Zavadi pa vladaj

Majk Malen, načelnik združenih snaga SAD, priznao je u zvaničnoj izjavi, koju prenosi sajt B92, kako bi vojni udari protiv Irana, koji bi za cilj imali zaustavljanje iranskog nuklearnog programa postigli samo ograničene rezultate.

“Moje uverenje je i dalje da su politička sredstva najbolje oruđe u postizanju regionalne bezbednosti i da bi vojna snaga imala ograničene rezultate.“ Malen je u svom izveštaju dodao i sledeće: “Ipak, ako predsednik zatraži vojnu opciju, moramo je imati spremnu.”

Da Malenov zaključak predstavlja najobičniju praznu retoriku najbolje potvrđuje činjenica da se Obama drži potpuno po strani kada su u pitanju sukobi vlasti i opozicije u Iranu, koji su eskalirali nakon što su objavljeni rezultati izbora koji su održani u toj zemlji u junu prošle godine. Naime, zapadni jastrebovi kritikuju predsednika Obamu zato što nije zauzeo čvršći stav po pitanju sukoba u Teheranu. Poslednje predsedničke izbore u Iranu osvojio je aktuelni predsednik Mahmud Ahmadinedžad, koji je porazio opozicione lidere Mir Huseina Musavija i Mehdija Karubija. Nakon što je Savet čuvara Ustava u Iranu rezultate izbora, uprkos brojnim prigovorima opozicije da su u primećene brojne nepravilnosti, proglasio konačnim, opozicija je počela sa masovnim protestima koji su eskalirali u ozbiljne sukobe sa pristalicama aktuelnog režima i snagama policije. Sukobi koji traju maltene od juna, eskalirali su krajem prošlog meseca. Još uvek nema izveštaja koji govore o konačnom broju žrtava ali procene medija govore da na ulicama glavnog grada Irana ima najmanje 15 poginulih.

Studentkinja Neda Soltan, koja je ubijena od strane pristalica režima Ahmadinedžada prilikom demonstracija, proglašena je mučenicom, dok je list “The Times” Nedu izabrao za ličnost 2009. god. Njena žrtva postala je simbol borbe mladih Iranaca koji ne žele da prihvate izbornu krađu.

Međutim, da li je sve tako jednostavno ili se radi o značajnom uplitanju stranog faktora, kao što je to veoma često slučaj u sličnim političkim okolnostima?

Počnimo pre svega od glavnog problema u regionu, odnosno od iranskog nuklearnog programa. Veoma je teško zamisliti da će se SAD umešati u još jedan sukob u regionu nakon značajnog angažovanja svojih snaga u Iraku i Avganistanu. S druge strane i Izrael, uprkos tome što poseduje veoma respektabilnu vazdušnu silu, u ovom trenutku, bez makar i verbalne podrške Sjedinjenih Država, nije spreman da se samostalno upusti u jednu vojnu avanturu sa hipotetički nesagledivim posledicama po čitav region Bliskog i Srednjeg Istoka.

Međutim, uprkos tome, mogućnost da Iran razvije nuklearni potencijal i dalje predstavlja ozbiljnu pretnju po nacionalne interese SAD i Izraela. Moramo uzeti u obzir činjenicu da i Iran raspolaže sa respektabilnom protivvazdušnom odbranom, koja uključuje i ruski sistem “Tor”, sa kojim bi bio u stanju da nanese značajne gubitke vazduhoplovnim snagama Izraela ili SAD. U tom svetlu, veoma je indikativna Malenova izjava u kojoj navodi da su politička sredstva najbolje oruđe u postizanju regionalne bezbednosti.

Sasvim je sigurno šta SAD smatraju legitimnim političkim sredstvima u borbi protiv iranskog režima. Bez sumnje je da će se protesti nastaviti i u novoj godini i to nesmanjenom žestinom, naročito od kada je iranska Revolucionarna garda izdala saopštenje u kome je zapretila da će silom ugušiti sve proteste protiv centralne vlasti u Teheranu. Nažalost, možemo očekivati da mladi ljudi, koji protestuju iz plemenitih ciljeva zahtevajući veću slobodu i demokratiju, i dalje stradaju na ulicama Teherana. S tim u vezi, sukobi pristalica opozicije i vlasti u Teheranu sve više će eskalirati, što će umnogome koristiti SAD.

