Izumiranje nacionalista i bejbi bum kulturalista

Aktuelna politička i idejna (s)kretanja u Crnoj Gori po inerciji se obično tumače „u ključu“ ideologija dominantnih u 20. veku – od slučaja do slučaja – najčešće kao srpski/crnogorski nacionalizam, dok režim koji, personalno posmatrano, još nije smenjen na demokratskim izborima, a njegovi „dužnosnici“ su i inače neprikriveni (čak i po frizurama sa omladinskih radnih akcija) titoisti i jugonostalgičari, nije teško smatrati (poslednjim) komunističkim. Ali zaključci te duhovne lenjosti kao da su „činjenicama uprkos“, jer se „na terenu“ „nacionalisti“ bore za što manju naciju i/ili se odriču upravljanja sopstvenom državom, „demokrate“ protive izborima, „komunisti“ su promoteri najkrupnijeg kapitala, „jugosloveni“ najbolje sarađuju sa najekstremnijim šovinističkim vladarima susednih zemalja, „veliko/malosrbi“ i „autohtoni“ Crnogorci kao da preferiraju ideološku matricu i metode delovanja srbijanskog Biserko-Vučo-Kandić-Gruhonjić NVO sektora .

Nasilno uklapanje u nabrojane „aut“ – izme očigledno je pogrešan pristup, iako je utemeljenost i u kontinuitet sa raznim granama ideologije integralnog ili eSeFeRJot jugoslovenstva lako uočljiv. Naime, neosporno je da sve stranke „srpskog“ bloka baštine onu granu zvanične ideologije, imperijalno ustrojene kraljevine Jugoslavije – „jedan narod sa tri plemena“, popularno nazvanu „velikosrpstvo“ (suprotnu napuštenom i zaboravljenom, izvorno srpskom nacionalnom programu – „Srbi svi i svuda“/ „Brat je mio koje vere bio“) i u tome se ne razlikuju od srbijanske narodnjačko-radikalsko-naprednjačke braće. Obim pojma Srbin kod njih je omeđen tadašnjom (od 1918.) „podelom zaduženja“ između elita tri plemena, prema kojoj su elite srpskog plemena brinule (samo) o pravoslavnim, a elite hrvatskog o (svim) katolicima srpsko(-hrvatskog) jezika. Režim i suverenističke stranke, poput srbijanske demokratsko-građanističke braće/sestara su, pak, baštinici („malosrpske“?) ideologije dominantne u vreme eSeFeRJota, pogotovo nakon Ustava iz '74, po kojoj su granice republika, a po nekim tumačenjima i pokrajina, ujedno i granice suverenosti svakog pojedinačnog „jugoslovenskog naroda“, pa je tako zemlja Srba samo Srbija, te Srbi nemaju van nje druga prava osim, eventualno manjinskih; Crnogorci imaju „svoju“ Crnu Goru, a u Srbiji su „manjina“, a u najavi je i identičan položaj Vojvodine i Vojvođana itd. Sa njima je kompatibilan i njihov prividni oponent – „manjinistički“ pokret tzv. Srba iz Crne Gore – u poslednje vreme najeksponiranija grana „malosrpstva“.

Nazvati takve ideje nacionalističkim zaista je pre-proizvoljno. Pre bi se moglo reći da su oni nacionalisti-u-negativu. Naime, ako zanemarimo komunističku instrumemntalizaciju ovog termina u značenju i konotacijama suprotnim izvornom, reč nacionalizam izvedena je iz pojma nacija – svi (slobodni) građani države – i implicira i postojanje ili bar težnju za demokratskim sistemom, jer van njega nema slobodnih građana koji su jedini “sastojak“ nacije i čije uspostavljanje je „uslov bez koga se ne može“. Pravi nacionalisti bi valjda težili da uključe/asimiluju što više (a ideal je sve) građana države u svoj nacionalni korpus i upravljanje državom, dok „crnogorski“ raznih usmerenja, pod raznim pseudopravnim izgovorima i teorijskim konstrukcijama izbacuju druge ili same sebe čak i iz spiska državljana. Neki teoretičari su, uočivši ovaj problem, „posegli“ za terminom etnocentrizam. Međutim, s obzirom da su u crnogorskom slučaju (a i šire, „diljem“ srpskih zemalja) svi na koje se primenjuje „spasonosni“ termin istog etničkog porekla, posmatrani „centrizam“ se u suštini zasniva na ideološkom određenju (pseudo) etničkog identiteta. Ko/šta su zapravo „oni“?

