Velesile i velikomali srpski narod

1. Svet otuđenja

Otuđenjem treba nazivati svojevrstan odnos između čoveka sa jedne, i njegove delatnosti i tvorevine sa druge strane. Taj odnos možemo prikazati na kontinuumu koji počinje stanjem u kome čovek gubi kontrolu nad vlastitom delatnošću, tvorevinom i odnosima sa drugim ljudima. Zatim oni mogu preuzeti dominaciju nad njim – on postaje zavisan i čak počinje da im služi. Najzad, one mogu porobiti, terorisati, štaviše uništiti čoveka.

Ovih dana potvrđuje se koliko su marksisti bili u pravu kad su kritikovali otuđenje kapitalističkog tržišta robe, novca i rada, i sa njim otuđenje čoveka od čoveka.

Jedna milijarda savremenog čovečanstva vrlo je otuđena od ostalih pet. Kad to kažem, onda mislim na višestruki jaz između bogatih i siromašnih, kreditora i prezaduženih, naučno i tehnički hiperrazvijenih i nerazvijenih, konformno naseljenih i prenaseljenih, visokoobrazovanih, informisanih i informatizovanih sa jedne i neobrazovanih, neinformisanih i neinformatizovanih sa druge strane, onih koji imaju izvanrednu zdravstvenu negu i sve veću šansu za radikalno produženje života (ionako već neuporedivo dužeg) i onih koji o tome mogu samo da sanjaju, centralno pozicioniranih i marginalaca, hipermoćnih i nemoćnih...

Taj tip otuđenja svakako ne predstavlja novost u istoriji. Ono što je potpuno novo, međutim, jeste otuđenje potencijalno apokaliptičkih sredstava kojeod 1945. naovamo sve više stvara tehnonauka. A suštinsku novost čini i mogućnost sinergije tog otuđenja sa prethodno navedenim otuđenjem, sinergija koja višestruko uvećava verovatnoću apsolutnog otuđenja (samouništenja ljudskog roda).

Valja stalno imati na umu i to da će se sadašnji odnos moći i nemoći sasvim relativizovati jer će u posed apokaliptičkih sredstava dolaziti i njegova siromašna i nemoćna većina. Dokle će ta većina trpeti opisanu hendikepiranost, a kad će započeti sa apokaliptičkim ucenjivanjem otuđene bogate i moćne milijarde? Zastrašujuća nevolja je i u tome što bi se eventualnom preraspodelom bogatstva i moći među zemljama i unutar njih mogla samo smanjiti verovatnoća samouništenja budući da uvek preostaju apokaliptički teroristi, fanatici, samoubice, ludaci...

Iz predstave o „prirodnom stanju rata svih irotiv svih” Hobs je izveo neophodnost „društvenog ugovora” kojim ljudi radi preživljavanja prenose deo moći na državnog suverena. Međutim, ako se prisetimo slika Hirošime i Nagasakija nakon pretrpljene „male apokalipse”, videćemo da je njegov konstrukt „prirodnog stanja” ipak dečja igra u poređenju sa onim što treba zvati autoapokaliptičkim stanjem. Kao preventiva protiv tog stanja ni izdaleka nije dovoljan „društveni ugovor” nego rodni ugovor, kojim bi se države odrekle dela bogatstva i moći u korist svetskog saveza država, ako već ne i svetske savezne države. Koliko su realni izgledi za to, pokazuju (i) prepreke integraciji već na kontinentalnom nivou, na primer u obliku Evropske unije. Nema nam druge nego da se ne samo države nego i celokupna društva ujedinjuju na planetarnom nivou („udruženo čovečanstvo”). Ako raison d’etatne ustukne pred raison d’humanité, čovečanstvu se ne piše dobro. Ako ne sa nekim boljim humanizmom, da li možemo računati barem sa humanizmom iz straha? Da li će makar na taj način instrumentalna inteligencija ljudske vrste pobediti njenu socijalnu priglupost?

Pomenuta ideja rodnog ugovora proizilazi iz šire zamisli rodnog egzistencijalizma kao filozofije i prakse, i uklapa se u tu zamisao. Poznato je da su egzistencijalisti po pravilu bili preokupirani problemima egzistencije ljudske individue, a ne egzistencije čovečanstva. Odavno nagoveštavam da će se sve države, pa i one zasnovane na (unutrašnjim) slobodama i preokupirane njima, sve više preobraćati u društva i države usredsređene na borbu za opstanak pred apokaliptičkim opasnostima. Svi su izgledi da će u sve potencijalno apokaliptičkijim okolnostima liberalizam faktički, a kasnije i eksplicitno-kolektivnom egzistencijalizmu ustupati funkciju osnovnog operativnog (za razliku od deklarativnog) pogleda na svet, ideologije i principa socijalne organizacije.[1] Umesto u proklamovani liberalistički „kraj istorije”, čovečanstvo je po mom mišljenju već nekoliko decenija pre te „objave“ stupilo u egzistencijalistički „kraj istorije”.

2. SAD u sudbonosnoj tranziciji

Pad istočnoevropskog i sovjetskog komunizma i samog SSSR-a kao njegovog nosioca i jemca bio je osnovni podsticaj za postavku o dostignutom demokratsko-kapitalističkom „kraju istorije“ i takođe o SAD, te navodne supersile, i to jedine, kao njegovog stožera, promotera, garanta, lidera – postavku koja se brzo širila po planeti. Tada se osećanje „američke izuzetnosti i svetske misije određene od Božjeg proviđenja“ pretvorilo u hibrističku iluziju o maltene američkoj svemoći.

Evo glavnih razloga zbog kojih je reč o mitu, i to od samog početka:

Apsolutni zaokret u istoriji, ali u obrnutom, vrednosno negativnom smislu, najavljen je već „malom apokalipsom“ u Hirošimi i Nagasakiju, i to skoro pola veka pre nego što je Fukujama lansirao postavku o nastupanju „kraja istorije“. (Zar nije ironično to što je teza o pozitivnom vrhuncu istorije potekla baš iz zemlje koja je proizvela „malu apokalipsu“ i njome nagovestila mogućnost i tendenciju kretanja čovečanstva ka „kraju istorije“ u bukvalnom smislu!)

