Demokratija se zaslužuje

Odgovor je negativan. Počnimo od samog smisla demokratije, ona predstavlja mirnu tranziciju vlasti. U antičkom Rimu je bilo nepisano pravilo bilo da se u politiku upušta ko ima harizmu (podršku masa), novac (finansijera) i vojne legije (infrastrukturu podrške). Stvari su se malo izmenile pa su i u današnjim poliarhijama (podelama vlasti) odnosno liberalnim demokratijama ključna tri faktora: popularnost, novac i stranačka infrastruktura. Za razliku od antičkih sistema gde je bilo redovnih eksperimenata i smena demokratije tiranijom i oligarhijom, uslov savremene demokratije je nekoliko smena vlasti u nizu na slobodnim i poštenim izborima. Nije potrebno napomenuti da je najbliži susret demokratije i tla BRCG bio pred i nakon utapanja u Kraljevinu Srbiju (kasnije SHS).

Demokratija je mirovni projekat, umesto da se odmeravanje snaga obavlja na ulici građanskim nemirima, ubistvima i otimačinama, stvari se odmeravaju mirnim i matematičkim putem. Sve sa ciljem što mirnije tranzicije i minimalnog oštećenja poraženog od strane pobednika. Nije teško ustanoviti da Crnogorci nisu demokratski narod, tj. da im još uvek nedostaje ne samo tradicija istog već i prosti demokratski kapacitet. Još uvek se najsitnije razmirice unutar pobedničkog bloka, rešavaju golom i pred javnošću otvorenom silom. Kod Srba to nije slučaj. Izuzev slučaja nepropisne upotrebe šrafcigera (najverovatnije signatura crnogorskog DB), Srbi u BRCG svoje razmirice ne rešavaju pištoljima i pesnicama. Svađaju se, imaju protivna mišljenja, menjaju političke platforme i partijske preferencije, ali se ne obračunavaju fizički. Da li to umeće treba da prenesu Crnogorcima, koji paradoksalno teže njihovom iskorenjivanju radi sopstvene demokratizacije?

Postavlja se pitanje da li je moguća demokratizacija Crnogoraca? Da li nacija čije su temelje udarila dve naj represivnije ideologije (nacizam i komunizam) može prevazići svoju urođenu manu? Kada Crnogorci biraju političko nasleđe na kome će nadograđivati svoj identitet, da li svesno zaobilaze najsvetlije primere demokratije sa tih prostora? Marko Daković, Jovan Đonović, Marko Radulović i ostali studentski lideri zaraženi parlamentarnom demokratijom u Srbiji su izdajnici za Crnogorce. Podgorička Skupština koja je u dotadašnjoj kraljevini izvela na glasanje najveći broj birača se smatra izdajničkom i prevratničkom. Prvi u nizu fingiranih, neslobodnih i javnih izbora pod Nikolom I su imali 24 do 32% izlaznosti, zavisno od kapetanija, 1906. godine, po Novici Rakočeviću.

Pogledajmo ko su heroji crnogorske istorije: Knjaz Danilo (Zeko maniti sopstvenom narodu), Vojvoda Mirko, Nikola I, Jovan Plamenac, Sekule Drljević, Svetozar Vukmanović, Blažo Jovanović, Veljko Vlahović, Veljko Milatović. Mrtva je trka po pitanju toga ko je više ljudi iz čistog hira ubio, deposedovao ili sadistički ponizio. Čak su i spoljašnji vladari tih prostora bili cenjeni u meri u kojoj su primenjivali slične taktike. Otud popularnost Hrvata Josipa Broza, Kralja Aleksandra sa Dedinja i Požarevčanina Slobodana Miloševića čija je popularnost opala kada nije izveo tenkove na ulice u susret studentima. Crnogorci su ubrzo optirali za njegovog svirepijeg i pokvarenijeg đaka Mila Đukanovića.

