Србија и Црна Гора | |||
Без Срба нема Црне Горе – Kако смо од врховног субјекта постали објекат, топовско месо и монета за поткусуривање?! |
![]() |
![]() |
![]() |
среда, 24. јул 2019. | |
Ко год је желио нешто да направи у Црној Гори морао је да научи вјештину манипулације Србима, у политици посебно: било да је власт или опозиција. И странци су схватили: да би успјели њихови у суштини анти-српски политички пројекти, морали су их, и данас то чине са појединим опозиционим партијама, накалемити на оне партије са про-српским коријеном. Док не узрасту. Потом се, по правилу, одричу српства. То је рецепт: без Срба се, на почетку, не може; без њих се, потом, мора. Ми смо од врховног субјекта историје у Црној Гори постали објекат, монета за поткусуривање и топовско месо.
Срби су у Црној Гори да преживљавају, а да – и то је тужни, досадашњи усуд - чак ни немају јединствену националну тежњу и јасно дефинисани народни интерес и визију. То је страховити куриозитет, само је важно да куриозитет не пређе у историјско лудило. Шта нам је чинити? Важно је обухватити тај куриозитет добрим, квалитетним циљевима и мудром визијом за будућност. Такозвана „грађанска држава“ већ доживљава трагичну судбину друштвеног предузећа. Оно што је свачије, није ничије. Без обзира што уставно уређење „мора“ функционисати у складу са близином Европске уније и правилима политичке куртоазије европских центара моћи, ипак се ствари суштински морају постављати на основу реалних и одрживих могућности. Зато ни новоформирана западно-црногорска, дукљанска, монтенегринизована свијест не може, показује да не може, носити државу. Прво, зато што је фалсификат који тежи да искоријени и подвоји један исти, једнокрвни народ. Друго, зато што је недефинисана, трагична и контрадикторна са реалношћу. Треће зато што је споља пројектована, приватна и скучена. Једини народ који суштински може држати и носити црногорску државност је српски народ. Срби данас, тачније и искреније од свих, чувају и баштине идеју истинске црногорске свијести и државности. Да ли онда Срби треба да буду власт, питају поједини? Оно што је јасно Срби треба да пожуре сами са собом. Треба да се окренемо једни другима и паметно одредимо циљеве, и то јасне и зреле политичке циљеве. Оно што је сигурно јасно јесте да је Црна Гора без Срба, лудачка баханалија без могућности истинског развоја. Срби у Црној Гори су стабилан и зрео народ кога се свако плаши: циљеви Срба у Црној Гори су непредвидиви. То је мана која се не може надокнадити без политичких жртава и без ризика. Или без националне визије. Ако буде довољно зрелости и одговорности, неће само своје мјесто добити Срби, него ће и Црна Гора добити један потпуно нови живот и потенцијал, за добробит свих грађана Црне Горе. Зато Срби у Црној Гори не треба да учествују у стварању неке виртуелне грађанске Црне Гора која није ничија и у стварању друштвеног предузећа у коме данашњи директори самоуправљања, постају бахати тајкуни и транзициони профитери. Срби у Црној Гори треба да стварају Црну Гору и да од ње изграде дугорочну, богату, истински своју причу, са свим стрпљењем и разумјевањем које подразумјева родитељска одговорност. Разни вјетрови дувају преко Срба. Компромитација Цркве, увлачење људи у лажне националне тежње, неоствариве пројекте, неоствариво богатсво, свеопшта маргинализација, само су повјетарци од тих вјетрова. Све се и овдје врти око Срба. Ко не научи да злоупотребљава Србе, нема добру судбину у политици Црне Горе. Зато су Србима важни национални интереси. Између грубих злоупотреба Срба које су неминовне и азбука сваког политичког моћника у Црној Гори, Срби морају наћи своје интересе и енергију ових злоупотреба морају каналисати у изградњу својих интереса.
Срби у Црној Гори треба да се окрену себи. Зашто да страдају када се задњих 30 година у Црној Гори све врти око њих, а вртјеће се и наредних 30 година и много дуже, то је јасно и очигледно. Заблуде ће проћи али и потези које вучемо неће моћи да се врате уназад. Зато је вријеме да будемо мудри, довољно смо били наивни. Сваки незрео потез, а нагледали смо их се у годинама за нама, је гомила изгубљеног времена, изгубљеног народа, изгубљене историје, културе и земље. Изгубљене Црне Горе. Изгубљених нас. Зато треба бити паметан и сложан, без великих објава и месијанског политичког театра, доћи до консензуса и промоције српског интереса у Црној Гори. У троуглу православних народа у Црној Гори једни се изјашњавају као Срби, други као Црногорци, трећи су синонимци који ћуте, или калкулишу, или су збуњени. Између ове три групе историјски су најзрелији Срби. Зато носимо и највећу одговорност за своје одлуке. А тек ћемо. Црна Гора у којој Срби не одлучују о својој и о судбини своје Црне Горе, представља неодрживу и државно краткорочну причу, али искорјењавање и паљење Црне Горе је пожар који ће највише коштати православни народ у Црној Гори, од којих Срби имају највише шта да изгубе.
Зато будући интерес Срба треба да буде да се побрину за Црну Гору и да одњегују Црну Гору. Сувишно је рећи да је тако било кроз историју, док су други предавали Црну Гору млечанима, османлијама, фашистима, окупаторима и освајачима, Срби су је његовали како сами знају и умију, како су својим бићем и мисијом научени за то. Његовао ју је Негош говорећи: „Србин српском роду своме...“ Прије сваке капи крви проливене за слободу, проливен је мудар дух који је изградио борбу за слободу, који се чува код Срба и без кога је Црна Гора један тренутни бљесак и инцидент у фантазијама авангардних, ограничених стваралаца, који иза авангарде крију своју глупост без талента или прост профит. Без Срба нема Црне Горе. На новој генерацији политичара јесте да јасном визијом и животном посвећеношћу од Срба створе објекат нове историје Црне Горе, дајући наду и план, тиме наново стварајући његошевску, истинску и праву Црну Гору. (Аутор је председник "Праве Црне Горе") (Политика) |