Samo nekoliko godina nakon publikovanja Fukujaminog teksta postalo je sasvim vidljivo da je zapadni kapitalizam dobio opasnog neprijatelja u islamskom fundamentalizmu i terorizmu. Međutim, 11. septembra 2001. postaje sasvim jasno da su SAD samo „zemaljska“ sila, krhka kao i svaka takva. SAD nemaju nikakvu neograničenu moć već (i) zbog toga što apokaliptičkim sredstvima, pored Rusije, Kine, Indije, raspolažu i neke u svakom drugom pogledu neuporedivo slabije države (među njima i jedna Severna Koreja) kojima takođe mogu da unište ili isprovociraju uništenje dobrog dela čovečanstva – a sve kazuje da će se broj i snaga takvih država uvećavati. Sem toga, postavlja se i pitanje kakva je to „(jedina) supersila“ kad nije u stanju da diktira stanje ni u nekim zemljama koje ne raspolažu takvim sredstvima, kao što su na primer Iran, Irak Avganistan...

Priznavanje otcepljenja Kosova i pritisak na druge zemlje da to učine nisu bili pametni potezi administracije SAD jer kakva je to „supersila“ koja je jedva namakla malo više od četvrtine članica UN da je slede u tom priznanju! To isto važi i za neuspešno protivljenje SAD da se Srbija preko Generalne skupštine UN obrati Međunarodnom sudu pravde za mišljenje o legalnosti otcepljenja Kosmeta. Čak i da su uspele da spreče tu odluku Generalne skupštine, SAD bi otkrile da zaziru od ocene tog suda. U sklop „supersilnog“ zanošenja SAD spada i uverenje da od kosmetskog secesionizma mogu da naprave „jedinstven slučaj“, uverenje koje se vojnom intervencijom Rusije u Gruziji i njenim priznanjem otcepljenja Južne Osetije i Abhazije ubrzo profanisalo kao fantazija.

Zbog svega rečenog SAD nije ni bilo adekvatno karakterisati kao supersilu nego samo kao velesilu (istina još uvek sve-u-svemu snažniju od ostalih velesila, posebno u sposobnosti projektovanja moći na daljinu). Sam termin „supersila“ sugeriše neku vrstu „nadzemaljske“ moći, pa spada više u teologiju nego u društvenu nauku. SAD se sada bude iz dremeža „supersile“, započinjući tešku tranziciju od iluzije vlastite unilateralnosti do pristajanja na multilateralnost u svetskom odlučivanju.

Ideološko i imidžološko samorazumevanje, svoj način života i pogled na svet SAD nastoje da totalizuju. Tu mislim na snažnu težnju da svoj uticaj i moć šire po celom svetuputem primera, aktivnog zalaganja, pa – ako treba i kad može – i putem nametanja, uključujući i ono vojnom silom. SAD nastoje da univerzalizuju kapitalistički način proizvodnje i kapitalističko tržište, engleski jezik kao lingua franca našeg doba, slobodno zapošljavanje najboljih stručnjaka i stvaralaca po celom svetu, suzbijanje terorizma, demokratiju i ljudska prava (naravno onako kako ih one shvataju)...

Nije to totalitarizam. Dovoljno je čak i površno uporediti SAD kao totalizatora (a ne totalitarizatora) sa nacizmom i staljinizmom za koje se pojam totalitarizma s punim pravom upotrebljava, pa videti koliko je netačno govoriti o američkom totalitarizmu. „Građansko društvo“ u toj zemlji izuzetno je snažno i nezavisno od države, dok je za totalitarizam karakteristično njegovo totalno državno potčinjavanje i uopšte totalna državna kontrola društvenog života. Da nije reč o totalitarizmu, očito pokazuje ne samo način vršenja vlasti u SAD nego takođe i činjenica da kako u toj zemlji, tako i van nje deluju sve snažniji antiglobalistički pokreti, koji baš iz „građanskog društva“ u toj zemlji dobijaju brojne pristalice i snažnu podršku. Ne smemo dozvoliti da nas zavede reč „total“. Doduše, ona ipak sugeriše nešto značajno o SAD, ali jedino ako se misli na američki totalizam, a nipošto na nekakav američki totalitarizam.

Laissez faireiluzije dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka zamalo su došle glave kapitalizmu. Začudo, one su tako reći do juče ponovo vladale, a sada su izazvale krizu svetskih razmera. Zašto je kapitalistički svet, prvenstveno u SAD i Velikoj Britaniji, zanemario uspešne socijalliberalne, socijaldemokratske i socijalhrišćanske aranžmane? U konkurenciji sa laissez faire kapitalizmom nalazi se i pretežno državni kapitalizam u Rusiji i svojevrstan komunistički kapitalizam u Kini, ali su ih američke vođe, ideolozi i mas-mediji arogantno proglašavali tek za tranzitnu stanicu prema njihovom ustrojstvu.

Čak i obrazovani Amerikanci poverovali su da pod vođstvom njihove zemlje nastupa „kraj istorije“ i u obliku totalističkog i laissez faire kapitalizma. Od njega su totalistički očekivali da zavlada svim sferama društvenog života (utakmicom za političku moć, elektronskim i štampanim medijima, zdravstvenom službom, socijalnim i penzionim osiguranjem, obrazovanjem, kulturom, umetnošću, naukom...), ali i da bude imun na ciklične oscilacije (booms and busts) i da im omogući praktično beskonačan privredni rast i trošenje. A sada se ta zemlja nalazi u preteškoj tranziciji ne samo od „supersile“ do velesile, nego i od totalističkog i laissez faire do (samo na neke sfere) ograničenog i državno regulisanog kapitalizma koji treba da ih izvuče iz duboke recesije i opštedruštvene krize. Na ironičan način potvrdilo se da su SAD ekonomska „supersila“ pošto su jedino one mogle da izazovu svetsku krizu tolike dubine. To, naravno, povlači za sobom zaključak da će se svet teško izvući iz nje ako to ne učine i SAD.

One su žrtva totalističkog otuđenja i fetišizacije tržišta (sve je marketing!), pa čak i njegove svojevrsne teologizacije – oslanjanjem na „nevidljivu ruku“ koja krajnje sebično i anarhično ponašanje konkurenata tako reći čudotvorno preobraća u opštu korist i opšte dobro. U tom duhu, na svojevremeni zahtev da se američka Centralna banka („Federal Reserve”) umeša u tržište, ovako je odgovorio Alen Grinspen koji joj je dugo i bespogovorno stajao na čelu: „Ne, ne znam više od tržišta. Neću to učiniti“ („No, I don’t know more than the market. I wan’t do it.“) Nedavno je pred Kongresom SAD pokajnički priznao da je bio u velikoj zabludi. Otkuda ta iluzija da je tržište, nasuprot državi i svim drugim ljudskim tvorevinama, u krajnjem ishodu ipak savršeno ako ne iz nekakve podsvesne teološke a ne stvarno političke ekonomije! Veoma plodno tle za nju predstavlja duboko ukorenjen religiozni fundamentalizam u SAD.

