, i naš junak spokojno otvara koverat...

Ne bilo primenjeno, slična stvar se ovih dana dešava u Crnoj Gori. Ne ide baš sve kao što je planirano. Evo, recimo, kakav je maler stigao intelektualno društvance boraca za suverenu Crnu Goru, okupljeno oko Vijesti i Monitora: vratila im se pošiljka! Malo-malo, pa neko dobije batine. Crnogorska i šira javnost istog trenutka bivaju alarmirane: u Đukanovićevoj privatnoj državi na delu je okrutno narušavanje osnovnih građanskih sloboda i principa demokratije. Čudovište koje su brižljivo negovali prošetalo je malo po komšiluku i sad ga evo na njihovim vratima. Kuc, kuc!

Pa dobro, da vidimo šta to u Đukanovićevoj koncepciji najviše nervira ove malerozne mislioce. Čime su odjednom razočarani? Organizovani kriminal u sprezi sa vrhom vlasti? Regionalna mafija? Pljačka i korupcija? Ma nemojte mi kazati! Kad ste i kojim putem, kakvom specijalnom istragom došli do tih senzacionalnih otkrića? Dok je isti taj Đukanović pripremao referendum o crnogorskoj nezavisnosti, slobodoumno društvance okupljeno oko Vijesti i Monitora odlično je znalo kakvim moralnim i demokratskim kapacitetom njihov favorit raspolaže. Sve osobine i veštine dotičnog gospodina bile su im poznate, i sve su imale da budu upotrebljene za uspeh sudbonosnog glasanja, na dobro nezavisne Crne Gore i još nezavisnijih Crnogoraca. Čitavu operaciju, naravno, pravnoj državi i građanskim slobodama zakleto intelektualno društvance pratilo je sa neskrivenim uživanjem, aplaudirajući efektnim potezima. Oduzimanje biračkog prava i falsifikovanje spiskova – super! Ucenjivanje i zastrašivanje – nego šta! Medijska tortura – obavezno, pojačaj! Krađa glasova – koliko god nam bude trebalo! To su, međutim, bila neka druga vremena, daleke 2006. godine, sa drugim kriterijumima i ciljevima. Pobedili su zajedno, sa koliko ono beše procenata razlike? Nećete valjda sad zbog nekih sitnih nepravilnosti i večno nezadovoljnih Srba dovoditi u pitanje istorijsku volju naroda? I kakve to veze ima sa prebijanjem iskrenih suverenista?

Evo kakve. Tačno je da je Crna Gora samostalna i međunarodno priznata država, ali je isto tako tačno da njena vlast desetak godinica nad Srbima sprovodi teško nasilje. Zašto mora da se kaže ono prvo, a mora da se ne kaže ono drugo? Zato što istovremeno saopštavanje ovih činjenice razotkriva njihovu uzročno-posledičnu vezu. Da nije možda Crna Gora na referendumu postala nezavisna baš zato što su prava Srba brutalno pogažena? Ko se poziva na ono prvo, a prećutkuje ono drugo, taj je direktni funkcioner etnocida. Pošto ti funkcioneri odlično znaju kakvim su prevarama i zahvaljujući kakvom sticaju međunarodnih okolnosti uspeli da se provuku kroz iglene referendumske uši, onda naravno znaju i koliko je njihova nezavisnost uslovna – tj. lažna, mada je sad taj termin strašno zauzet. Upravo zbog te izvorne prevare i nesigurnosti koju ona podrazumeva u Crnoj Gori traje proces vulgarnog nacionalističkog inžinjeringa, u njegovoj udžbeničkoj formi, pod firmom građanske jednakosti, kako bi se blokirala homogenizacija srpskog naroda, a Srbi pretvorili u etno-raritet, sa jednostavnom računicom: dok se Srbi i Srbija ne opamete, dok ne smisle i aktiviraju neki konkretan model odbrane nacionalnih interesa, pritisak državnog aparata učiniće svoje i razlike će biti neutralisane. Imaćemo zajedničku Crnu Goru i svi ćemo biti uzorni Crnogorci! Sve je to bio zajednički plan, i posao je baš dobro krenuo, a šta je ovo sad, iznenada? Umesto lovorika – pucnji, šamari i bejzbol palice! Šipke na rasklapanje!

Kažu da ponekad velike grupe ljudi, pa i čitavi narodi, nošeni teškim istorijskim okolnostima, privremeno izgube razum i pretvore se u histerične zajednice čiji ciljevi nemaju nikakve veze sa pravdom, moralom i istinom. Tada im se može desiti da padnu pod vlast čoveka čija karijera počiva na nizu očiglednih prevara i čija je istorijska misija nedvosmisleno vulgarna. Za jednog majstora narkopolitike već je rečeno: pošto je bio u stanju da u sebi objedini podlosti za kojima čeznu najrazličitije grupe ljudi, delovao je privlačno na skoro sve strane. Zvuči veoma uverljivo, pa ipak – ne! Ne mogu da slušam njihovu kuknjavu: oni su mafijašku komponentu potpuno svesno uračunali u dugogodišnju podršku Đukanovićevom projektu, na njoj zasnovali svoje karijere i uspehe, a sad su tobož iznenađeni kad ih vlastiti politički stav presretne u mraku, naoružan i loše maskiran.