Венецуела уочи избора 2012.

Конвенционални имиџ Венецуеле доводи се у везу са низом тривијалних рекорда. Реч је о земљи која бележи највећи број девојака са титулом Мис Универзума или Мис Света. Или која поседује највеће резерве нафте на планети. Тим брендовима, за које је изгледа заслужно биолошко или геолошко наслеђе, треба додати и друге изненађујуће показатеље.

Како каже Гинисова књига рекорда за 2008, више од 55% испитаних Венецуeланаца је претходне године одговорило да су „веома срећни“. Тиме смо сврстани у ранг најсрећнијих земаља света.

Према Голап истраживању из 2010, чак 64% грађана сматра да напредује, због чега се налазимо на петом месту најнапреднијих земаља света, изједначени са Финском, а једино нас надмашују Данска, Шведска, Канада и Аустралија.

Према Индексу о срећи на планети (Happy Planet Index), Венецуела 2010. године у категорији благостања бележи оцену 7,5 од 10, чиме се изједначила са Швајцарском, а једва за једну децималу се налази иза Норвешке. Но, испред је Сједињених Америчких Држава, које су имале 7,16. Тзв. еколошка мрља незнатно снижава ранг наше земље, али треба да имамо у виду да је по том основу Венецуела кривац за нафту коју троши велики део света.

Срећа је једно мишљење, али мишљење које дефинише да ли је наш живот вредан труда. Такође, да би срећа била потпуна, треба је заслужити. Необична је земља којој судбина додели буљук лепих жена и фосилну енергију. Да ли смо ми заслужили наше блаженство?

Барем је очигледно да га нисмо наследили. Отимано током три стотине година шпанског колонијализма, крадено током две века живота у републици, Венецуела је дошла до краја XX века са јавним дугом који није било могуће исплатити, са 70% сиромашних и са владом која је била на путу да преда највеће богатство земље у руке мултинационалним компанијама, а суверенитет Међународном монетарном фонду да наметне неолиберални пакет мера.

Да би се срећа заслужила, мора се преузети контрола над сопственом судбином. Венецуелански народ је 1989. године предводио велику побуну против неолибералног пакета мера, прву међу сличним покретима у Латинској Америци и касније у Европи. Ова побуна је одузела легитимитет партијама које су је потискивале што је довело до хиљада мртвих, и омогућила да 1998. године демократским путем на власт дође Уго Чавес Фријас, а да већ следеће године на референдуму, невероватном већином, буде одобрен Боливарски устав.

Од тог тренутка, Боливарски покрет је без приговора однео победу на наредних 12 избора које су пратиле стотине међународних посматрача а да никада нису приметили значајне неправилности. Једини пораз десио се на референдуму о компликованој уставној реформи, и то уз незнатну разлику од 50.000 гласова.

Бити срећан значи контролисати своја средства за живот. Бруто домаћи производ (БДП) Венецуеле у 1998. години износио је 42.066.487.000 садашњих боливара, док је 2011. износио 58.011.931.000. Овом повећању значајно доприносе борба против приватизације националне нафтне компаније Petróleos de Venezuela (PDVSA) и чврста политика одбране цена у Организацији земаља извозница нафте (ОПЕЦ).

За срећу, треба приходе искористити ради благостања свих. Године 1988, само 8.4% БДП-а коришћено је за јавну потрошњу, а 2008. више него двоструко, 18.8%.

Између 2004. и 2010. ПДВСА је директно учествовала у друштвеном развоју са 61.369 милиона долара. Према Националном заводу за статистику Венецуеле (ИНЕ), од 547.000 милиона долара државних прихода током последњих година, 60% је искоришћено за социјална улагања у земљи. Богатство не доноси срећу, али то не чини ни беда. Године 1996. сиромашно је било 70% Венецулеанаца, од чега се 40% налазило у тешком сиромаштву.

Захваљујући социјалним улагањима је 2009. сиромаштво смањено на 23%, а екстремно сиромаштво на 6%, чиме је Венецуела стигла на треће место земаља са најнижом стопом сиромаштва у региону. Џини индекс којим се мери неједнакост прихода домаћинстава, пао је са 0.4865 забележених 1998, на 0.3928. Тиме смо постали земља са најнижим индексом неједнакости у капиталистичкој Латинској Америци.

Индекс људског развоја Уједињених нација, који је 1998. износио 0.691, подигао нас је 2007. године на ранг високог људског развоја са 0.878. За само једну деценију, животни век Венецуеланаца повећан је за две године, а просечни конфекцијски број за децу за два центиметра.

Бити срећан значи продуктивно радити и бити добро плаћен за то. Нови закон о раду је вратио радницима социјална давања, која је неолиберална влада отела 1966. године. Стопа незапослености је 1998. износила 11%, да би 2009. падала на 7,95%, а 2012. на 6%. Минимална зарада са додавањем топлог оброка стигла је до 2.199 боливара фуерте, 20 пута већи износ него 1998. То је изнад висине просечне потрошачке корпе која износи 1,270, и представља највишу минималну зараду у Латинској Америци.