Međutim, unutar tog okvira došlo je i do dodatnog otuđenja, i to finansijskog kapitala od proizvodnog kapitala, pa čak i fetišizacije i teologizacije prvog. Kao da se stvarno poverovalo da novac sam po sebi generiše novu vrednost! Zar ta opasnost nije bila dovoljno nagoveštena već pojmovnim razlikovanjem tzv. virtuelne ekonomije od tzv. realne ekonomije. „Virtuelna ekonomija“ je počela da potpuno dominira „realnom ekonomijom“ i da je sa sobom vuče u ponor.

Po svoj prilici postoji sinergija između prevarantsko-spekulativne dimenzije kapitalizma SAD i njihovih intervencija po svetu kojima po pravilu prethodi baraž medijskih i drugih „humanitarnih“ i „demokratskih“ obmana. Uostalom, šta se drugo moglo očekivati od režima koji je forsirao tržište bez autoritativnih pravila nego to da i u spoljnoj politici vrluda od jednog do drugog „jedinstvenog slučaja“.

Sve su to dobre ilustracije dalje degeneracije zvanične ideologije od „iskrivljene svesti“ do „lažljive svesti“.

Šta mora da se uradi? Pre nego što ponovim odgovor koji svakim danom dobija na snazi, treba da podsetim na jedan trend koji je preovladao u dosadašnjoj istoriji. Ljudska društva su u krajnjoj liniji pre sklona da promene ostale komponente svog života – političku, pravnu, obrazovnu, religijsku, moralnu, ideološku – nego da očuvanjem tih komponenata takvih kakve su onemoguće dalji napredak nauke i tehnike i njihovu primenu u stvaranju materijalnih dobara i usluga, kao i sredstava nasilja. Društva i civilizacije u kojima je suprotna tendencija preovladala stagnirala su, nazadovala i propadala, često pod udarcima prilagodljivijih konkurenata i neprijatelja. Opisana tendencija prilagođavanja postajala je sve jača, naročito od početka modernih vremena (kada je u tehnoznanju dominantnu ulogu preuzimala tehnonauka), da bi se najzad globalizovala postajući planetarno pravilo praktično bez izuzetka (svojevrstan istorijski zakon).

Suprotno Marksovom predviđanju ispostavilo se da kapitalističko-tržišni ekonomski sistem još uvek predstavlja najpovoljniji i najneodoljiviji ambijent za naučnotehničke inovacije i njihovu primenu u stvaranju materijalnih dobara i usluga. Zato nekapitalistički, a pogotovo antikapitalistički  sistemi diljem sveta gube trku sa kapitalizmom kao najefikasnijim načinom proizvodnje i primarne raspodele koji se zasniva na konkurenciji, a ne kao zamišljenisocijalizam na težnji za jednakošću i pravdom. Pa ipak, ako globalni kapitalizam ne bude regulisan i kombinovan sa nekom vrstom globalnog socijalizma(solidarizma) koji tek treba uspostaviti, stalno će se vraćati svetska kriza. Najizgledniju šansu za solidaristički humanizam, po mom mišljenju, valja tražiti u sekundarnoj raspodeli čiji su osnovni principi jednakost i pravda.Uz napomenu da najizgledniju šansu za socijalistički (solidaristički) humanizam, po mom mišljenju, valja tražiti tek u sekundarnoj raspodeli čiji su osnovni principi jednakost i pravda. 

Jedan od sudbonosnih problema čovečanstva leži u tome što se kapitalizam globalizuje, ali u uslovima u kojima za njega još nisu stvorena efikasna pravila i regulativna tela ni u okviru nacionalnih država, dok takvi organi na svetskoj razini zasad spadaju u utopiju. Neophodna je neka vrsta globalne vlasti, a ona nije ni u povoju. Ljudska  društva, kao što rekoh, zbog opasnosti od konkurenata i neprijatelja prinuđena su da otklanjaju prepreke napretku u proizvodnji materijalnih dobara i usluga. Problem je, međutim, u tome što sada glavnu prepreku čini neujedinjenost čovečanstva, a ono kao celina naravno nema nikakvog konkurenta ili neprijatelja da ga prinudi da je otkloni.

U objašnjenju onoga što se sada dešava sa privredom ekonomisti moraju sve više da pribegavaju psihološkim  kategorijama kao što su pohlepa, gubitak poverenja, panika. Time po ko zna koji put pada zabluda da ekonomija može biti egzaktna nauka poput prirodnih nauka.

Evo jedne od tvrdnji da sada dolazi do „povratka istorije“: „Čini mi se da je svet ponovo postao ’normalan’, u tom smislu da se vratila utakmica velikih sila koja je vekovima oblikovala međunarodne odnose, a izgledalo je da je nestala posle 1989. Glavna odlika međunarodne scene ponovo su borbe za čast, status i uticaj. Ispostavilo se da je onaj posthladnoratovski trenutak bio samo poremećaj. Istorija se vratila.“ (Robert Kagan, prevod Lj. Nedeljković, NIN, 22. maj 2008, kurziv S. S.)

U stvari, do „povratka istorije“ ne dolazi niti može doći jer „kraja istorije“ nije ni bilo. 

3. Rusija i Srbija – deo evroatlantske civilizacije

Evroatlantsku civilizaciju karakteriše u sadašnjosti i vrednosnoselektivno govorećiprosvećenost, (post)moderna, liberalizam, kapitalizam, hrišćanstvo, odvojenost države i crkve, demokratija, tehno-naučna avangardnost, izuzetno materijalno blagostanje, najduže prosečno življenje... Napominjem, to je karakteriše u sadašnjosti i vrednosno selektivno, zato što je ta ista civilizacija vodila i krstaške ratove, bila najveći rasistički kolonizator, istrebljivala domoroce, koristila robovski rad, zapalila dva svetska rata, proizvela nacizam i holokaust, staljinizam i Gulag, prva stvorila i jedina dosad upotrebila apokaliptička sredstva (Hirošima i Nagasaki)...

Čak i između odabranih karakteristika naše civilizacije postoji izvesna tenzija, recimo između sekularne države i hrišćanstva. A da ne govorimo o osciliranju između totalističkog i laissez faire kapitalizma sa jedne, i samo na neke sfere ograničenog idržavno regulisanogkapitalizma sa druge strane. Pa i između američke dominacije i opiranja njoj.

Nedavno preminuli Samjuel Hantington nije pogrešio što je ponovo aktuelizovao kategoriju „civilizacija“. Ispostavilo se i to da on ispravno locira najinherentniji otpor tehno-nauci, kapitalizmu i demokratiji u islamsku civilizaciju. Ali je istovremeno upao u grdnu predrasudu kad je iz evroatlantske civilizacije isključio istočnohrišćansku (pravoslavnu) komponentu i sveo evroatlantsku civilizaciju na njenu protestantsku i katoličku dimenziju. Prevario se i kad su Srbi i njihovo pravoslavlje u pitanju.

