Crnogorski genetski inženjering

Pre pet godina, na referendumu za nezavisnost, biračko telo Crne Gore odlučilo je da ta republika istupi iz zajednice sa Srbijom. Od 484.718 birača, glasalo je 419.240, što je 86,5 odsto, a 55,49 odsto važećih glasova otišlo je pristalicama nezavisnosti. Time je Crna Gora postala nezavisna.

Porođajne muke

Za uspešnost referenduma trebalo je da opcija samostalaca dobije 55 odsto važećih glasova. Tako je, između ostalog, nezavisnost Crne Gore rođena i zbog toga što su 2047 ljudi "pretegli na onu stranu". Da je tih pola procenta zafalilo, referendum bi propao.

Pored toga, skoro 3,5 odsto, ili 14.400 ljudi glasalo je van biračkog mesta, a bilo je i 3.577 nevažećih listića. Ne znamo da li je crnogorska opozicija utvrdila zbog čega su ti listići nevažeći, no to je samo još jedan razlog zbog kojeg Đukanovićev režim nikada neće moći da opere sumnju u regularnost svog referenduma. Ali, i takav kakav jeste, dakle sumnjiv do neba, referendum je ipak činjenica. Tu se posledice koje je stvorio menjati neće, barem ne uskoro.

Na drugoj strani, mnogi su naivno poverovali da će se posle proglašenja nezavisnosti problemi rešiti, da će štošta nestati kao rukom odneseno. Međutim, svakome ko je pogledao izborne rezulate, ko je shvatio da se izborna volja bukvalno podelila i na polove jedna od druge distancirala, bilo je jasno da se otvario ponor između politika, ljudi i naroda.

To što je, od ukupnog broja birača, za nezavisnost glasalo 47,5 odsto i što su u tom broju gotovo svi nesrpski i necrnogorski glasovi (četvrtina ukupnog broja birača), alarmantan je pokazatelj pravaca neminovnih konfliktih procesa. Ta crnogorska nezavisnost progurana je kroz iglene uši, larmadžijski i mangupski, uz mrtvi san srpske vlasti i nemerljivo značajnu asistenciju Evropske unije, SAD i NATO. Referendum je proguran na "o-ruk" i uz značajnu podršku birača u Crnoj Gori, i takođe nemerljivo veliku i presudnu ulogu lokomotive pokreta za nezavisnost − Mila Đukanovića i njegovog moćnog vlastodržačkog aparata. Svaki od tih činilaca udruženog poduhvata: "Nazavisnost", ima svoje motive, ali za Srbe i buduće naraštaje svakako će biti važno da se učinak tadašnje srpske Vlade dostojno ukleše u istorijske udžbenike i osvetli, da se vidi koliko je ona tome doprinela radeći nakaradno i naopako, ili pak, na drugim mestima ne čineći ništa. Doduše, i da je referendum propao, opet ne bi valjalo jer bi se antisrpska kampanja „đukanovaca“ nastavila, a agonija, hranjenje neprijateljstva i sabotiranje zajedničke države samo bi dobili u zamahu.

To je, naravno, bliska prošlost, i barem mi tu ništa menjati nećemo niti možemo. Crnoj Gori smo i ranije želeli srećan put, ma kud da krene i kako ide. I pustila bi Srbija Crnu Goru, ali Crna Gora ne može tek tako da pusti Srbiju, jer za razliku od neštobrojnih beogradskih "fensi" Crnogoraca sa viškom zavičajnih akcenata i manjkom civilizacijskih manira, Srbi u Crnoj Gori čine barem trećinu stanovništva, i, što je još značajnije − ne bi tek tako, kvazijapijevski i sočno da pljunu na korene. Za te svoje korene čvrsto su se vezali jer im je, osim njih, malo šta drugo i ostalo. Dave se u siromaštvu, poniženi i ucviljeni kao i ostali pošten svet diljem bivše SFRJ. A još im taru jezik, veru, istoriju i kulturu.

Preformulisanje nacije

Dakle, nije ovo žal zbog odlaska Crne Gore, niti pokušaj da se naknadno relativizuju rezultati referenduma. Srbija je, ukoliko je uopšte i žalila, prežalila Crnu Goru onog trenutka kada je Đukanović prvi put pomenuo referendum. Na drugoj strani, rezultati tog referenduma dovoljno su slikoviti i jasni da im dodatno tumačenje i nije potrebno. Suština je, čini se, u tome što srpsko nacionalno pitanje nije rešeno, što takvo, nerešeno, lebdi nad Balkanom među svim onim narodima koji su svoje nacionalno pitanje rešili, stružući srpske teritorije, srpske posede i Srbiju.

Bar većina mislećih, obrazovanih i odgovornih ljudi trebalo bi da se zapita − šta donosi budućnost u kojoj najbrojniji narod zapadnog Balkana ostaje bez rešenog nacionalnog pitanja, silom sabijen upravo u onakve teritorijalne okvire koji su omogućili namirivanje nacionalnih apetita susednih naroda?