Možda na to aludiraju crnogorski teoretičari koji govore o političkom korenu dihotomije Srbin-Crnogorac. Da Crnogorac nepobitno veruje u autoritet kao višu silu sa kvazi-religioznim autoritetom kojoj se bezuslovno pokorava. Crnogorci ljube lance, jer samo uz neprikosnovenu bazu Sistem može da neograničeno širi svoju moć. Najsgiruniji oslonac BRCG Sistema nije 32% Srba, 5% Albanaca, nisu toliko ni Bošnjaci koliko 43% Crnogoraca. Od izbora do izbora, bez pritisaka, mita ili ikakvog nagovaranja, postoji ritualna opsesija u dužnosti Crnogorca da se pokloni svom lideru. Biračka kutija je totem. Biračko mesto je hram gde je prisutna nevidljiva sila koja sve vidi i sve zna. Ona nagrađuje dobre postupke i kažnjava loše. Psihopatološke implikacije tog čina prevazilaze koncepte plemenske svesti i iznuđene lojalnosti, u pitanju je sakralizacija vlasti kao u orijentalnim despotijama s početka civilizacije (tzv. hidraulična društva).

Psiholog Sigmund Frojd je identifikovao dva načina mobilizacije masa. Prvi je prinudni (putem zakona, policije, vojske) a drugi je mirni, putem pripadnosti i lojalnosti ideji (naciji recimo). Sva uspešna društva izmenično upotrebljavaju obe mere. U BRCG se u sklopu drugog procesa gradi i preuređuje crnogorska nacija, na negaciji srpskog identiteta koji sa sobom istorijskim ima i demokratsku osobinu. Sve podređeno svrsi jačanja uskog vladajućeg kruga koji je monopolizovao sve društvene procese, među prvima ekonomske.

Stoga je smešno negodovanje ideologa crnogorskog nacizma, ključnih u izgradnji crnogorske nacije (mirna mobilizacija masa), koji se čude nepravednoj podeli resursa. Krug sledbenika Miodraga Perovića, kreatori Vijesti, tzv. CPC, Matice crnogorske, Pen Centra itd. je nezadovoljan raspodelom društvenog kolača. Očekuju više akcija u Crnogorskoj komercijalnoj banci, mogućnost uzimanja provizija u simuliranim tržišnim procesima (koji obogatiše mlađanog elektroinženjera i člana opozicione SDP Medojevića), veću apanažu na račun nezaobilazne uloge u stvaranju BRCG. Smatraju svoju ulogu značajnijom od one sarajevskih, kosovskih i beogradskih kriminalaca-obaveštajaca. Pomogli su u utvrđenju nezavisnog i autarhičnog Sistema putem nasilja – fizičkog, pravnog i društvenog – usmerenog protiv Srba. Sada se iščuđuju kada taj isti Sistem, u samoodbrani, uzvraća nasilno i nedemokratski ali odmereno napadu. Zalagali su se za izgradnju nepravednog sistema koji otuđuje prava svojim građanima a sada se raspituju gde su ista, uz to očekuju podršku i pomoć Srba čije su obespravljivanje postavili kao svoju patriotsku dužnost.

Mnogi od njih odbrojavaju dane do nestanka Srba, žele njihovo utapanje u Crnogorce, upravo radi demokratizovanja Crnogoraca sa tako slabim demokratskim kapacitetom. To bi bio jedinstven slučaj demokratije koja nastaje negiranjem nekog prava (na slobodu savesti). To bi bio jedinstven slučaj demokratije koja strahujući od pluralizma zahteva etnički, lingvistički i verski monizam. To bi bio jedinstveni slučaj grbavca koji se nakon rođenja ispravio, baš kako je Valtazar Bogišić tvrdio da nije moguće. To bi bio jedini slučaj da se krupnom nepravdom stvara malo više pravičnosti.