Kad je govorio o istočnom hrišćanstvu, Hantingtona je izgleda zavelaantievropska i uopšte antizapadna žica tradicionalističke Rusije sa verom u „rusku izuzetnost", univerzalnu mesijansku ulogu ruskog pravoslavlja, a donedavno i u rusku ulogu u nastojanju da se komunizam globalizuje.

Rusija, međutim, sada odlučno prevazilazi svoje viševekovno evro-azijsko civilizacijsko dvojstvo. Njen bivši predsednik i sadašnji premijer za sve više Rusa postaje „Putin Veliki“. A i njen predsednik Medvedev ističe da njegova zemlja zajedno sa Evropom i Severnom Amerikom pripada evroatlantskoj civilizaciji (kako kaže „Od Vankuvera do Vladivostoka“). Ne verujem da bi SSSR, za razliku od „preostale“ Rusije, čak i da je opstao i da se promenio u svakom drugom pogledu, već zbog svog demografskog sastava bio u stanju da se tako odsečno civilizacijski opredeli.

Pre dvadesetak godina komunistički disidenti i antikomunistički kritičari u zapadnim zemljama Varšavskog bloka, ponosni na svoju „centralnoevropsku samobitnost“, oštro su protestovali kad bi ih neko istorijski, kulturno i civilizacijski svrstao u „Istočnu Evropu“. A SSSR su jedva iz „Azije“ pripuštali i unju. U tom kontekstu valja se prisetiti svojevremenih Kunderinih antiruskih izjava, ali i ogorčenih reakcija ruskog nobelovca Brodskog na njih. Istorija je nesumnjivo dala za pravo Brodskom. Pa ipak, čak ni on nije mogao sanjati da će njegova Rusija ubrzo sasvim mirno, gotovo ravnodušno, raspustiti vlastitu imperiju, za šta teško da ima drugog primera u istoriji prilično samohvalisave evroatlantske civilizacije.

*****

Simptome ogromnog hibrisa SAD trebalo je videti već u široko rasprostranjenom uverenju da su one, naročito pod Reganovim vođstvom, oborile komunizam „namernim iscrpljivanjem vojnotehnološkom utakmicom“ i „demokratskom kontaminacijom i preopterećenjem“. Od toga je tačno samo to da su Gorbačov i njegovi podržavaoci naivno verovali da čak i naglo uveden demokratski pluralizam neće razoriti nego samo reformisati komunistički sistem i SSSR kao višenacionalnu državu-imperiju. Ali zašto su u to poverovali ako se zna da je samom Zapadu trebalo dva veka da postepeno i mučno napreduje od vrlo parcijalne do opštebiračke demokratije. (Teško je zamisliti da bi tadašnje stanovništvo, da je nekim čudom imalo opšte biračko pravo, dobrovoljno pristalo da nosi ogroman teret razvoja kapitalizma.)

Ne sugerišem da je komunistički sistem pred sobom imao dugu, a još manje lepu budućnost u istočnoj Evropi i SSSR-u, nego samo to da nije morao da se skljoka naglo i tako reći bez opaljene puške. Uostalom, odličan kontrolni test za tu tvrdnju imamo u političkom komunizmu koji i dalje opstaje u nekoliko zemalja. Od njih je bez sumnje najuspešniji onaj u Kini. Ako su SAD navodno bacile na kolena komunizam u Evropi i sovjetskoj Evroaziji, zašto to nisu učinile i u Kini? Biće da je presudnu razliku u poređenju sa SSSR-om činila čvrstina i odlučnost tamošnjeg vođstva na čelu sa Deng Sjaopingom. Čak ni vrhunski znalci nisu predvideli kolaps SSSR-a i komunizma. Rekao bih da nisu ni bili u stanju da naučno predvide prekretničke istorijske kontingencije oličene u Gorbačovu i Jeljcinu. Najviše što su naučnici mogli predvideti jeste to da je komunizam u tolikoj meri postao problematičan da ga sila mora održavati. Ipak, ko je, polazeći od strukturno-sistemskih pravilnosti u celokupnoj istoriji komunizma na vlasti, bio u stanju da naučno utvrdi da ta sila uopšte neće biti upotrebljena.

Međutim, evo još jedne prekretničke kontingencije, i to u jeljcinovskoj, postkomunističkoj i postsovjetskoj Rusiji. Reč je svakako o Putinu. Ko je mogao da pretpostavi, a kamoli naučno predvidi da će jedan Jeljcin, veliki politički slabić spram Zapada, kao svog naslednika ustoličiti čoveka potpuno suprotnih osobina, pogleda i politike. Da je neko anketirao najtemeljnije naučne poznavaoce i obaveštajne analitičare u svetu, ubeđen sam da bi svi odreda odgovorili da je to potpuno isključeno ili u najboljem slučaju vrlo malo verovatno. Verujem da jedan vođa kategorije i kvaliteta Putina ne bi pao na pamet ni ekstremnim postmodernistima koji inače prenaglašavaju ulogu slučajnosti, odbacujući modernistički naglasak na pravilnostima, zakonitostima, nužnostima u istoriji. Sa Putinom kao „naslednikom“ Jeljcina doživeli smo još jedno zapanjujuće istorijsko iznenađenje, ne manje od onog sa Gorbačovim. Naravno, Putin je sušta suprotnost gorbačovljevskom pristupu, gledištima i još više rezultatima. Dovoljno je samo da uporedimo njegovu izjavu „Nacionalna bezbednost se ne gradi na obećanjima“ (Samit NATO, Rusija 4. april 2008) sa Gorbačovljevim vajkanjem kako je Zapad prekršio dato mu obećanje da se NATO neće širiti na zemlje Varšavskog pakta.

Navešću nekoliko najvažnijih razloga zbog kojih su Srbi postali velikomali narod – nešto svojim izborom, a nešto sticajem okolnosti i strateškim geopolitičkim položajem o koji se otimaju moćne zemlje:

• Boj na Kosovu polju 1389;

• Ustanci protiv turske okupacije 1804–1815;

• Odbijanje austrougarskog ultimatuma 1914. i značajno učešće u savezničkoj pobedi u Prvom svetskom ratu;

• Stvaranje Jugoslavije 1918, a ne „Velike Srbije“ ;

• Razvrgavanje pakta sa Hitlerom sklopljenog 25. marta 1941. i uspešna borba na strani antihitlerovske koalicije u Drugom svetskom ratu.

