Savremeni svet | |||
Ukrajinska kriza - okupacija BiH i "bosnizacija" Evrope |
utorak, 26. april 2022. | |
Dok starim kontinentom – na interent vrancu - jezdi Volodimir Zelenski i drži poučna predavanja sa packama i izvlačenjem ušiju paralamentarcima Evrope, za njim se ukazuje sva beda Evrope. Dobro, može se razumeti otkud njima tolika mržnja prema Rusima, ali kako je moguće da u Zelenskom vide rešenje? Kakvo god. Način na koji se Evropaljni podaju Zelenskom i njegovoj pameti čini se kao strašan san iza koga sledi buđenje u hladnom znoju. Neverovatno je da se Evropljani klanjaju pred rečima koje su bajdenovski kreativne i mucava interpretacija američke arogancije. Čitavi parlamenti, koji se ne mogu saglasiti ni oko čega slušaju, slušaju, pa ustaju i aplaudiraju. Slava Ukrajini! Sergej Glazjev, čuveni ruski ekonomista reče da je Ukrajinska kriza događaj koji se dešava jednom u sto godina. Videćemo. A veoma je izgledno da će ogoliti evropsku trulež. Ali, ta pojava nije iznenadna. Samo je došao trenutak. Čitava Evropa je, s samouvažavanjem i apsolutno prezdaovoljna svojom pameti, učestvovala u pravljenju Bosne. Koliko su im Amerikanci dozvoljavali. Učesnici tribine „Rat u Ukrajini – šta znači srpska neutralnost“ Kad je Ričard Holbruk izrezabrio to nedonošče od država – a na ozbiljnoj i kreativnoj kulturi Južnih Slovena – Evropljani su na to gledali kao na dete ometeno u razvoju ali, pošto su oni Evropljani, klimali su glavom: Biće to dobro! Treća decenija postojanja se bliži kraju, a ometenost u razvoju se pojavljuje kao endemska politička boljka. Evropa je stalno verovala da je taj tip okupacije – označen kao kolonijalna demokratija – samo za Bosnu. I nije im se dalo da vide da su oni isto to samo blaži simptomi. I evo, kako je Putin objavio „Specijalnu operaciju“ u Donbasu evropska pamet je pred nerešivim zagonetkama. Ništa im ne ide od ruke. Ne prepoznaju svet oko sebe. Na primer, kad je o ratu reč. Na početku XXI veka gotovo da se ne pominje fon Klauzeviceva definicija rata kao nastavak politike „drugim sredstvima“. Kaluzevic je o ratu mislio široko, hegelijanski dijalektično – i nema tog profesora i vojnika višeg čina koji se ne bi pozivao na njegovo delo „O ratu“. Kažu da je bilo nedovršeno. Karl fon Klauzevic (1780–1831) je Prus i s tim znanjima i iskustvom je davao ratu širinu – uveliko nadilazeći samo sukobljene naoružane muškarce postrojene i raspoređene u vojnom poretku. Ali, to je, ipak, daleko od totalitarnosti ratnih dejstava koju je uveo Austrijanac Adolf Hitler, a tek – koliko daleko od američkih razumevanja upotrebe sile – koja podrazumeva da protivnik ne samo da nema pravo da se brani, nego se on održava u stanju u kome mu i ne sme pasti na um ideja o samoodbrani kao slobodnom izboru.
