Savremeni svet | |||
Vaclav Klaus i suverenitet Češke Republike |
četvrtak, 12. novembar 2009. | |
(NIN, 12.11.2009) I poslednji evrorealista, prepreka na putu stvaranja evropske države, predsednik Češke Republike Vaclav Klaus, potpisao je Lisabonski sporazum. Nije to učinio besplatno i nije promenio svoja evrorealistička uverenja. Nije, verovatno, više želeo da se na njega lično i na Češku Republiku svali odijum kvaritelja evro-sreće, povinovao se volji većine evropskih država, odnosno njenih političkih klasa. Stavove, međutim, nije promenio ni za jotu i nije propustio priliku da to glasno i jasno kaže. Još sredinom oktobra je rekao: „Potpisivanje Lisabonskog ugovora neće biti kraj sveta... Ne smatram da je taj ugovor dobra stvar za Evropu, za slobodu u Evropi, za Češku Republiku... Ali voz je pojurio tako brzo i odjurio tako daleko da ga najverovatnije neće biti moguće zaustaviti ili vratiti, ma koliko to mnogi među nama želeli... Spor o slobodi i demokratiji u Evropi biće svakako nastavljen.” „Pragmatični tehnokrata”, kako ponekad redukuju Klausovu politiku, nije kao evrorealista protivnik EU. Tržište od gotovo pola milijarde građana dovoljan je i početni i završni razlog za EU, da o drugim, političkim i bezbednosnim, razvojnim i kulturnim i ne govorimo. Za Klausa, međutim, u prvom planu ostaje pitanje slobode građana, kriza postdemokratije u kojoj političke klase sve češće odlučuju umesto građana, kao i opasnost od birokratskog centralizma superdržave nadnacionalnog karaktera sa centrom u Briselu, ali sa stvarnom moći u najvećim i najsnažnijim evropskim državama. Nije reč samo o pitanju suvereniteta pojedinca-građanina i o suverenitetu pojedinačnih država, članica Unije, u odnosu prema briselskoj vladi i državi; reč je i o funkcionalnosti, političkoj i ekonomskoj, takve države, koja može biti i te kako disfunkcionalna, kako su to do sada u istoriji pokazali mnogi primeri nadnacionalnih državnih tvorevina. Klaus je potpisao i u isto vreme rekao i spasio dušu svoju, kako kaže stara latinska poslovica. Problemi su, otvoreni, ostali na stolu. U svom evrorealizmu Klaus nije, kako to medijski može izgledati, nimalo usamljen. Građani Francuske i Holandije kazali su „ne“ evropskom ustavu, poznat je evrorealizam britanskih konzervativaca, koji će najverovatnije na sledećim izborima smeniti na vlasti posustale laburiste, Evropski parlament sve češće gleda i sluša za govornicom kritičare superdržave... Potpisujući iz pragmatičnih razloga Lisabonski ugovor, Klaus je očigledno imao na umu staru poslovicu „Pridruži se pobedniku, ali gledaj da ti posle toga pobediš”, ili protivrečan, ali mudar stih Eriha Kestnera: „Igra je skroz naskroz izgubljena/ali ponovo će se igrati”. Tako stoje stvari u svetu načela i pragmatizma. I kad smo već kod pragmatizma, ali i odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta Češke Republike, Klaus nije propustio priliku da barem u drugoj tački agende pobedi. Uslovio je svoj potpis garancijom da će Češka Republika biti izuzeta iz Povelje o osnovnim pravima EU. Posebno je Klaus imao na umu stav po kome je privatna svojina neprikosnovena. Neobično, zar pristalica Fridriha fon Hajeka i Miltona Fridmana, najuspešniji reformator u postkomunističkom svetu, koji je svoje reforme zasnovao na obnovi privatnog vlasništva (uključujući i ključno pitanje restitucije) i slobodnog tržišta, da traži izuzetak od takvog stava? Stara uzrečica kaže da stvari često nisu onakve kakvima na prvi pogled izgledaju. Od kraja Drugog svetskog rata, Čehoslovačka, a od 1993. godine i Češka Republika, suočena je sa istrajnim nastojanjem sudetskih Nemaca da im se vrati oduzeta imovina. Moramo se za kratko vratiti u prošlost. U uzornoj Masarikovoj demokratskoj Čehoslovačkoj, živela je manjina od tri miliona i dve stotine hiljada Nemaca. Pretežna većina opredelila se od sredine tridesetih godina za Adolfa Hitlera i nacionalsocijalizam. Uz njihovu podršku Hitler je na osnovu Minhenskog sporazuma 1938. godine načeo Čehoslovačku. Zapadni saveznici, Velika Britanija i Francuska, tada još nisu hteli (morali) da ratuju, tako da su Čemberlen i Daladje prepustili Sudete Hitleru. Posle ovog narušavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Čehoslovačke, protivno svim normama međunarodnog prava, javio se domino efekat: svi su navalili na osakaćenu državu da je dokusure. Poljaci su uzeli Tješin, Mađari delove Slovačke u kojima su živeli Mađari, zatim se i osakaćena Slovačka otcepila, da bi Hitler na kraju okupirao ostatke nekadašnje države i stvorio Protektorat Češka i Moravska. U tom zločinu, kao i u potonjim zločinima u Protektoratu, sudetski Nemci odigrali su ključnu ulogu. Na osnovu odluka Potsdamske konferencije, nemačka manjina iseljena je