• Doprinos uspešnom „Ne“ Staljinu 1948–1953;

• Univerzitetski štrajk i demonstracije protiv „crvene buržoazije“ 1968;

• Držanje za vreme višenedeljnog bombardovanja od strane NATO 1999. i uopšte odbrana Kosmeta.

Neki naši nedovoljno obrazovani i ostrašćeni ateisti proglašavaju za izraz „zatucanosti“ lazarevski izbor “carstva nebeskog“ umesto „carstva zemaljskog“. Kao da mnogi veliki mislioci ne stavljaju „sveto“ na vrh vrednosne lestvice i kao da shodno tome ne definišu moralnost kao davanje prednosti toj vrednosti nad svim ostalim. Doduše, na taj način pod izvesnim uslovima može se dovesti u pitanje neophodno razlikovanje „etike svetaca i heroja“ od „etike običnih ljudi“. Shodno njemu nije opravdano propisivati ljudima svetački i herojski nivo, pogotovo ne naciji kao celini. Ne postoji etička dužnost da se i život žrtvuje, što inače čine sveci i heroji (to ne znači da oni ne zaslužuju da budu najviše moralno vrednovani).

U svetskoj nauci dosta se proučava preangažovanost koja dovodi do nazadovanja, pa štaviše i propasti mnogih velikih carstava, država i nacija. Mi Srbi nismo dovoljno upoznali svet sa tim da smo u Prvom ustanku izgubili 21 odsto stanovništva, u Prvom svetskom ratu 28 odsto, a u Drugom svetskom ratu 10 odsto. Imali smo velike ljudske gubitke i u nedavnim međunacionalno-građanskim ratovima, ali i o tome malo govorimo jer – zbog osećanja nacionalne veličine ne volimo da se prikazujemo kao žrtva.

Srbija opet dobija na važnosti koja je u ogromnoj nesrazmeri sa njenom materijalnom snagom, srpsko pitanje postaje evropsko, pa u izvesnoj meri i svetsko. Zato će nam osnovna strateška tema još zadugo biti naš velikomali narod i njegova država spram dominantnog sveta, i to sveta u kojem se odnedavno ponovo značajno menja odnos snaga. Zbog toga se povećava prostor za Srbe da brane svoje nacionalne interese, uključujući i one na Kosmetu, u Republici Srpskoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori...

*****

Pada u oči da SAD žele da se što više vojno i uopšte materijalno dezangažuju na Balkanu, ali istovremeno da i dalje diktiraju stanje na njemu, i to vrlo nepovoljno po Srbe i Srbiju. SAD su učinile sve što su mogle da eliminišu ili bar bitno smanje uticaj ruskog faktora u svetu, a naročito Evropi, ali se to pokazalo neuspešnim i čak kontraproduktivnim. Rusija se velikom snagom vraća: politički, diplomatski, energentski, privredno, finansijski, investicijski, turistički.

Vojni napad na našu zemlju 1999.[2] uopšte se ne može razumeti ako se ne pođe od nastojanja SAD i njihovih saveznika da po svaku cenu prošire članstvo i uticaj NATO sve do granica Rusije. To, dabome, važi i za njihovu podršku separatistima da razbiju SFRJ, a ne samo SRJ i Srbiju. Takav Zapad je u Srbima u celom tom procesu video „remetilački i proruski faktor“. Nedavno smo dobili i zvaničnu potvrdu da se i problem Kosmeta vidi prvenstveno u tom trouglu (NATO–Rusija–Srbija). Naime, visoki funkcioner američke vlade Frenk Vizner priznao je da je vojni napad na Srbiju 1999. izveden zbog strateških potreba, a pre svega protiv interesa Rusije u ovom delu Evrope i Balkana. Bez ustručavanja je izjavio „Nećemo Rusiju u našem dvorištu“ (Politika, 18. mart 2008). Uzgred rečeno: ako SAD budu nastojale da i Ukrajinu pretvore u svoje „dvorište“, teško da će se ona održati kao celina.

Postavlja se pitanje da li je takvo viđenje Srbije doista ograničeno na prethodnu deceniju ili se, mada skrivenije, nastavilo sve do dana današnjeg? Može se konstatovati da je Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu namerno ograničen na ponašanje u međunacionalno-građanskim ratovima da se ne bi sudilo domaćim i stranim akterima za izazivanje tih ratova, pravnički rečeno za „zločine protiv mira“.

Postavlja se pitanje da li bi se pred nekim boljim sudom moglo dokazivati i „zločinačko udruživanje mas-medija protiv mira“. Na Zapadu i u novim državama nastalim razbijanjem Jugoslavije i u mas-medijima sistematski je lansirana predstava o Srbima i Srbiji kao glavnom, pa čak i isključivom razbijaču-nasilniku-krivcu. Zato jedan od ključnih zadataka nacionalne strategije treba da bude odgovor na pitanje kako tom lažnom imidžu efikasno suprotstaviti istinitu sliku o našem narodu i državi. Posebnu pažnju valjalo bi posvetiti razradi ideje o imidžologiji i kritici imidžologije.[3]

Nažalost, naša dominantna elita još uvek je vrlo sklona da prenaglašava ulogu ideja u stvaranju i komponovanju imidža. Ali to je daleko od istine, posebno u ovom vremenu kojim dominiraju vizuelni mediji. U širokom rasponu od biznisa do politike slike (a one su konkretnije i neposrednije od ideja) prožimaju savremeni svet. Imidžotvorna eliša je sada u svetu uticajnija od ideotvorne. Za razliku od naših ideotvoraca i ideopromotera, mnogi moćnici na Zapadu uvideli su da delaju u postgutenbergovskoj eri. Zato se manje trude da stvore idejne programe, a više da plasiraju vizuelne imidže. Danas ima mnogo korisnika i žrtava svršenog imidža. Imidžizovana stvar često se nameće kao svršena stvar. Kroz svršeni imidž izuzetno je teško, a često i opasno probijati se. Našim kritičkim intelektualcima često je „ispod časti“ da se ozbiljno bave pobijanjem mas-medijske propagande imidža. A oni koji to ipak čine, najčešće previđaju da imidžima ne mogu najefikasnije parirati pisanim tekstovima i govorima. Dok se kritika ideologije koncentriše na verbalno ukazivanje na činjeničnu netačnost, neodrživost navedenih razloga, neprincipijelnost, pojmovnu neadekvatnost, logičku nekoherentnost, na imidžologiju bi se moralo odgovarati prevashodno kontraslikama.

