Venecuela uoči izbora 2012.

Konvencionalni imidž Venecuele dovodi se u vezu sa nizom trivijalnih rekorda. Reč je o zemlji koja beleži najveći broj devojaka sa titulom Mis Univerzuma ili Mis Sveta. Ili koja poseduje najveće rezerve nafte na planeti. Tim brendovima, za koje je izgleda zaslužno biološko ili geološko nasleđe, treba dodati i druge iznenađujuće pokazatelje.

Kako kaže Ginisova knjiga rekorda za 2008, više od 55% ispitanih Venecuelanaca je prethodne godine odgovorilo da su „veoma srećni“. Time smo svrstani u rang najsrećnijih zemalja sveta.

Prema Golap istraživanju iz 2010, čak 64% građana smatra da napreduje, zbog čega se nalazimo na petom mestu najnaprednijih zemalja sveta, izjednačeni sa Finskom, a jedino nas nadmašuju Danska, Švedska, Kanada i Australija.

Prema Indeksu o sreći na planeti (Happy Planet Index), Venecuela 2010. godine u kategoriji blagostanja beleži ocenu 7,5 od 10, čime se izjednačila sa Švajcarskom, a jedva za jednu decimalu se nalazi iza Norveške. No, ispred je Sjedinjenih Američkih Država, koje su imale 7,16. Tzv. ekološka mrlja neznatno snižava rang naše zemlje, ali treba da imamo u vidu da je po tom osnovu Venecuela krivac za naftu koju troši veliki deo sveta.

Sreća je jedno mišljenje, ali mišljenje koje definiše da li je naš život vredan truda. Takođe, da bi sreća bila potpuna, treba je zaslužiti. Neobična je zemlja kojoj sudbina dodeli buljuk lepih žena i fosilnu energiju. Da li smo mi zaslužili naše blaženstvo?

Barem je očigledno da ga nismo nasledili. Otimano tokom tri stotine godina španskog kolonijalizma, kradeno tokom dve veka života u republici, Venecuela je došla do kraja XX veka sa javnim dugom koji nije bilo moguće isplatiti, sa 70% siromašnih i sa vladom koja je bila na putu da preda najveće bogatstvo zemlje u ruke multinacionalnim kompanijama, a suverenitet Međunarodnom monetarnom fondu da nametne neoliberalni paket mera.

Da bi se sreća zaslužila, mora se preuzeti kontrola nad sopstvenom sudbinom. Venecuelanski narod je 1989. godine predvodio veliku pobunu protiv neoliberalnog paketa mera, prvu među sličnim pokretima u Latinskoj Americi i kasnije u Evropi. Ova pobuna je oduzela legitimitet partijama koje su je potiskivale što je dovelo do hiljada mrtvih, i omogućila da 1998. godine demokratskim putem na vlast dođe Ugo Čaves Frijas, a da već sledeće godine na referendumu, neverovatnom većinom, bude odobren Bolivarski ustav.

Od tog trenutka, Bolivarski pokret je bez prigovora odneo pobedu na narednih 12 izbora koje su pratile stotine međunarodnih posmatrača a da nikada nisu primetili značajne nepravilnosti. Jedini poraz desio se na referendumu o komplikovanoj ustavnoj reformi, i to uz neznatnu razliku od 50.000 glasova.

Biti srećan znači kontrolisati svoja sredstva za život. Bruto domaći proizvod (BDP) Venecuele u 1998. godini iznosio je 42.066.487.000 sadašnjih bolivara, dok je 2011. iznosio 58.011.931.000. Ovom povećanju značajno doprinose borba protiv privatizacije nacionalne naftne kompanije Petróleos de Venezuela (PDVSA) i čvrsta politika odbrane cena u Organizaciji zemalja izvoznica nafte (OPEC).

Za sreću, treba prihode iskoristiti radi blagostanja svih. Godine 1988, samo 8.4% BDP-a korišćeno je za javnu potrošnju, a 2008. više nego dvostruko, 18.8%.