Možda bi odgovor na ovo pitanje pre mogli pronaći sagledavajući „globalni“ kontekst umesto „lokalnog“. Zadržaćemo se na tri teksta, posvećena različitim temama i zemljama, objavljenim istog dana na sajtu NSPM. Naslov prvog: „Rasizam bez rase“ Vladimira Milutinovića, (posvećenom inače Hrvatskoj i Hrvatima) kao da opisuje i ponašanje dva ideološki suporotstavljena tabora crnogorskog društva u kojem, slično kao u Hrvatskoj „...uloge nisu određene prema realnosti..., nego prema rasističkim željama.“ (V.Milutinović), s tim što je u Crnoj Gori u pitanju „ekskluzivno-uzajamni rasizam“ (bez rase) „autohtonističkih“ Crnogoraca i tzv. Srba iz Crne Gore, koji se prema ostalim „populacijama“ ne ispoljava.

U drugom: Kulturalizam: Kultura kao politička ideologija posvećenom primarno „ideološkoj panorami“ Danske, kao da se pojašnjava Milutinovićev „rasizam bez rase“, uvođenjem pojma diferencijalizam, opisanog kao rasizam koji je prošao kroz „derasizaciju“, pa se „...rasa ...više ne koristi kao validan oblik identifikacije, a preostaju jedino argumenti kulturalizma...“(sirijski filozof Aziz Al Azmeh). Osim precizne definicije kulturalizma1, pogotovo stava da „...kulture moraju imati posebna prava i uživati u posebnoj zaštiti, čak i ukoliko istovremeno ugrožavaju prava pojedinca.“ U istom tekstu je inspirativan i opis levih i desnih kulturalista, koji u kontekstu crnogorske „problematike“ zvuči iznenađujuće poznato. Tako stav levo orijentisanih kulturalista da bi „... različite kulture trebalo da koegzistiraju na istoj teritoriji ili u istoj državi, gde se, bilo formalno, bilo neformalno, prema pojedincima upotrebljavaju različiti zakoni, u skladu sa kulturnom grupom kojoj pripadaju“ kao da je program/cilj/san svih manjinista u Crnoj Gori (srpskih, bošnjačkih, muslimanskih...), koji artikuliše u gotovo programskom (trećem posmatranom) tekstu „Trideseti mart odmah posle dvadeset i osmog“ Igor Jaramaz mladi, a već jedan od glavnih ideologa srpskih manjinista: „Zato će Srbi morati da dobiju ustupke, na svoje artikulisane zahteve od Sistema. Sve će se, naravno, odvijati na štetu crnogorskog naroda(?), koji pristaje na ulogu nemog posmatrača. To će biti nagrada Srbima za raskrinkavanje prevare koju Crnogorci, u najvećem delu, još uvek rado gutaju.“ Uslov desnih kulturalista da „..svaka kultura ostane na svojoj teritoriji i u sopstvenoj zemlji...“ i da „...imigranti moraju ili da dozvole da budu u potpunosti asimilovani, uključujući sve aspekte od religije do kuhinje, ili da se vrate u zemlje iz kojih potiču...“ podseća na stavove nekih režimskih i opozicionih intelektualaca suverenističkog tabora: „Moramo, konačno, izaći iz dileme – postojimo li ili ne. Ako ne postojimo, mnoge bih posavjetovao da spakuju kofere i pođu “ća”. Jer u obliku postojanja kao što je nepostojanje, bolje je biti bilo gdje, bilo šta, nego biti ništa.“ (don Branko Zbutega). Da ne bude zabune, tzv. Srbima iz Crne Gore je u ovom slučaju namenjena sudbina tih imigranata („iz Srbije“, koju su ionako proglasili svojom matičnom državom). Ni zaključku da je „..proliferacija posebnih interesa koje podstiče multuikulturalizam pogodna za politiku tipa zavadi pa vladaj, koja može koristiti samo onima što najviše profitiraju od statusa kvo..“ (britanski filozof Brajan Bari) primenjenom na crnogorsku situaciju nema se šta dodati i oduzeti.

Milutinović i mudri Danci uštedeli su mi trud. Imenovali su ideologiju (diferencijalizam) koja je u Crnoj Gori zamenila one dominantne u 20. veku. Definisali su ponašanje (rasizam bez rase) i politički program prihvaćen od gotovo svih aktera političke i NVO scene Crne Gore (kulturalizam levi ili desni). „Raskrinkali“ su glavne ciljeve (posebna prava i posebna zaštita – u crnogorskom slučaju manjina, „familije“ na vlasti – po Jaramazu „Sistema“, ekskluziviteta državljanstva itd.) i interese (onih „...što najviše profitiraju od statusa kvo“).