*****

Kolektiviteti isto kao i pojedinci najtačnije otkrivaju vlastite prioritete kad ih prilike stave u iskušenje. Pošto su im interesi važniji od vrednosti koje sugerišu svojom ideologijom, mnogi američki zvaničnici i drugi moćnici često „od slučaja do slučaja“ suštinski menjaju svoj pristup ostalom svetu, pri čemu za slučajeve koji su praktično identični upotrebljavaju različita, pa čak i suprotna merila. Nazovimo to američkom spoljnopolitičkom ideologijom singularizacije. Ne, nisu tu na delu samo dvostruki nego višestruki standardi. Takva spoljna politika postupa prema arbitrarno odabranim slučajevima kao da su sui generis. U toj ideologiji lažna singularizacija postiže se maksimalizacijom razlika između odabranog slučaja (Slobodan Milošević, Kosmet, Srbija, Republika Srpska, Srbi u Hrvatskoj…) i ostalih slučajeva iste vrste.

Nema sumnje da su za uspešnost spoljne politike naše zemlje izuzetno važni odnosi sa SAD. Jedna mala zemlja kao što je naša ne može očekivati jednakost(druga je stvar ravnopravnost) u odnosima sa takvom silom. Naravno, to ne znači da nema šanse da nastavimo da otvoreno i odlučno postavljamo pitanje i naših nacionalno-državnih interesa i prava kad nastojimo da ih što više uskladimo sa interesima i pravima te najsilodavnije zemlje. Naš odnos prema SAD treba da bude kombinacija istinoljubive iskrenosti i pragmatičnosti. Šta to znači?

Istina, makar koliko neprijatna, može se izraziti različitim jezikom, recimo prijateljskim ili neprijateljskim. U vezi sa tim podsetiću na mudre reči patrijarha Pavla u jednom razgovoru sa Dobricom Ćosićem: „Čovek ne sme da se odrekne istine. Ali ima pravo da se služi veštinom u zastupanju i odbrani istine.“[4]

Naša kritika zvanične Amerike treba da koliko god je to moguće izbegava neprijateljstvo, a to između ostalog znači da bude što više imanentna,dakle u ime njenih ideala, vrednosti i postignuća. Nesumnjivo je da SAD krase: pluralistička, legalistička, demokratska i federalistička organizacija države; podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku; stanovništvo koje po kulturno-etničkom poreklu i sadašnjem sastavu predstavlja čovečanstvo u malom; ubrzano prevazilaženje rasnih predrasuda o čemu najbolje svedoči Obamin izbor za predsednika; ogroman doprinos pobedi demokratskih zemalja u dva svetska rata; ključni prilog stvaranju i funkcionisanju Ujedinjenih nacija; predvodnička uloga u naučno-tehnološkom progresu; visok životni standard; ogromna pokretljivost stanovništva; slobodno eksperimentisanje životnim stilovima; vrhunska kulturna dostignuća u mnogim oblastima (samo neobavešteni tvrde da tamo cveta jedino pop-kultura)...

Mi ne treba da skrivamo razočaranje zbog politike SAD prema nama, ali treba da izbegavamo utisak mržnje. Između ostalog i zbog toga što tamo živi nemali broj naših sunarodnika. Kažem razočaranje kako stoga što bismo, s obzirom na njihove ideale, vrednosti i dostignuća, očekivali suprotan odnos prema nama, tako i zbog prethodnog pozitivnog istorijata međusobnih odnosa. Rđavi odnosi naše zemlje sa SAD nastali početkom devedesetih godina prošlog veka, koji su kulminirali njihovim vojnim napadom 1999, stvarno predstavljaju istorijsku anomaliju. Od 1878. godine (kada smo ponovo postali potpuno nezavisni), pa sve do tih godina odnosi Srbije i SAD bili su dobri, čak izvrsni, pre svega tokom savezništva u dva svetska rata, kao i kada su nam SAD pomogle da posle sukoba Staljina sa Titom 1948. očuvamo nezavisnost od SSSR-a i njegovog Varšavskog bloka, i da se materijalno podignemo.

5. Srbija i Evropska unija

Kda je reč o EU, ukazaću na nekoliko manje poznatih argumenata koji se tiču težnje Srbije da postane član EU. Prvi: u naš identitet spada kako Kosovo i Metohija, tako i Evropa. Drugi: boreći se za KiM, zalažemo se i za poštovanje evropskih vrednosti i principa. Treći: naše brojne i masovne seobe kretale su se sa juga Balkana ka severu i severozapadu, dakle dublje u Evropu. Četvrti: stotine hiljada naših sunarodnika i njihovih potomaka odavno žive, rade i postali su državljani važnih članica te unije i žarko žele da im se pridružimo. Peti: i za naša prava na KiM izglednija je borba iznutra, a ne izvan EU. 

Kad EU od nas zahteva da se „suočimo sa svojom prošlošću“, isto bi se to moglo tražiti i kada je reč o njenim odnosima prema nama. A nema sumnje da su neke od njenih članica i sama EU počinile dosta katastrofalnih političkih, pravnih i moralnih grešaka i nepočinstava:

– Na prvom mestu je doprinos razbijanju SFRJ i Srbije, za šta niko u EU nije odgovarao ni politički, a kamoli krivično (radi toga je mandat Haškog suda za bivšu Jugoslaviju – kao što sam istakao ranije – namerno ograničen na ponašanje u našim ratovima, ali ne i na njihovo izazivanje, za zločine protiv mira). 

– Vojni napad na našu zemlju 1999, uz namerno zaobilaženje Saveta bezbednosti UN.

– Nekritički odnos prema Haškom sudu i posebno prema njegovom Tužilaštvu.

– Stav prema nacionalnim manjinama u našoj zemlji u suprotnosti je sa stavom EU prema vlastitim članicama. EU ne pomišlja da podrži nastojanje bilo koje od manjina da se otcepe, pa čak ni da dobiju političko-teritorijalnu autonomiju. Većini članica EU nije bila dovoljna ni naša ponuda „suštinske autonomije“ za KiM koja se praktično graniči sa pojmom nezavisne države, nego je podržala punu secesiju KiM, zaobilazeći SB UN. Kad je to obavljeno, neki političari i funkcioneri iz tih zemalja počeli su da nam ispostavljaju čudne zahteve za Vojvodinu. Kako bi bilo da naša zemlja i u vezi sa tim predloži održavanje jedne evropske konferencije sa zadatkom da se komparativno razmotri stvarni položaj nacionalnih manjina? Kako bi EU reagovala kad bi naša zemlja podržala eventualno referendumsko samoopredeljenje Republike Srpske, mada je velika većina njenih članica priznala otcepljenje Kosmeta? Pored toga, EU je u svoje redove primila Kipar kao celinu, ne priznavši nezavisnost turskog dela.

