Савремени свет | |||
Утицај у замену за безбедност, или како се уз помоћ ЕУ Балкан припрема за НАТО |
уторак, 15. децембар 2015. | |
,,Симбиоза“ ЕУ и НАТО једна је од геополитичких аксиома Старог света. На то упућује не само синхронизација оснивања и ширења две организације, већ и дислокација њихових штабова у једном те истом граду. Радећи у тандему, почетком овог века, евроатлантска заједница усисала је у себе скоро читав континент. Године 2004. покренута је последња рунда ,,упијања“, чија је мета било Балканско полуострво. Од 2004. до 2013. године у обе организације ступају Бугарска, Румунија, Словенија, Албанија (само у НАТО) и Хрватска, при чему, с почетка у НАТО, а потом у ЕУ. Сада је ред на остале државе субрегиона. У Загребу је 25. новембра одржан самит у оквиру тзв. процеса Брдо-Бриони, уз учешће представника ЕУ, и западнобалканских држава (БиХ, Црне Горе, Косова, Македоније, Србије и Албаније). Као почасни гост, иступио је потпредседник САД Џозеф Бајден, који је изјавио: ,,Наше присуство није повратак – ми никада нисмо ни одлазили“. Бела кућа још није окончала своју мисију, а то је управо – ,,утврђивање Балкана у ЕУ и НАТО“ – како се изразио Бајден. Убеђеност у то показују и евробирократе. Председник Евросавета Доналд Туск приметио је: ,,Нема сумње да је будућност западног Балкана у ЕУ.“ Недељу дана доцније НАТО је пожурио да пошаље ,,улазницу“ у Црну Гору, чије руководство није против чланства у Алијанси. Таква је цена независности коју би Подгорица тешко стекла 2006. године, без туторства северноатлантске заједнице. Не чекајући одговор свог штићеника, генсек пакта оцртава даљу пројекцију. Јенс Столтенберг поздравља ,,прогрес Босне, Македоније и Грузије, на путу ка чланству у НАТО“, преноси The West Australian. Какве су последице прикључења Црне Горе у НАТО? Пре свега, то је допунска гаранција ступања у ЕУ. Акциони план припреме за чланство у НАТО не предвиђа само примену војних, већ и политичко-економских реформи, које одговарају стандардима ЕУ. Друго, НАТО ће да монополизује приступ Балкана Средоземном мору, остављајући само уски ,,босански коридор“. Треће, затвара се обруч око Србије, која лагано, али ипак ,,плива“ ка евроатлантику. ,,Српско руководство не балансира између Брисела и Москве, оно је усмерено ка евроатлантској интеграцији... мада је више од 80% грађана категорички против тога“, примећује српски политиколог Драгана Трифковић. Државна власт означава улазаку ЕУ као стратешки императив. У марту 2015. године Србија је потписала Individual Partnership Action Plan са НАТО – највиши ниво кооперације у оквиру Партнерства за мир. Експерти указују и на то да се са приближавањем Бриселу Београд обавезује на прилагођавање захтевима тзв. Заједничке спољне и одбрамбене политике ЕУ. Члан 24/4 Лисабонског споразума одвраћа државе-чланице од ,,деловања која подривају утицај Уније као као јединствене снаге у међународним односима“. На тај начин Србија ће морати да заборави на словенско-православно јединство у случају руско-европских конфликата. Четврто, ,,пријем Црне Горе у НАТО квари планове Русије о градњи војно-поморске базе у тој републици“, пише специјалиста Carnegie Europe Џуди Демпси. Обалу Босне и Херцеговине контролишу босански муслимани, а не Срби који су пријатељски настројени ка Москви (Република Српска). Тако је Црна Гора последња шанса руске војно-поморске флоте да се закачи за полуострво. При садашњем статус кво статусу даља атлантизација Европе је само питање времена. Томе помажу и спољни фактори – терористичка, мигрантска и украјинска криза. Туск подсећа да је ,,те изазове могуће решити само заједничким напорима“. ЕУ је спремна да помогне земљама бивше Југославије да изађу на крај са мигрантским таласом. Претња тероризма такође нагони да се координише безбедносна и спољна политика са европским и натовским структурама. Италијанска и косовска полиција су 2. децембра привеле грађане Косова, за које се претпоставља да су повезани са Исламском државом. Одржавање европско-руског конфликта даје својеврсни карт-бланш за експанзију НАТО. Карактеристична је у том погледу промена позиције Берлина – до 2014. године, Немачка је иступала против пријема Црне Горе у НАТО. Сада већ подржава. САД припремају своје одступање из Европе и са Блиског истока. Њега прати ,,политички хаос“ који се одражава не само на безбедност појединих држава већ и подрива алтернативне системе савезништава. ,,Американци, одлазећи из Европе, хоће да је оставе још зависнијом од себе, и због тога обнављају, колико је год могуће, конфронтацију између Русије и значајног дела Европе. Због тога је била реализована украјинска операција“, сматра председник Савета за спољну и одбрамбену политику (СВОП) Сергеј Караганов. Док је пажња у свету усмерена на Сирију и Украјину, евроатлантска заједница увлачи преостале словенске и православне земље Балкана у орбиту свог утицаја. Русија треба да иступи на страни братских народа Црне Горе, Србије, Македоније и Републике Српске, који протестују против трансформације која се уводи одозго. Превео са руског: Небојша Вуковић |