Takođe, analizirajući islamofobiju Jens-Martin Eriksen i Frederik Stjernfelt ukazali su na obrat kojim se ponašanja, mišljenja, stavovi i pojmovi koji se izvorno „...odnose na disproporcionalnu reakciju na urođene osobine pojedinca – na boju kože, seksualnu orijentaciju itd.“ primenjuju na „skup uverenja“ kao da su urođena. Paralele sa domaćim srbo i fobijama (čak i) od (samog pomena imena) Crnogoraca se prosto nameću. Naime, jasno je da predmeti domaćih fobija nisu Srbi kao narod ili Crnogorci kao nacija, jer bi „imaoci“ tada imali fobiju od samih sebe, već Srbi/Crnogorci kao pripadnici, navodno po rođenju „organske“ celine, koju „ne mogu napustiti“, koja im je navodno usud, sasvim po obrascu pripadnosti rasi.

Međutim, takođe je jasno da nije u pitanju nikakav usud, već lični izbor da se pripada „kulturi shvaćenoj kao politička ideologija“. Igor Jaramaz npr. tvrdi „Ja nisam Crnogorac zato što se to kosi sa mojim ličnim principima“, a da je ideologija ne kriju ni ostali promoteri levog (srpski manjinisti) i desnog (suverenisti) crnogorskog kulturalizma. Tako (levi) Rajo Vojinović svedoči kako se „..javila ideja koju danas prije svega zastupaju Slobodna misao, Srpsko narodno vijeće, Akademska alternativa i Odgovor da je istorijska podjela na dva naroda nekada jedinstvene «pravoslavne većine» nepovratan proces i da to treba ispoštovati...“ a suprotnu „kulturu“ sasvim precizno i tačno opisuje: “Sa druge strane se gradi subsocijetalna ekskluzivistička crnogorska nacija pod nadzorom Miodraga Perovića. Ekskluzivizam tog crnogorskog nacionalizma se oličava u agresivnom protivljenju kako srpskom tako i crnogorsko-srpskom dualističkom identitetu.“

Sasvim poznato zvuči i zaključak da „...ukoliko se skup dogmi ili politički pokret definišu kao „kultura“, postoji tendencija da se odmah ostavi na miru i da se na to više ne gleda kao na stanovište o kome se može diskutovati“, čiji bi rezultat bio (a u Crnoj Gori je već) prestanak „...javnih diskusija i ukidanje slobodne rasprave između građana“. Intelektualna i medijska dobrovoljna getoizacija, „dijalog“ samo među istomišljenicima i nemešanje u tuđe zabrane slika je današnje kulturne i političke scene Crne Gore i reflektuje se na „običan“ život. Na sajtu Slobodna misao, glasilu citiranih sofisticiranih manjinista puno je nadahnutih opisa ove „rase bez rase“ dobrovoljne segregacije i poređenja crnogorskog društva sa nekadašnjim prištinskim korzom. Međutim, zaključak je zapanjujući – oni segregaciju ne vide kao „nešto loše“, već kao svoj programski cilj, pa tako Jaramaz u komentaru svog ovde pominjanog programskog teksta poziva na bojkot ne samo predstojećih izbora, već generalno sugeriše svim tzv. Srbima iz Crne Gore odustajanje od parlamentarnih metoda, jer bi bojkotom postigli između ostalog i „...sprečavanje zajedništva Srba i Crnogoraca u bilo kakvom modusu radi izgradnje srpske nacije, a ne asimilacije u...“ Sprečavanje zajedništva među Srbima je zaista čudan program za ljude koji se predstavljaju kao srpski narodni tribuni, međutim u kulturalističkom ideološkom kontekstu je sasvim dosledno.

Očigledno je na „ideološkoj sceni“ Crne Gore došlo do smene generacija. Umesto „onog“ što se kod nas još uvek zove nacionalizam, čija su „personifikacija“ guslari, predsednici kućnih saveta i seoski pesnici, došli su novi „mladi i lijepi“, za razliku od polaznika hard rok „univerziteta“ poput „peščanih ljudi“ druge Srbije, obrazovani i zaista verzirani u „evropske standarde“. Pravi ideološki trend-seteri.