Između 2004. i 2010. PDVSA je direktno učestvovala u društvenom razvoju sa 61.369 miliona dolara. Prema Nacionalnom zavodu za statistiku Venecuele (INE), od 547.000 miliona dolara državnih prihoda tokom poslednjih godina, 60% je iskorišćeno za socijalna ulaganja u zemlji. Bogatstvo ne donosi sreću, ali to ne čini ni beda. Godine 1996. siromašno je bilo 70% Veneculeanaca, od čega se 40% nalazilo u teškom siromaštvu.

Zahvaljujući socijalnim ulaganjima je 2009. siromaštvo smanjeno na 23%, a ekstremno siromaštvo na 6%, čime je Venecuela stigla na treće mesto zemalja sa najnižom stopom siromaštva u regionu. DŽini indeks kojim se meri nejednakost prihoda domaćinstava, pao je sa 0.4865 zabeleženih 1998, na 0.3928. Time smo postali zemlja sa najnižim indeksom nejednakosti u kapitalističkoj Latinskoj Americi.

Indeks ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija, koji je 1998. iznosio 0.691, podigao nas je 2007. godine na rang visokog ljudskog razvoja sa 0.878. Za samo jednu deceniju, životni vek Venecuelanaca povećan je za dve godine, a prosečni konfekcijski broj za decu za dva centimetra.

Biti srećan znači produktivno raditi i biti dobro plaćen za to. Novi zakon o radu je vratio radnicima socijalna davanja, koja je neoliberalna vlada otela 1966. godine. Stopa nezaposlenosti je 1998. iznosila 11%, da bi 2009. padala na 7,95%, a 2012. na 6%. Minimalna zarada sa dodavanjem toplog obroka stigla je do 2.199 bolivara fuerte, 20 puta veći iznos nego 1998. To je iznad visine prosečne potrošačke korpe koja iznosi 1,270, i predstavlja najvišu minimalnu zaradu u Latinskoj Americi.

Slaba je vajda od zdravog tela bez zdravog duha. Bolivarska vlada je odbacila projekat privatizacije obrazovnog sistema kojim bi on postao nedostupan za većinu. Učešće obrazovanja u BDP je skočilo sa manje od 3% u to vreme (1998. n.prev.), na 5,4% u 2000. i na 6,3% u 2008. godini.

Zahvaljujući Misiji Robinson (pseudonim venecuelanskog filozofa i prosvetitelja Simona Rodrigesa, 1769–1854, pr. prev.), u Venecueli je do 2009. godine 1.678.671 odrasli naučio da čita i piše pa je nepismenost u zemlji iskorenjena. Godine 1990. samo je 39,96% dece pohađalo predškolsku nastavu, dok je 2008. taj procenat udvostručen na 84.8%. Školske 1998-1999. samo je 53,41% dece školskog uzrasta prethodno išlo u vrtić, dok je 2008. taj procenat bio 84,8%.

Učenicima nije samo zagarantovano besplatno školovanje već je 2008. godine 4.055.135 đaka u sistemu osnovnog obrazovanja uključeno u program školske menze, što predstavlja udvostručenje u odnosu na 1999. godinu.

Tokom poslednje decenije Vlada je otvorila 15 novih univerziteta. Broj studenata brucoša je udvostručen, sa 894.418 se 2000. popeo na 2.109.331 u 2009. godini.

U Venecueli studira 9.329.703 osoba, tj. svaki treći Venecuelanac. Velika većina ustanova na svim nivoima su državne, a samim tim i besplatne. Dostupnost obrazovanju je zagarantovana svima.

Zadovoljstvo koje se oseti pri učenju otvara vrata uživanju u kulturnim dobrima. Prema istraživanju Nacionalnog instituta za knjigu, koje je sprovedeno 2012. godine, 82% Venecuelanaca čita sva štiva, a 50,2% njih čita knjige, kojih sada ima na svakom koraku i koje su pristupačne. To znači da smo treća zemlja po čitalačkoj publici u Latinskoj Americi.