Zbog odgovora na to pitanje Milo Đukanović bi hteo da u nezavisnoj Crnoj Gori žive Crnogorci sa svojim pismom, jezikom, sa svojom crkvom, pa čak i s određenim antropometrijskim razlikama u odnosu na Srbe. Jer, ako građani Crne Gore ne budu Crnogorci, onda će biti Srbi (sa Albancima i muslimanima taj je posao jalov i unapred osuđen na propast, jer su razlike ogromne. Oni čak nisu ni hrišćani, pa im tek ne treba Crnogorska pravoslavna crkva). Da bi rekombinovana nacionalnost mogla da opstane, ona mora biti slična onoj koja se briše. Zbog malih razlika i lakšeg prilagođavanja. A Srbi, da podsetimo, osim što su lošeg imidža, pa je isplativije da sa njima nikakve veze niko i nema, nose i jedno opšte svojstvo − da, poput drugih naroda, žive u jednoj državi. Đukanoviću se to opšte svojstvo naroda, a koje imaju i Srbi, ne sviđa. Prvo zbog toga jer je veću državu teže kontrolisati, više kompromisa treba praviti, pa se i plen deli na više glava kojima onda manje pripada. A drugo, jer se Đukanovićevim prijateljima sa Zapada ne dopada ideja da srpsko nacionalno pitanje bude ikada rešeno. Zapad toliko zazire od rešavanja tog pitanja da bi stao na put bilo kakvoj integraciji, čak i onoj koja bi se dogodila kada bi u Crnoj Gori i BiH živelo i po 99 odsto Srba. Blagonaklono je gledano i na integraciju dve Nemačke krajem prošlog veka, blagonaklono se gleda (SAD) i na težnju da se Turska integriše u EU, da ne pominjemo hrvatsko, muslimansko i albansko pitanje, ali čak i pomisao na integraciju srpskih teritorija za Ameriku je ravno objavi rata.

Cementiranje stanja

Međutim, svaka je sila za vreme i nemali broj ljudi veruje da se i ovoj američkoj spoljnoj politici kraj neće dugo čekati. Ne treba mnogo mudrosti da bi se videlo da su mnoge države na Balkanu veštački stvorene. Da su nastale po sili interesa velik(e)ih sil(e)a, a ne prirodnim sleganjem i rešavanjem problema. Nema dileme da je i Amerikancima jasno da balkansko bure baruta može ponovo da se zapali. Zbog toga čine sve da se srpska supstanca, koja je uzgred rečeno i opravdano nezadovoljna i potpuno, a duboko nepravedno poražena – osobito u rasejanju razori. Da bi se to postiglo, Srbi van Srbije treba da prestanu da budu Srbi, čime se Srbija toliko slabi da se i srpsko nacionalno pitanje, kako se danas razume, obesmišljava. Zbog toga im je važno da Srbi u Crnoj Gori postanu Crnogorci, da se tom bogu mole, tim jezikom pišu i počnu čvrsto da veruju da su zaista druge nacije i drukčijeg porekla. Takvo je seme posejano i severnije, pa sve više imamo i nekakvih "Vojvođana", a verovatno će se recept iz iste kuhinje krčkati i u Republici Srpskoj, dok će severno Kosovo svim silama braniti kako se ne bi približilo Beogradu. Ne verujemo ni da će Hrvatsku mnogo pritiskati da bi ta država ispravila barem imovinske nepravde nakon sprovedenog genocida nad Srbima.

Zbog toga Milo Đukanović, cementirajući se na prestolu nekrunisanog kralja Crne Gore, svom snagom čupa i najdublje korene onih koji su sami odbili da to učine pre pet ili nešto više godina. Videćemo da li su jači Milo i njegovi bogati, jaki i moćni prijatelji ili su koreni dublji i žilaviji.

Srpsko pitanje u Srbiji

Ova Đukanovićeva nakana mora da dobije odgovor iz same Crne Gore. Ma koliko bolno bilo to što pokušava da uradi Srbima u Crnoj Gori, upravo je na Srbima da vide šta će sa svojom vlašću. Čak i crnogorska opozicija, pa i Srpska Pravoslavna Crkva mogu Srbima u Crnoj Gori da pruže tek podršku, ohrabrenje i solidarnost. To nije malo, ali nije ključno. Srbija u ovom trenutku nije kadra ni sposobna da rešava svoje nacionalno pitanje, što jeste tragično i istinito. Bolje je pogledati istini u oči i priznati da su bitke ovog tipa, u ovom kontekstu i vremenskom trenutku, ipak samo individualne. Ko želi masovno da promeni naciju – prosto mu. Već se to u istoriji, a pod snagom silnika i sile, viđalo. Još od Turaka i poturica. Ali, malo je "junaka" u istoriji koji su se poduhvatili ovakvog posla koji dela Milo Đukanović. Ovime je vladar Crne Gore prevazišao čak i samoga sebe. (25.05.2011).