posle Drugog svetskog rata iz Čehoslovačke. Njihovo središte okupljanja postala je Bavarska, a njihov zaštitnik nemačka CSU, od Franca Jozefa Štrausa, preko Edmunda Štojbera, do danas aktuelnog Bernda Poselta. Posle pada Berlinskog zida, zahtevi sudetskih Nemaca za revizijom Benešovih dekreta, na osnovu kojih je izvršena nacionalizacija i konfiskacija njihove imovine, samo su se pojačali. Građa o raznim taktikama i manevrima, inicijativama i zakulisnim radnjama mogla bi da ispuni nekoliko tomova dokumenata. Predsednik Vaclav Klaus (i njegov tim pravnih stručnjaka) ocenjuje da kombinacija Povelje o osnovnim pravima EU i Lisabonski ugovor može biti nepovoljna za češke nacionalne interese. Iako mnogi eksperti tvrde da se stav o neprikosnovenosti privatne svojine ne može tumačiti retroaktivno, činjenica je da su to samo pravnička tumačenja i nadmudrivanja. Građani EU, a Lisabonski ugovor jača njihova prava, mogu tužiti Češku Republiku evropskim sudovima, na koje sama Češka Republika nema nikakav uticaj, a ti sudovi mogu doneti odluke u korist sudetskih Nemaca na koje se Češka Republika neće moći žaliti. I nije reč samo o povratku imovine, onaj ko dobije imovinu, može doći da je koristi. A to je poricanje Potsdamske konferencije i rezultata Drugog svetskog rata i suvereniteta i teritorijalnog integriteta Češke Republike. Tačno je da pitanje sudetskih Nemaca nikada nije postalo deo federalne, savezne nemačke politike. Uvek je bilo pokrajinsko i lokalno, ali zato ništa manje snažno i uporno. Lepo zvuče nedavno izrečene reči evrokomesara Gintera Ferhojgena o tome da su za sve krivi Bavarci i CSU, koje Klaus instrumentalizuje za svoje svrhe. Ali Ferhojgen je socijaldemokrata, a njegove lepe reči deo su retorike odista časnih nemačkih političara, od Vilija Branta, preko Helmuta Šmita do Gerharda Šredera (koji je pokrenuo nemačku vojnu mašineriju protiv Jugoslavije), koja se u izmenjenim okolnostima može i promeniti. Pritešnjen na bojnom polju, Šekspirov Falstaf izgovara slavne reči: „Čast? Šta je to čast? Čast je reč”. I beži sa bojnog polja. Političar koji priželjkuje da bude i državnik (a takvih je danas odista malo, ako ih uopšte ima) mora znati da se iza lepih reči, širokih osmeha, tapšanja po ramenu i toplih zagrljaja i dalje ponekad skrivaju ogrtač, maska, bodež i otrov (govorimo figurativno). Onaj ko to ne zna, trebalo bi da se bavi operskim pevanjem, a ne politikom, jer naivnost i lakomislenost ne spadaju u tu vrstu delatnosti. Očigledno, Vaclav Klaus ne polaže mnogo na reči, razna tumačenja i slatka obećanja. Danas je ovako, sutra može biti sasvim drugačije, naročito kada kao kod Luisa Kerola Kraljica određuje i po svojoj želji menja pravila igre, onako kako to odgovara njenim interesima. Zato češki predsednik traži garancije: izuzeće Češke Republike iz Povelje o osnovnim pravima EU. Da bi olakšao ceo postupak, opredelio se za irski model. Izuzetak i garanciju ne moraju potpisivati sve članice EU, to može biti učinjeno prilikom potpisivanja ugovora o pristupanju sledeće nove zemlje-članice, najverovatnije Hrvatske. Da li je češki predsednik izmislio opasnost? Naša je ocena da nije. Upravo, ovih dana, ponovo se oglasio bavarski CSU i njegov evroposlanik Bernd Poselt (inače poznat i po raznim bizarnim izjavama o Jugoslaviji i, naročito, Srbiji) i izjavio: „Svaki građanin EU ima pravo da traži povratak imovine”. Povelja o osnovnim pravima EU i novi članovi Lisabonskog ugovora (posebno oni o evropskom građanstvu i diskriminaciji) uklapaju se u ovu Poseltovu izjavu. Isti taj evroposlanik autor je još čudesnije teze: položaj sudetskih Nemaca u Čehoslovačkoj bio je takav da je to doprinelo usponu Hitlera! Masarik i Beneš su doprineli usponu Hitlera!? Izgleda da je sve što smo učili, čitali ili iskusili bila najobičnija varka. Masarik i Beneš su spaljivali knjige na lomačama, progonili Jevreje, Nemce i bicikliste, osnovali koncentracione logore, okitili kapije Aušvica parolom „Rad oslobađa”, izazvali Drugi svetski rat... Ako je i od Bernda Poselta, previše je... Po pouzdanim istraživanjima javnog mnjenja Vaclav Klaus za svoju politiku ima podršku gotovo 70 odsto građana Češke Republike. Da zaokružimo: kao realističan i pragmatičan političar, Vaclav Klaus je potpisao Lisabonski sporazum, ostavljajući na stolu sve argumente (i sumnje) u prilog slobodnijoj Evropi. Kao državnik, obezbedio je, za sada, Češku Republiku od moguće zloupotrebe kako Povelje o osnovnim pravima EU, tako i Lisabonskog ugovora. U datim okolnostima, više nego dovoljno. (Početkom novembra Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je 26 redovnih, 20 dopisnih i 13 inostranih članova. Među novim inostranim članovima je i Vaclav Klaus) Autor je bivši ambasador SRJ/SCG u Pragu |