Američka strategija je do sada savršeno funkcionisala. Kada američka armija nije u prilici da vojnim udarima iz vazduha postigne svoje ciljeve, u iste svrhe vrlo dobro mogu poslužiti politički haos i nemiri. Sukobi na ulicama Teherana, kao i slabljenje centralne vlasti i njena dalja destabilizacija u Iranu samo koriste američkim ciljevima.

Naravno, centralna vlast u Teheranu bez sumnje snosi odgovornost za krvoproliće, ali sukobi su i suviše podesni i nastali su u pravom momentu kada su u pitanju američki ciljevi i ciljevi ključnog američkog saveznika u regionu Izraela, da bi se isključila i direktna umešanost američke obaveštajne agencije. Predsednik Venecuele Ugo Čaves izjavio je kako se nemiri u Iranu odvijaju po tačno predviđenom obrascu koji je karakterističan za sve one zemlje u čiju se unutrašnju politiku umeša američka Centralna obaveštajna agencija.

Međutim, postoji još jedan bitan momenat u celoj priči koji oslikava političku stvarnost Amerike, a on se tiče uloge i stava predsednika Baraka Obame. Na osnovu svih dosadašnjih izjava, primetna je potpuno drugačija retorika aktuelnog šefa Bele kuće od one kojom se “proslavio” njegov prethodnik Buš. Obama se, naime, makar u svojim javnim izjavama, drži po strani kada su u pitanju najnoviji sukobi u glavnom gradu Irana. Njegova uzdržanost je izazvala protivljenja, ako ne i bes pomenutih jastrebova u američkom establišmentu, koji se konstantno pridržavaju maksime po kojoj Amerika svoje “interese“ treba da štiti oružjem. Izgleda da je Obamina izjava da su nemiri u Iranu stvar samih Iranaca izazvala najviše gneva.

Nil Gardiner direktor centra za slobodu Margaret Tačer, u svom “analitičkom” saopštenju, izjavio je kako mu se navodno čini da Obama nema dovoljno poverenja u veličinu svoje nacije i kako mu deluje da Obama ne želi da “agresivno konstruiše projekat američke globalne moći, kao da je to nešto čega bi trebalo da se stidi”, prenosi sajt SrbijaNet. Međutim, moramo se upitati da li stvari stoje baš tako.

Očigledno je da je trenutna kriza u Iranu i neregularnost izbora predstavlja primenu poznate američke strategije slabljenja centralne vlasti politički nepodobne zemlje. Teško je da možemo da zamislimo situaciju u kojoj Obama nema potpuni uvid u rad američkih obaveštajnih agencija. Retorika predsednika Obame možda deluje pomirljivo, ali sigurno je da se ne radi o iskrenoj neutralnosti američkog predsednika.

Tragično je to što se i ne zna broj mrtvih u sukobima na ulicama glavnog grada Irana i teško je zamisliti da Američke obaveštajne agencije nemaju u tome baš nikakvog udela.

Lider opozicije Mir Husein Musavi izjavio je kako je navodno spreman da žrtvuje život za viši cilj i kako je spreman za mučeništvo. Sve ovo se dešava u svetlu najnovijih provokacija koje su se dogodile između patrolnih brodova Iranske revolucionarne garde i američkih ratnih brodova. Blic je preneo izjavu Kondolize Rajs u kojoj ona upozorava Iran da prestane sa provokacijama. Pomenuta provokacija umalo što nije eskalirala u otvoreni sukob, jer su po saopštenju agencija američki mornari bili spremni da otvore vatru u samoodbrani.

Postavlja se pitanje kakva će biti dalja sudbina opozicije jer je nesumnjivo da rezultati protesta nisu postigli cilj. Mahmud Ahmadinedžad neće poništiti rezultate izbora to je sasvim sigurno, kao što je i sigurno da je došlo do izbornih nepravilnosti, ali one nisu mogle biti toliko velike da značajno izmene izborne rezultate. Drugim rečima, jasno je da Mahmud Ahmadinedžad, uprkos protestima opozicije, ipak ima većinsku podršku, ali je jasno i da će CIA i dalje nastojati da destabiliše Iran. To podrazumeva da će predsednik Obama nastaviti sa političkim igrama na međunarodnoj sceni i da će nastojati da gradi sliku tobožnjeg mirotvorca. Pa ipak, moramo priznati da to mnogo bolje radi od svog prethodnika.