Retko koji politički faktor u našoj zemlji dovodi u pitanje stav o nepriznavanju otcepljenja Kosmeta, čak i ako bi to bilo postavljeno kao uslov za prijem naše zemlje u Evropsku uniju. Uostalom, na to obavezuje i Ustav Srbije i odgovarajuće rezolucije Narodne skupštine.

Nepriznavanje otcepljenja naravno svakako nije isto što i odbrana Kosmeta, iako je svakako sadržano u njoj. Među relevantnim političkim partijama i drugim organizacijama upravo i nastaju razilaženja, aktuelizovana ili zatomljena, eksplicitna ili implicitna, oko toga šta odbrana Kosmeta praktično znači. Kojim sredstvima? I da li je reč o aktivnoj ili pasivnoj, ofanzivnoj ili defanzivnoj ... strategiji? Samo konkretni odgovori na ta pitanja mogu da isteraju na čistinu sve aktere.

Podsetiću na mere naših vlasti povodom priznavanja Kosova:

– Povlačenje ambasadora iz zemalja koje su priznale Kosmet (neslaganja su počela tek oko njihovog povratka);

– Uspešno zalaganje kod ostalih država da to ne čine (uprkos kontrapritisku dominantne velesile);

– Prihvatanje našeg predloga da se Generalna skupština UN obrati Međunarodnom sudu pravde za konsultativno mišljenje o legalnosti samoproglašenja nezavisnosti Kosmeta. Ima to i opštiji međunarodnopravni značaj jer će se tom sudu pružiti prilika da formuliše i neka univerzalna pravila ne samo o pravima nacionalnih manjina nego i o njihovim obavezama prema državama kojima pripadaju.

– Nastavljanje sa praktičnim povezivanjem većinskosrpskog dela Kosmeta sa Srbijom kao svojom državom, što je po svemu sudeći najvažniji deo posla. To, svakako, ne znači da treba prestati sa insistiranjem na pripadanju celog KiM-a Srbiji i na potrebi uspostavljanja sigurnosti za naše stanovništvo u enklavama okruženim Albancima, traganju za nestalim sunarodnicima, povratku interno raseljenih i izbeglica, očuvanju crkava, manastira i spomenika naše kulture, vraćanju ili barem kompenzaciji za uzurpiranu i uništenu imovinu... Ako imenovanje nije taktički neuputno, to bi trebalo zvati politikom podele kontrole na Kosmetu,a ne njegovom teritorijalnom podelom. Vredelo bi razmisliti i o eventualnom amandmanu na Ustav Srbije kojim bi se većinskosrpski deo direktno uključio u nju, dok bi daleko najveći deo KiM i dalje bio tretiran kao „suštinski autotonoman“.

Do raskola između vlasti i opozicije došlo je u vezi sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Stav o tome izneo sam u intervjuu u Politici 26. januara 2008, pa ću ga ovde samo reprodukovati:

„EU tvrdi da nije uslovila potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa njom, našim odricanjem od Kosova i Metohije?

Ako EU ne uslovljava potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju našim odricanjem od KiM, mi ne treba sami sebi da vezujemo ruke – racionalna politika ne sme da podleže čak ni opravdanoj ljutnji, da o inaćenju i ne govorimo. Uostalom, potpisu predstavnika naše vlade na takav sporazum moguće je, a možda i neophodno, dodati objašnjenje o tome kako ga naša strana tačno razume. 

Čini se da Srbija neprekidno oscilira u definisanju odnosa prema EU?

Ne treba da se opterećujemo fatalističkim anticipacijama tipa ’Na kraju krajeva EU može da nas uceni kad na red dođe naše formalno kandidovanje za članstvo ili prijem u njega’. Jedna od naših loših osobina jeste preopterećivanje nacionalne agende hipotetičkim pitanjima i opsesivnim traženjem odgovora na njih. Hoću da kažem da bi se tim problemom valjalo opteretiti tek ako i kada bi postao stvaran.

A ako se to dogodi?

Onda bismo, prvo, nastojali da razlučimo ko nas ucenjuje, da li EU kao celina ili jedan broj njenih članica. Pored toga, uvek nam ostaje na raspolaganju referendum kojim bi građani odlučili da li pristaju da u EU uđemo samo kao celina ili bez Kosova i Metohije. Takav referendum, po mom mišljenju,bio bi čak neophodan ukoliko ne bi bila postignuta velika saglasnost u Narodnoj skupštini. Da kažem i to da neki ljudi, stranke i nevladine organizacije zahtevaju od naše izvršne vlasti da u pogledu KiM postupi potpuno arbitrarno kao da njima i svima nama ruke ne ’vezuju’ Ustav i rezolucije Narodne skupštine!“

Iz pismenog odgovora na molbu nekih prijatelja iz rukovodstva DSS-a da im dam mišljenje o predloženoj „Pravnoj analizi Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU“, koju je uradila njihova grupa pravnih eksperata, navešću ono što sam smatrao i još uvek smatram najvažnijim:

„Ona za merodavnu uzima intelektualnu i praktičnu interpretaciju tog Sporazuma od strane većine zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, ali uopšte ne i stav zemalja koje to nisu učinile. Zato se, između ostalih, postavlja i pitanje da li ta ’manjina’ uopšte nije razumela šta je potpisala ili je to, što bi bilo još gore, učinila mada je bila svesna da time zavarava i druge, uključujući i Srbiju, a ne samo sebe. Po sebi se razume da u toj stvari ne može da odluči to što jednih zemalja ima gotovo triput više od drugih.“

Približno dve trećine građana Srbije želi da postanemo članica Evropske unije. Veliku komplikaciju, međutim, stvara to što se naše pridruživanje – uprkos suprotnim proklamacijama – teško može potpuno odvojiti od sudbine Kosmeta. Stoga nam je biračko telo podeljeno po sred-srede (evroentuzijasti vs. evroskeptici).

Sadašnja vladajuća koalicija ima tanak izborni mandat, a dala je velika obećanja. Ona još nije u stanju da od EU isposluje čak ni primenu potpisanog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Šta bi se tek zbilo sa tim mandatom ako bi zamena Unmika Euleksom proticala u znaku pojačanog albanskog nasilja nad Srbima, zatim podstakla brojna nova priznanja nezavisnosti Kosmeta, dovela do smanjenja i pogotovo eliminacije naše faktičke kontrole nad većinskosrpskim delom, a naročito ako bi bila zloupotrebljena i kao naše makar samo de facto priznanje te nezavisnosti. Ogroman problem za evroentuzijaste nastao bi i ako bi se ispostavilo da EU i dalje odugovlači sa davanjem mogućnosti našim državljanima da bez viza putuju u njene države i sa prihvatanjem naše kandidature za članstvo. Treba se pripremiti i za slučaj da EU prihvati našu kandidaturu ne tražeći da izjavimo kako se odričemo Kosmeta i ignorišući našu tvrdnju da se kandidujemo sa njim kao sastavnim delom – pošto polazi od toga da je ono u stvarnosti najvećim delom već otcepljeno. Ako izostane brzo napredovanje ka učlanjenju u EU, ne verujem da će birači kao kompenzaciju prihvatiti objašnjenje naše sadašnje vlasti da „i tako – i tako izgrađujemo društvo poput onog u njenim članicama“. Tada bi najverovatnije moralo da dođe do novih izbora na kojima ona ne bi dobro prošla jer Srbi odbijaju da budu tretirani kao „mali narod“.

