Zašto kinesko rukovodstvo uporno odbija etiketu supersile

(Danas, 24.9.2010)

Kineska vlada dugo je koristila neobično oštar jezik da dokaže svoj suverenitet nad spornom teritorijom u međunarodnim vodama blizu svojih obala. To je vodilo jačanju tenzija naročito između Kine i SAD.

Nedavno je američka državna sekretarka Hilari Klinton naglasila da je Obamina administracija spremna da se umeša i pomogne donošenju poštenog rešenja sporova u Južnom kineskom moru. Portparol kineske vlade, međutim, osudio je ovakav istup kao povratak na dane kada je Amerika mislila da može i da treba da obuzda Narodnu Republiku Kinu.

Jedan od načina da se interpretira kineska retorika i njen oštar odgovor na združene američko-južnokorejske vojne manevre leži u indikaciji da je kineskim liderima poraslo samopouzdanje te da jedva čekaju da pokažu svetu svoju jačinu.

Realnost je, međutim, mnogo složenija. Bliži uvid otkriva da su reči i dela predsednika Hu Đintaoa često oblikovane mešavinom nesigurnosti i šepurenja te da se kineski zvaničnici naizmenično igraju rečima sa državnim usponom.

Naravno, postoje trenuci kada kineski lideri izgledaju kao ljudi koji znaju da su uspešni i žele to drugima da pokažu. I pre sadašnjih diplomatskih kontroverzi, kineski lideri su znali privući pažnju na to kako su njihovi stimulativni programi mnogo efikasniji od mera koje je donela Obamina administracija u borbi sa negativnim efektima finansijske krize.

Ipak, kada je objavljena vest prošlog meseca da je Kina zvanično smenila Japan sa mesta broj dva ekonomske sile sveta, umesto da se glasno diči kako je prestigla dugogodišnjeg rivala te da se primakla mestu broj jedan, koje pripada SAD, vlada u Pekingu izdala je saopštenje u kojem naglašava da su oni i dalje „siromašna zemlja u razvoju“.

Kako je rekao politički naučnik Kevin Obrajan, kineska spremnost na kompromis sa domaćim demonstrantima umesto da tretira sve forme kolektivnog delovanja kao subverzivne, može se posmatrati kao odraz rastućeg osećaja bezbednosti.

Nasuprot ovome, neki od kineskih poteza koji najviše uznemiravaju mogu da se tumače kao preterani osećaj nesigurnosti. Treba samo razmotriti surov tretman kritičara Lia Ksiaobaoa, koji je osuđen na 11 godina zatvora na osnovu optužbi za subverziju pokretanjem internet peticije koja je privukla šampione građanskih sloboda. Da li bi vladajuću elitu punu samopouzdanja toliko uplašio njegov aktivizam?

Od kraja 1980-ih do 2000, mnogi posmatrači predstavljali su Komunističku partiju kao nekog ko stoji na jednoj nozi, ko će sigurno podleći „lenjinističkom izumiranju“ koje je počelo padom komunizma u Evropi. Međutim, Komunistička partija Kine opstaje i dan-danas. Aerodromske knjižare koje su nekada prodavale knjigu Gordona G. Čanga „Dolazeći kolaps Kine“ sada nude Martina Žaka „Kada Kina vlada svetom“.

Zašto onda kineski vladari nastavljaju da sumnjaju i strahuju i zašto izbegavaju etikete Kine kao supersile?

Potcenjivanje kineskog uspona ima praktične koristi. Od pomoći je da bude viđena kao „siromašna zemlja u razvoju“, a ne ekonomski gigant, jer se očekuje da razvijene države učine mnogo više u borbi protiv velikih globalnih izazova. Istovremeno, kineska realnost jeste da je ona još „siromašna“ zemlja u pogledu dohotka po glavi stanovnika. Pojedini delovi zemlje su sličniji delovima zemalja u razvoju.

Rascep ličnosti kineskog rukovodstva objašnjava redak fenomen koji je bivša savetnica u američkom Stejt dipartmentu Suzan Širk navela u svojoj knjizi „Kina: Krhka supersila“. Kada je pomenula naslov svoje knjige američkim prijateljima, oni su se pitali zašto je upotrebila reč „krhka“, dok su kineski prijatelji rekli da je nazivanje njihove zemlje „supersilom“ preuranjeno. Autsajderi su sve više ubeđeni da je Kina supersila i da je potrebno da pokaže da može biti odgovorna. Ali kineski vladari samo ponekad prihvate tu oznaku dok se partija katkada ponaša kao da ima slabu vlast.

(Autor je profesor istorije na Univerzitetu Irvin u Kaliforniji. Njegova nedavna knjiga nosi naziv Kina u 21. veku: Šta svi treba da znaju)