Слаба је вајда од здравог тела без здравог духа. Боливарска влада је одбацила пројекат приватизације образовног система којим би он постао недоступан за већину. Учешће образовања у БДП је скочило са мање од 3% у то време (1998. н.прев.), на 5,4% у 2000. и на 6,3% у 2008. години.

Захваљујући Мисији Робинсон (псеудоним венецуеланског филозофа и просветитеља Симона Родригеса, 1769–1854, пр. прев.), у Венецуели је до 2009. године 1.678.671 одрасли научио да чита и пише па је неписменост у земљи искорењена. Године 1990. само је 39,96% деце похађало предшколску наставу, док је 2008. тај проценат удвостручен на 84.8%. Школске 1998-1999. само је 53,41% деце школског узраста претходно ишло у вртић, док је 2008. тај проценат био 84,8%.

Ученицима није само загарантовано бесплатно школовање већ је 2008. године 4.055.135 ђака у систему основног образовања укључено у програм школске мензе, што представља удвостручење у односу на 1999. годину.

Током последње деценије Влада је отворила 15 нових универзитета. Број студената бруцоша је удвостручен, са 894.418 се 2000. попео на 2.109.331 у 2009. години.

У Венецуели студира 9.329.703 особа, тј. сваки трећи Венецуеланац. Велика већина установа на свим нивоима су државне, а самим тим и бесплатне. Доступност образовању је загарантована свима.

Задовољство које се осети при учењу отвара врата уживању у културним добрима. Према истраживању Националног института за књигу, које је спроведено 2012. године, 82% Венецуеланаца чита сва штива, а 50,2% њих чита књиге, којих сада има на сваком кораку и које су приступачне. То значи да смо трећа земља по читалачкој публици у Латинској Америци.

Можда делује да превише говоримо о економским, друштвеним и културним показатељима, а мало о политици. Међутим култура, друштво и економија јесу суштина политике.

Имајући у виду претходне параметре, не треба да изненаде прогнозе резултата избора 7. октобра. Дана 8. августа 2012. године, агенција за истраживања GIS XXI потврдила је да је 56% испитаних за Уга Чавеса, 30% за Енрикеа Каприлеса Радонског (кандидата десничарске опозиције, прим. прев.), а 14% неопредељених. Датаналисис је 9. августа забележила 46,8% у корист Чавеса, 34,2% у корист Каприлеса и 19% неодлучних. Агенција за истраживања Хинтерфејсес је 16. августа 2012. приписала 48% Угу Чавесу, 30% Каприлесу Радонском, а 22% неопредељенима.

У питању су најугледније агенције за истраживања и објавиле су различите бројке. Но, све показују да је суштинска већина у корист Уга Чавеса Фрије.

Ове бројке изазивају дубоку бригу у Стејт департменту. Дана 27. августа Хосе Висенте Ранхел (потпредседник Венецуеле, прим. прев.) јесте објавио да су статистичари поделили резултате истраживања са функционерима Амбасаде САД. Ови су хтели да смање разлику „базирајући се на једном неуобичајеном догађају чију силину и карактеристике нису желели да прецизирају, али који би могао да утиче на крајње резултате избора 7. октобра и да изазове непредвидива дешавања“.

Читаву деценију Венецуела је била један од главних покретача мултиполарне демократије и пројеката интеграције Латинске Америке и Кариба који пркосе хегемонији САД. Опозиција блиска САД, покушала је да уништи социјалистички и демократски процес државним ударом, покушајем атентата, саботажом нафтне индустрије, затварањем радних места и тероризмом.

Вероватно ће покушати да избегне изборе у октобру или да оспори резултате незаконитим и деструктивним „неочекиваним догађајима“. Можда мистериозна експлозија гасних платформи у рафинерији Амуај 26. августа 2012. године (када је погинуло 48 људи. пр. прев.) испуњава ово пророчанство.

Луис Брито Гарсија (Каракас, 1940) је најзначајнији венецуелански писац данашњице, доктор правних наука, есејиста, драматург, хумористички писац, новинар, цртачстрипова, истраживач политичког говора и подкултура. Сматрају га једним од најзначајнијих венецуеланских писаца и интелектуалаца Латинске Америке. Написао 15 успешно извођених позоришних комада, а за неке од њих је добио венецуеланске и међународне награде. Спортски једриличар и ронилац, 1998. је објавио и роман Пирата.

Критика каже да се Гарсија као писац истиче бриљантном наративном техником, вештим прожимањем идеја и анегдота, да је луцидан и маштовит. За романе Rajatablaи Abrapalabraје два пута (1970. и 1979) награђиван са The Casa de Las Américas, једном од најстаријих и најугледнијих награда за књижевност. Добио је 2002. Националну награду за књижевноист која се у Венецуели додељује за животно достигнуће. Гарсија је, између осталог 2005. добио The Ezequiel Martínez Estrada - почасну награду Casa de Las Américaс.[2][3] Гарсија је добитник Националне књижевне награде Алба (земаља Латинске Америке и Кариба за Њашу Америку) за животно дело у области културе.

Гарсија је у априлу 2012. одликован венецуеланским орденом Huan Francisko de León. У мају ове године Гарсију је председник Уго Чавез именовао у Државни савет Венецуеле, који је сходно уставу земље, "највиши круг председникових саветника".