Nedostatak demokratskog i uopšte državotvornog kapaciteta Crnogoraca leži u datim istorijskim, sociološkim i ekonomskim okolnostima. Crnogorska državnost, kako potvrđuju diktatorovi insajderi, je mnogo više splet međunarodnih interesa, a mnogo manje jasno artikulisane unutrašnje volje. To pojavu BRCG čini najranjivijom iznutra, njenom stanovništvu delegirajući ulogu remetilačkog faktora. Internog legitimiteta, za razliku od Republike Hrvatske i Republike Srbije (ili Republike Srpske), zaista nema dovoljno. Mali broj stanovnika kao i aparthejdske mere prema manjinama otežavaju društvenu reprodukciju u BRCG. Nedostaju kadrovi za najosnovnije funkcije koje se zato popunjavaju doseljenicima sa strane (često i Srbima). Domaći Srbi su, izuzev profesionalaca koji nemaju crnogorsku zamenu, diskriminisani. U birokratiji Srba gotovo da i nema, nema ni drugih manjina u zakonom potrebnom broju. Crnogorci uživaju u svom etatističkom snu, a nigde to nije vidljivo kao na Cetinju koje se dotira i gde se stvaraju fiktivna radna mesta.

Superiornost Srba leži upravo u toj izolaciji, u velikoj meri su pošteđeni nusefekata eksperimenta na otvorenom. Usredsređeni na u svakom pogledu napredniju matičnu državu Srbiju, ignorišu džiber-glamur crnogorskih palanki. Crnogorci im nesvesno nameću pozitivnu selekciju a sebi negativnu. Uspešan Srbin mora toliko puta više da se trudi da bi postigao koliko jedan Crnogorac. Mnogo više ceni svaki zarađeni evro, nadoknađuje znanjem ono što Crnogorac rešava vezom. Ne plaši se autoriteta što znači da se ne pomiruje sa svojom sudbinom.

One retke Crnogorce, koji su prevazišvi komplekse rodne sredine poželeli vladavinu prava, demokratiju i parlamentarizam, čeka otrežnjenje o potrebi likvidacije crnogorske državnosti. Jedino rešenje, ukoliko zaista žele te tri stvari jeste bezuslovno utapanje u unitarnu Hrvatsku ili Srbiju, bez ikakvih restriktivnih uslova za sticanje biračkog prava. Jedino se tako može razbiti začarani krug negativne selekcije koja dotira crnogorsku kvazi-elitu. Jedino se tako može provetriti ustaljeni duh državne administracije. Spoznaja te činjenice će u mnogome osloboditi svest dotičnih Crnogoraca, omogućiti im da sagledaju izvan okvira kojima su do sada robovali. Put ka otrežnjenju svakog naroda zavisi od njegove svesti o sopstvenim dometima. Nacional-romantičarksi mitovi iz 19. veka nisu kadri rešenja za probleme sadašnjice.

U međuvremenu, Srbima kao politički najsvesnijoj zajednici unutar konfederacije društava koju čini BRCG, ne preostaje ništa drugo do maksimizacije komparativne zaostalosti svojih suseda. Crnogorci su podanici, odrekli su se svojih suverenih prava koja su bezuslovno poverili gospodaru koji zastupa njihove interese i prava u svakom pogledu. Srbi podanici nikada nisu bili, jesu izopšteni, jesu progonjeni, ali upravo iz razloga što se ne daju pokoriti. Svoju suverenu volju mogu uložiti u nekakav dogovor sa neprikosnovenim vladarom crnogorskim. Iz tog razloga su zanimljivi ideolozima crnogorskog nacizma. Nose sa sobom određeni politički kapital koji se može pretočiti u ispostavu zahteva crnogorskoj državnosti, vezano za prava i obaveze koje je ta država na međunarodnom planu preuzela prema njima. Račun za to će crnogorska elita da prebaci na konto crnogorskih podanika, kako je to obično bivalo kada su se namirivale sve ostale obaveze BRCG.

Crnogorcima Srbi od pomoći ne mogu biti, sve i da su nečim zaslužili tu pomoć. Crnogorci moraju najpre sebi da pomognu.
http://www.slobodnamisao.com/index.php?option=com_content&view=article&id=175:demokratija-se-zasluzuje&catid=35:politika&Itemid=53