Sa druge strane, dodatna nevolja opozicionih evroskeptika sastoji se u tome što nije moguće ubediti organe EU i ogromnu većinu njenih članica da sa Srbijom obnove pregovore o statusu Kosmeta, a pogotovo da izjave da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom uključuje i Kosmet kao njen sastavni deo. Negativnom stavu tih evroskeptika prema zameni Unmika Euleksom nipošto ne ide u prilog ni zvanična izjava Rusije da se saglasila sa tom zamenom. Naš narod dobro zna i to da Srbija ne može da isforsira povlačenje priznanja nezavisnog Kosmeta od strane vodećih zemalja EU i uopšte Zapada. Tolikom grandomanijom zanosi se malo ko među Srbima, čak i kad je sasvim ubeđen da pripada jednom „velikom narodu“.

Nažalost, evroentuzijasti na vlasti i evroskeptici u opoziciji stalno se međusobno napadaju, umesto da iniciraju što širu i racionalniju debatu o spornim pitanjima i odgovorima. Primer o protivrečnosti između sa jedne strane pozivanja na Rezoluciju 1244 SB UN u odluci o stacioniranju Euleksa na Kosmetu (kojeg ta Rezolucija tretira kao sastavni deo Srbije) i, sa druge strane, nalogu da Euleks bude „statusno neutralan“. Na prvu okolnost pozivaju se vladajući evroentuzijasti, a na drugu opozicioni evroskeptici. Debata i o tom sporu treba da prethodi inače dobrodošlim pozivima na objedinjavanje svih snaga radi zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

Ako već predsednici parlamentarnih stranaka nisu u stanju da započnu takvu raspravu, zašto je ne bi započeli recimo njihovi politički saveti? Za razliku od parlamentarnih grupa, u njima ima politički sasvim nezavisnih ličnosti. Među poslanicima ih po pravilu i neće biti sve dok njihovim mandatima raspolažu partije (čitaj njihovi vrhovnici).

*****

Vladajuća koalicija nastoji da tematiku i problematiku za javnu raspravu i okupljanje što više ograniči na ekonomsku krizu, kao da ona nema i ozbiljne političke razmere. Politička kriza lako može postati takva da diktira značajnu rekonstrukciju vlade, stvaranje takozvane velike koalicije ili čak opštekoncentracione vlade, a u krajnjem slučaju i nove parlamentarne izbore. Oni koji bi to i tada sprečavali koncentracijom celokupne moći u svojim rukama, izložili bi se opasnosti da se čitava kriza sruči njima na glavu.

Međutim, ako opozicija samo negira politiku vlade, onda će gubiti birače, onemogućavati plodotvornu diskusiju, da ne pominjemo nacionalno okupljanje.

Neophodno je razložno sučeljavanje konkretnih i realističkih mogućnosti kako bi se savladala sve dublja ekonomska, politička i opštedruštvena kriza. Vrlo je značajno javno definisati standarde međusobnog odnošenja i komuniciranja vlasti i opozicije. Suparničku politiku valja po pravilu dovoditi u pitanje ukazivanjem na njene posledice,stvarne i hipotetičke, a ne namere. Pošto su neizvesne, buduće posledice ne trpe apodiktičke sudove. I inače, u politici pored znanja traži se sposobnost za dobru procenu (good judgement) i dobro predviđanje, a ona se definitivno može proveriti tek a posteriori.

Najzad, treba napustiti dosta prošireno uverenje da principijelizam automatski obezbeđuje etički karakter politici, dok je pragmatizam navodno uvek za etičku osudu. Principijelizam se deformiše u moralistički ekstremizam kad propoveda nesredstvushodne ciljeve. A pragmatizam – u nemoralni oportunizam kad se služi nesvrsishodnim sredstvima. Izbegavanje obe te krajnosti i kombinovanje principijelizma i pragmatizma karakteriše stvaralačko državništvo koje je bez sumnje u potpunoj suprotnosti sa politikantskim strančarenjem.

LITERATURA

-         Bobbitt, P. Terror and Consent:The Wars for the Twenty First Century, Penguin Books, New York, 2008.

-         Kagan, R. The Return of History and The End of Dreams, Vintage, 2009.

-         Ćosić, D. Piščevi zapisi 1993-1999, Službeni Glasnik, Beograd, 2008

-         Fukuyama, F. The End of History and The Last Man, Avon Books, New York, 1992.

-         Greenspan, A. The Age of Turbulence: Adventures in a New World,The Penguin Press, New York, 2007.

-         Huntington, S. The Clash of Civilizations and the Remaking of the World Order, Touchstone, New York, 1997.

Sažetak: U članku autor temi Srbije i Evrope pristupa iz filozofskog, sociološkog, istorijskog i politikološkog šireg konteksta odnosa svetskih sila u dominantnim političkim i kulturnim ideologijama danas. Polazeći od analize globalnog „stanja otuđenja“ argumentuje u prilog sudbonosne tranzicije SAD u savremenim okolnostima, kao i u prilog bitnog i složenog odnosa Srbije i Rusije sa evroatlanskom civilizacijom. U drugom delu rada autor izlaže programsku tezu o „velikomalom narodu Srba“ spram velesila, kao i drugu originalnu ideju o značaju „imidžologije“ i stvaranja imadžotvorne srpske elite u Srbiji. Kada je reč o odnosu Srbije i Evrope, naglašava se da bi se i na evropskoj strani morao razmotriti evropski doprinos razbijanju SFRJ i Srbije, kao i niz drugih problematičnih i nediskutovanih slučajeva, dok bi sa srpske strane fatalističke anticipacije trebale da ustupe mesto stvaralačkom dijalogu. Na kraju teksta analizira se međusobni odnos principijelističke i pragmatističke politike, u prilog nove politike Srbije zasnovane na sredstvushodnim ciljevima i svrsishodnim sredstvima.

Ključne reči: Srbija, EU, SAD, Rusija, velikomali narod, imadžologija, elite, politika, principlijelizam, pragmatizam.