Zbogom Grčkoj – i zbogom Evropo?

(The National Interest, 1. novembar 2011)

Evropsko jedinstvo počinje da liči na čašu žuči

U grčkoj mitologiji Prometej se popeo na Olimp i za čovečanstvo ukrao dar vatre. Danas se Grčka ponovo igra vatrom, ali ovog puta posledice mogu biti kobne. Berze tonu. A evropsko jedinstvo? I ono sve više poprima mitološke karakteristike. Ubrzo bi plava i žuta zastava Evropske unije koja se ponosno viori nad Partenonom, mogla biti spuštena i bačena u zaborav. Drahma se može ponovo vratiti, uz pouzdanu nemačku marku.

San o evropskom jedinstvu nalazio se u samom srcu zapadne Evrope tokom hladnog rata. Bivši nemački kancelar Helmut Šmit i francuski predsednik Žiskar D’Esten nedavno su zajedno u jednoj televizijskoj emisiji na sav glas pričali o opasnosti koja preti evru i ustvrdili da je to čisto političko pitanje. Pa, može biti. Ali uvek je postojao raskorak između političke klase, s jedne, i one kojom se konkretno upravlja, sa druge strane. Pomenute tenzije došle su do izražaja izjavom grčkog lidera Jorgosa Papandreua da će staviti na glasanje plan o spasavanju Grčke na referendumu. U suštini, on pita grčki narod da li želi da bude deo Evropske unije, ili bi da dalje ide sam.

U kancelarijama zapadne Evrope na ovo se gleda kao na raskol ravan onom Luterovom i zakucavanju 95 teza na vratima katedrale u Vitenbergu. Ali nema takvog modernog ekvivalenta Vormskom konkordatu[1] kojim se može izgnati Grčka. 

Umesto toga, ona jednostavno može da bankrotira i oprosti se od evropskog sna. Ili, u napadu realizma, glasači mogu odabrati da progutaju fiskalni lek koji im je propisan iz inostranstva i prihvate velikodušni otpis dela grčkog duga. Bilo kako bilo, gospodin Papandreu se suočava sa fundamentalim problemima koji leže u srcu Evropske unije. Ona u stvari nije nikakav demokratski konstrukt. EU su izgradile elite, i za elite koje se sada bore sa ekonomskim cunamijem koji preti da zatre sav onaj vrlo opipljiv napredak koji je Evropa postigla u poslednjih nekoliko decenija. A sve vreme je prisutan strah da će virulentne nacionalističke omraze, nekada sakrivene iza štita evropskog jedinstva, oživeti i ponovo gurnuti kontinent u zaraćene frakcije.

Možda Papandreu pokušava da iznudi još ustupaka od Francuske i Nemačke. U tom slučaju bi mogao da se vrati u Atinu i kaže da je pogodio još bolju ponudu. Ali nije izgledno da su Francuska i Nemačka, nakon što su izborile nepopularne ustupke Grčkoj, raspoložene za cenjkanje sa iznuđivačem. Najverovatniji scenario je izgleda taj da će EU devoluirati u novo jezgro – Francuska, Nemačka, i ... ko još? Neko vreme se predviđalo da će Italija biti deo smanjene Evropske unije. Ali sada se čini da i Italija zabušava sa ekonomskim reformama.

Za frau Merkel, katastrofa teško da može da bude veća. Nemačka zavisi od izvoza u ostatak Evrope. Francuske banke su previše izložene italijanskim kreditima. Evropsko jedinstvo može da počne da liči na čašu žuči. Zemlje članice mogu zaključiti da biti suveren nije najopasnija stvar već da je to previše se vezati. U međuvremenu, Britanija dobija priliku da ceo debakl posmatra iz ne tako sjajne izolacije.[2] Živci se kidaju, ekonomije raspliću. Kraj Evrope se može desiti mnogo brže nego što je iko očekivao. Grčka, tvorac demokratije, može postati pokazni primer šta se dešava kada se vlast zaista prenese na ljude.

DŽejkob Hejlbrun (Jacob Heilbrunn ) jeste viši urednik u The National Interest

(Prevod: NSPM)