Зашто је демократија у кризи?

Скоро три четвртине присталица републиканаца у Сједињеним Државама верује да Џозеф Бајден није легитимни председник земље. Од целокупне популације САД – 15 одсто подржава тврдње милитантног десничарског конгломерата QАнон да владу у Вашингтону, бизнис и медије „контролише група педофила који обожавају Сатану и који широм света сексуално поробљавају децу“.

Вара се онај ко мисли да само у САД постоје теорије завере које угрожавају кохезију друштва и демократије у целини.

Да видимо како је у Немачкој:

Према недавно објављеном репрезентативном истраживању Института Аленсбах, трећина Немаца верује да живи у „лажној демократији у којој се грађани ништа не питају“. С овим слаже 28 одсто људи у западној Немачкој и чак 45 одсто у источној Немачкој.

Ствари нису ништа боље ни код наших европских суседа: у Француској је у јануару 2022. чак 57 одсто становништва изразило уверење да у њиховој земљи демократија не функционише како треба, док је у Уједињеном Краљевству 34 одсто људи рекло да се у политичким стварима „апсолутно ништа не питају“.

А када се погледа даље, изван наведених земаља, може се видети да се увек критикују исте ствари: незадовљство личном економском ситуацијом, ускраћивање индивидуалних права и бес на елите које су потпуно изгубиле контакт са стварношћи у којој живи велика већина

Ове анкете се не могу упоредити један на један, али показују тренд: незадовољство демократијом.

А када се погледа даље, изван наведених земаља, може се видети да се увек критикују исте ствари: незадовљство личном економском ситуацијом, ускраћивање индивидуалних права и бес на елите које су потпуно изгубиле контакт са стварношћи у којој живи велика већина.

Британски писац Дејвид Гудхарт у књизи „Пут негде: Популистички револт и будућност политике” још 2017. је скренуо пажњу на чињеницу да су све учесталији сукоби између – традиционалних, руралних и просвећених, урбаних – делова друштва.

Према мишљењу америчког политиколога Френсиса Фукујаме, ништа није било тако значајно за гласање о Брегзиту и избор Доналда Трампа као густина насељености. Тамо где на великим пространствима живи мање људи, већа је вероватноћа да ће гласати за Брегзит и за Доналда Трампа него у густо насељеним регионима и градовима.

Фукујама је у књизи „Идентитет: како губитак достојанства угрожава демократију“ показао да губитак економске партиципације (пад животног стандарда и немогућност напредовања док се мали део друштва богати, прим. ур.) води прво до беса, а потом и до одбацивања демократског модела друштва. Према овом читању, за губитак поверења у демократију одговорна је неолиберална идеологија коју су у протекле две деценије прихватиле многе демократске владе.

Да би се демократска криза ставила под контролу, више није довољно елиминисати економске неједнакости – важно је открити зашто су племенске, националистичке, религиозно улепшане теорије супериорности и завере успеле да заузму место рационалног, секуларног, научног погледа на свет

То свакако није погрешно, али је површно: јер незадовољство због личне економске ситуације није повећало само бес на демократски систем и вољу да се превазиђу његове лажне економске идеолошке премисе, већ и радикално одбацивање модерне науке, њене рационалне основе и резултате који чине окосницу савременог друштва. Закључак да „ја сам у лошем финансијском стању“ води до „моја влада се састоји од ланца криминалаца који поробљава децу широм света“ у најмању руку није убедљив.

Да би се демократска криза ставила под контролу, више није довољно елиминисати економске неједнакости – важно је открити зашто су племенске, националистичке, религиозно улепшане теорије супериорности и завере успеле да заузму место рационалног, секуларног, научног погледа на свет.

Јер закључак који се може извући из резултата овде коришћених анкета није само да се демократија све више одбацује као облик државе и владавине, већ са њом и целокупни савремени поглед на свет и човека. Негирање демократије као шифра за мржњу према свету – то се неће добро завршити.

Александер Герлах је виши саветник Карнегијевог савета за етику у међународним односима, научни сарадник на Интернет институту Универзитета у Оксфорду и почасни професор етике и теологије на Универзитету Леуфана у Линебургу. Докторирао је у областима лингвистике и теологије, ради на наративима идентитета, будућности демократије и основама секуларног друштва. Након боравка на Тајвану и у Хонг Конгу, тај регион, а нарочито успон Кине и значај тог успона за слободни свет, постају његове главне теме. Предавао је на Харварду и Кембриџу. Од 2009. до 2015. године био је главни уредник магазина „The European“ чији је и оснивач. Живи у Њујорку и повремено пише за ДВ.

(Дојче веле)