Možda deluje da previše govorimo o ekonomskim, društvenim i kulturnim pokazateljima, a malo o politici. Međutim kultura, društvo i ekonomija jesu suština politike.

Imajući u vidu prethodne parametre, ne treba da iznenade prognoze rezultata izbora 7. oktobra. Dana 8. avgusta 2012. godine, agencija za istraživanja GIS XXI potvrdila je da je 56% ispitanih za Uga Čavesa, 30% za Enrikea Kaprilesa Radonskog (kandidata desničarske opozicije, prim. prev.), a 14% neopredeljenih. Datanalisis je 9. avgusta zabeležila 46,8% u korist Čavesa, 34,2% u korist Kaprilesa i 19% neodlučnih. Agencija za istraživanja Hinterfejses je 16. avgusta 2012. pripisala 48% Ugu Čavesu, 30% Kaprilesu Radonskom, a 22% neopredeljenima.

U pitanju su najuglednije agencije za istraživanja i objavile su različite brojke. No, sve pokazuju da je suštinska većina u korist Uga Čavesa Frije.

Ove brojke izazivaju duboku brigu u Stejt departmentu. Dana 27. avgusta Hose Visente Ranhel (potpredsednik Venecuele, prim. prev.) jeste objavio da su statističari podelili rezultate istraživanja sa funkcionerima Ambasade SAD. Ovi su hteli da smanje razliku „bazirajući se na jednom neuobičajenom događaju čiju silinu i karakteristike nisu želeli da preciziraju, ali koji bi mogao da utiče na krajnje rezultate izbora 7. oktobra i da izazove nepredvidiva dešavanja“.

Čitavu deceniju Venecuela je bila jedan od glavnih pokretača multipolarne demokratije i projekata integracije Latinske Amerike i Kariba koji prkose hegemoniji SAD. Opozicija bliska SAD, pokušala je da uništi socijalistički i demokratski proces državnim udarom, pokušajem atentata, sabotažom naftne industrije, zatvaranjem radnih mesta i terorizmom.

Verovatno će pokušati da izbegne izbore u oktobru ili da ospori rezultate nezakonitim i destruktivnim „neočekivanim događajima“. Možda misteriozna eksplozija gasnih platformi u rafineriji Amuaj 26. avgusta 2012. godine (kada je poginulo 48 ljudi. pr. prev.) ispunjava ovo proročanstvo.

Luis Brito Garsija (Karakas, 1940) je najznačajniji venecuelanski pisac današnjice, doktor pravnih nauka, esejista, dramaturg, humoristički pisac, novinar, crtačstripova, istraživač političkog govora i podkultura. Smatraju ga jednim od najznačajnijih venecuelanskih pisaca i intelektualaca Latinske Amerike. Napisao 15 uspešno izvođenih pozorišnih komada, a za neke od njih je dobio venecuelanske i međunarodne nagrade. Sportski jedriličar i ronilac, 1998. je objavio i roman Pirata.

Kritika kaže da se Garsija kao pisac ističe briljantnom narativnom tehnikom, veštim prožimanjem ideja i anegdota, da je lucidan i maštovit. Za romane Rajatablai Abrapalabraje dva puta (1970. i 1979) nagrađivan sa The Casa de Las Américas, jednom od najstarijih i najuglednijih nagrada za književnost. Dobio je 2002. Nacionalnu nagradu za književnoist koja se u Venecueli dodeljuje za životno dostignuće. Garsija je, između ostalog 2005. dobio The Ezequiel Martínez Estrada - počasnu nagradu Casa de Las Américas.[2][3] Garsija je dobitnik Nacionalne književne nagrade Alba (zemalja Latinske Amerike i Kariba za Njašu Ameriku) za životno delo u oblasti kulture.

Garsija je u aprilu 2012. odlikovan venecuelanskim ordenom Huan Francisko de León. U maju ove godine Garsiju je predsednik Ugo Čavez imenovao u Državni savet Venecuele, koji je shodno ustavu zemlje, "najviši krug predsednikovih savetnika".