Владимир Путин и завера медиокритета

По чему је неко велики државник? Ма колико било чудно, филозофи, историчари, а још мање политичари, на то питање немају одговора. И ту се обично призива поређење са великим умјетницима: имају неког демона у себи, тј. нешто што ни они не знају шта је. подједнако су ријетки, једни и други. Познаваоци скоро једногласно сматрају Бизмарка највећим државником модерног времена. Углавном се слажу и да је Де Гол највећи државник двадесетог вијека. Већ по овоме што је до сада урадио (и како је урадио) извјесно је да је Путин доминантна политичка фигура двадесет првог вијека

Има само једна процјена из моје новинарске каријере на коју сам поносан. Није прошло ни неколико недјеља од кад се појавио у политичком животу Русије, у јесен 1999. године, а ја сам написао да је Владимир Путин изузетан човјек. Како сам знао? По начину на који је дочекан у западним медијима. Одмах су се појавили едиторијалисти и експерти који су почели жестоко да га нападају – прије него је ишта урадио. Знајући да су ови људи директно везани за креаторе западне империјалне политике из деведесетих година, процијенио сам да западне тајне службе знају о коме се ради, што ће рећи да се ради о некоме ко није купљен и ко је спреман да се супротстави њиховој политици у Русији. Кад су услиједили чеченски атентати у самој Москви, којима је циљ био да спријече ову промјену у Русији која је била на кољенима, и када је Путин показао да неће устукнути, више сумње нијесам имао.

Наравно, нијесам знао да се на свјетској сцени појављује државник какав се рађа једном у вијеку, али ето, препознао сам прве тонове.

Од тада до данас уживам посматрајући рад Мајстора. Велики државник је исто таква тајна као велики умјетник: ради нешто што свак одмах препознаје као изузетно, али нико не разумије како му полази за руком да уради то што нико други не може. А кад он то уради, све изгледа лако и једноставно.

И ово, већ у пољу мистике: изгледа као да му околности иду наруку, као да има среће, воли га његово вријеме. Јер политичари се највише жале на неповољне околности, стално их историја изненађује и изневјерава, они су управо смислили нешто врло паметно, али ето, деси се ово и оно, и не може се. Са великим државницима је правило: историја их не изненађује, напротив, изгледа као да они знају куда ће она сјутра проћи и чекају је тачно гдје треба, као да имају уговорен састанак. Тако да кад после гледате шта су урадили, чини вам се да је то било лако, малтене се само тако удесило. (...)

Де Гол је био великан без дјела достојног њега. Нико као он није осјећао реалност "хладног рата". Нико, али баш ниједан мислилац, није схватио тако непогрешиво као Де Гол суштину Совјетског Савеза и Сједињених Држава, њиховог односа снага кад се свијет вртио око њих.

Сви су у Де Голу видјели великана, али романтичног, нешто као занесењака који из личних разлога не воли Америку, а са друге стране потцјењује опасност од комунизма и Совјетског Савеза. Наравно, сви су други били занесењаци, а само је Де Гол био у срцу историјске реалности. Он је дакле говорио овако: Совјетски Савез није ни опасност ни сила, комунизам је пролазна ствар (значи илузија), реална је само Русија и руски народ, са њим треба да одржавамо односе као увијек, чекајући да се околности промијене; а највећа опасност за човјечанство је неупоредива америчка моћ која не осјећа никакве границе, и модерни либерални систем који може да уништи цивилизацију. Тако је могао себи дозволити да каже оно што је буквално звучало као лудило и што су сви отписивали на Де Голове "мушице": да је Кина можда последња нада човјечанства. Рећи то шездесетих година, у вријеме Мао Це Тунга и кинеске културне револуције, могао је само неко ко се бави гатањем или призивањем духова. Или геније.

Педесет година касније то је баналност. То је примјер великог државника на дјелу: осјећање за дубоку реалност, одбацивање илузија иако у том часу сви у њих вјерују, јер он посједује храброст да слиједи свој унутрашњи глас који му говори гдје је истина. Зато се понашао као да су Совјетски Савез и Кина већ оно што ће постати неколико деценија касније.

Све је урадио као велики државник, али није могао да промијени околности хладног рата. Извео је Француску из НАТО-а, развио односе са Москвом и Пекингом, позвао Њемачку да му се придружи и да направе од Европе велику самосталну силу "од Атлантика до Урала", али нико није могао да га прати. Тада је рекао: нема ништа од Европе, остаће само тржиште.

Путин је његов једини наследник. Али не зато што би га имитирао – то се у политици одмах види, јер имитатору фали снага да оствари идеје које је преузео од других – него зато што су на истом нивоу реалности, не могу се разминути, морају се срести. И наравно препознати. Де Гол и Путин стоје на истој тачки. Иста им је визија Европе, исти песимизам у односу на потрошачко друштво и његове безвриједне вриједности, у односу на слабости људи пред изазовима који их чекају.

Ова посебна веза са реалношћу чини да велики државници личе у неким цртама које изгледају искључиво личне.

Говоре увијек на сличан начин. Тј., увијек говоре о реалности. Зна се да политичари воле празне фразе, лажи, ласкање, једном ријечју неподношљиви су и кад ћуте, а поготово кад говоре. И правдају се својим послом: то, наводно, тражи политика.

То тражи срамотна политика, политика кловнова и халапљивих бонвивана и лопова, а не политика државника. Напротив, велики државници никад не лажу, они више него ико говоре о "тврдој" реалности. Сваку Путинову изјаву, интервју, конференцију за штампу, треба читати помно. Нигдје друго данас не можете научити о свијету толико као слушајући Путина. Ако се вратите на Де Голове говоре од прије шездесет година, и даље је исти шок: свака ријеч стоји, нема муљања, нема фолирања, све је јасно и стварно, чврсто укоријењено у реалности. Путин никад не фразира, увијек је једноставан и директан, стоји иза сваке ријечи.

Зато слушаоцима, који су навикли на дипломатско увијање, говор правих државника често звучи непристојно, сирово, скоро простачки. Истовремено, такав говор људе привлачи, јер осјећају присуство истине, али их и плаши: овдје се открива нешто сувише живо, ово ремети уобичајени ток ствари, ово свакако доводи у питање каријере медиокритета и привилегије елите.

Тако говори Путин. Тако је говорио Де Гол, иако је он одрастао у церемонијама елите. И у његовом држању, као и у ријечима, било је нечег напетог и простачког, скоро пријетећег – онако повијен напријед кад сједи, а кад стоји прав и дигнуте главе, са цигаретом која му виси између усана. Бизмарк је такође тако говорио, кажу да је на дипломатским сусретима псовао као кочијаш.

Путина је уживање слушати. Без икаквих биљежака, смишљених формула и савјетника, може сатима да разговара са стотинама познавалаца политике и Русије из цијелог свијета, концентрисан и прецизан, и увијек добронамјеран.

Јер и то је чудо: велики државници су увијек добронамјерни и морални. Можда зато што знају какве опасности чекају људе, па их жале. Они могу да ураде нешто сурово, да би спасили друштво, као на примјер Денг у Пекингу у вријеме побуне на Тргу Тјенанмен, али Денг је не само у праву политички, него је и дубоко моралан кад силом смири побуну: да је тада дозволио да се Кина дестабилизује, прошла би као Русија у вријеме Јељцина, а овако… У томе се види државник: мора се на страшном мјесту постојати; мора се бранити држава мимо тренутних мода и притиска јавног мњења. (...)

Цео текст можете прочитати у новогодишњем броју „Времена“

(Време)