Bivši podsekretar u Stejt dipartmentu, Nikolas Berns, izjavio je za Glas Amerike, ocenjujući prilike u Iranu, da su “Vlada i Savet čuvara u veoma teškoj situaciji. Oni naravno žele da očuvaju političku stabilnost a Vlada je već saopštila da je Ahmadinedžad pobedio na izborima. Ali oni deluju korak po korak, dan po dan, zato što je snaga opozicije ogromna”

Naravno, Amerika bi želela da vidi jaku opoziciju u Iranu i nesumnjivo je da će na svaki način pokušati da ojača njene pozicije, ali teško da će ona biti u stanju da sruši Ahmadinedžada. Svi ti pokušaji mogu rezultirati samo novim sukobima koji su, uprkos rečima predsednika Obame, Americi i poželjni. Možemo takođe očekivati i da se na Zapadu nastavi sa medijskom eksploatacijom patnji nevinih i onih koji se bore za istinsku demokratizaciju zemlje, kao što je bio slučaj sa nesrećno nastradalom mladom studentkinjom Nedom Soltan. Američki mediji Nedu predstavljaju kao žrtvu Ahmadinedžadovog režima, ali Vlada te zemlje je i sama odgovorna za njenu smrt kao i za smrt još mnogih mladih ljudi koji se u Iranu bore za demokratiju. Na Zapadu se njihovom borbom kao i žrtvom, bezobzirno manipuliše i to sve radi ostvarenja dugoročnog cilja, a to je dalja destabilizacija Irana.

Mediji takođe izveštavaju o navodnom sukobu unutar američkog establišmenta između blage struje, koju predvodi predsednik Obama, i struje koja se zalaže za daleko agresivniji pristup iranskom pitanju. Suština je, ipak, u tome da su sukobi unutar američkog establišmenta samo prividni i da Amerikanci vrlo dobro znaju da igraju igru dobrog i lošeg policajca, pri čemu aktuelni američki predsednik sve više igra ulogu dobrog policajca koji svojom pomirljivom retorikom umiruje strasti, dok Amerika i dalje nastavlja sa svojom politikom primene “dozvoljenih” i dobro oprobanih političkih sredstava kada je u pitanju destabilizacija onih država koje svoje mesto ne mogu naći u jednom novom svetskom poretku koji je nastao padom Berlinskog Zida.

Šta više, i sami analitičari CIA priznaju da je navodno demokratski suparnik sadašnjeg predsednika Irana Ahmadinedžada, Mir Husein Musavi, zapravo tokom osamdesetih godina podržavao libansku militantnu grupu Hezbolah. Iz ovoga se jasno vidi da Amerikancima ne samo da nije stalo do demokratije u Iranu već da će i nastaviti da svesno podržavaju opozicionog lidera sa takvim političkim “dosijeom“.

Bivši analitičar CIA Brus Ridel (Bruce Riedel) u svojoj izjavi koju je preneo sajt agencije Rojters, izjavio je sledeće: “Mi ne znamo da li je to taj isti Musavi. Da li je on još uvek takav Iranac ili se promenio? Ali ukoliko moramo da biramo, mnogo je bolje da imamo promenu nego još četiri godine Ahmadinedžadove vladavine.”

Bivši pakistanski general Mirza Aslam Beig, u svojoj izjavi koju je preneo sajt PAKALERT, optužio je američku obaveštajnu agenciju da je direktno finansirala opozicione proteste u Iranu. “Dokumenti dokazuju da je CIA potrošila 400 miliona dolara kako bi finansirala lažnu revoluciju koja bi usledila nakon izbora.”

Sigurno je da Americi trenutna izborna kriza u Iranu apsolutno odgovara i da Iran kao politički stabilna zemlja predstavlja ozbiljnu pretnju američkim kao i izraelskim interesima u regionu. U tom pogledu, agenture različitih obaveštajnih službi, uključujući CIA i MOSAD, nastaviće sa svojom praksom podrivanja političkih sistema u nepodobnim zemljama, bez obzira na cenu kada su u pitanju ljudske žrtve.

Izvori:

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/25927/Rajs-Iran-da-prestane-sa-provokacijama

http://www.e-novine.com/mobile/svet/svet-licnosti/33592-Iranska-muenica-koja-zasenila-svet.html

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5064441,00.html

http://www.voanews.com/Serbian/archive/2009-06/2009-06-20-voa4.cfm?moddate=2009-06-20

http://www.genspot.com/video-192489/nemiri-v-iranu-tehran.aspx

http://pakalert.wordpress.com/2009/06/18/cia-has-distributed-400-million-dollars-inside-iran-to-evoke-a-revolution/

http://www.reuters.com/article/idUSTRE55B67120090612