Karl fon Klauzevic Biti američki vazal to mu, na kraju drugog milenijuma, dođe kao poseban status. Napravljeno je tako, da kad plaćaš vazalni status to, navodno slobodno, izglasavaju narodni poslanici, što će reći da se narod saglašava sa robovanjem. Oforme se vlade koje demonstriraju sreću što su vazali a bez ikakvih realnih prava na odlučivanje. Čitav napor tih političkih elita javno se izražava kao sposobnost (ej, sposobnost!) da razumeš američke „poruke mira“ a direktno terorisanje objašnjavaš kao „brigu o bezbednosti regiona i sveta“. Što te Amerikanci uvlače u više banditskih ratova, u kojima nikako ne možeš da raspoznaš svoj interes, to se od tebe očekuje veća lojalnost. U društvu koje se cinično zove informatičko, stvari su toliko zakomplikovane da se sve teže orijentisati. Sva nekadšnja ministarstva rata su ministarstva odbrane, a sve agresije su zaštita demokratije i ljudskih prava. Ako ti je dopala uloga građanina, najbolje je da osudiš neprijatelja bez ograničenja, a herojski je čin ako se usudiš da ćutiš. Ono što se danas poluodređeno naziva hibridni rat je strategija u kojoj se konvencionalna sredstva ratovanja kombinuju sa svim zamislivim nekonvencionalnim sredstvima – paravojne formacije do nekontrolisanih letova dronova, ekonomske ratne mere kao što su sankcije, propaganda kao pravo zloupotrebe vere čoveka u istinu do nezamislivih granica – lažne vesti, dezinformacije, širenje straha, moralno terorisanje nad obe strane a u poslednje vreme i sajber operacije – što sve u svemu nadilazi i samu ideju o ratu kakvim se on mogao zamisliti u vreme fon Klauzevica. Stare tačke oslonca su odavno poništene. Osamdesetih godina je visoki činovnik CIA govorio da će operacija zatrpavanja društva dezinformacijama biti završena kada i poslednji Amerikanac ne bude sumnjao da to nema veze s realnošću. “To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da ni u šta ne veruje. Takvom narodu nije oduzet kapacitet za akciju, već kapacitet da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da radite što hoćete“, govorila je Hana Arent. Pa, ako bacite pogled na današnju Evropu, posle dvogodišnjeg korona-laganja i anti-putinovske dreke, možete samo reći: Eto! Za temu kojom se bavimo dobro je da dodamo i pojam – rat četvrte generacije što po definiciji podrazumeva upotrebu „svih dostupnih mreža – političkih, ekonomskih, socijalnih i vojnih - da se ubedi političke donosioce odluka kod neprijatelja, da su njihovi strategijski ciljevi ili nedostižni ili suviše rizični za moguću dobit“. Ovde „nema ni pokušaja da se dosegne pobeda kroz poraz neprijateljskih oružanih snaga. Ratovi četvrte generacije traju vrlo dugo – mere se decenijama, pre nego mesecima ili godinama.“
"Izbacivač iz saluna" američke spoljne politike - Gabrijel Eskobar U Ukrajini bi se ta definicija mogla sudariti sa tvrdim zidom, ali je zato dosad bila – sasvim dostatna. Ako odbacite gomile političkih, pravnih, medijskih frazetina i suočite se sa – stanjem stvari, jasno je da smo okupirani. Srbija i Hrvatska manje, Bosna i Kosovo potpuno. Okupacija je stanje. Tako je današnja BiH u realnim dimenzijama nesumnjivo u permanentno ratu i to kao ratno okupirana teritorija što, inače, „predstavlja zauzimanje i kontrolu dela ili celokupne teritorije jedne zemlje od strane oružanih snaga druge zemlje ili zemalja“. Rat u Bosni devedesetih je bio i jedna od pokaznih vežbi i demonstracija. Bio je to primer nad primerima. Da bi se ova okupacija sprovela jedan od učesnika u građanskom ratu je proglašen „okupatorom“. Optužba je ostala do danas iako nikad nije pravno utemeljena – što je i cinično i, opet, logičan način hibridnog ratovanja koje isključuje bilo kakvu potrebu za istinom. A o nekom ratnom fer-pleju ili viteštvu glupo je i pomisliti. I trajanje rata je na duži i - neodređeni rok. I sam mir u BiH je samo – rat. Neprestano suočavanje na liniji biti ili ne biti. Dogovaranju strana koje tu žive se ne sme dati ni najmanja šansa. Setićete se i sam čin zaključivanja bosanskog mira je – ratna operacija. Lepo je što je to organizovano u vojnoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu, SAD da se očiglednošću da do znanja učesnicima o čemu se radi. Tako je iskuljučeno da bilo ko bude iznenađen što su i sami garanti Dejtonskog mira, Zapad i SAD pre svega, odmah po potpisivanju mirovnog dokumenta krenuli da ga podrivaju, ruše, delegitimišu. U anglosaksonskom svetu to je „običaj“ a koji se posle Drugog rata proširio na celi Zapad. Ako se okrenemo i pogledamo više od četvrt veka bosanskog mira – videćemo samo rat. Ako pustimo zdrav razum u izvidnicu videćemo da – jesu stalno optuživani Srbi i njihovi vođi da ometaju „mirnu Bosnu“ – ali moraćemo se suočiti s činjenicom da je „ratni mir“ delo Zapada i SAD. Pa, oni su to i želeli. Divide et impera! To je taktika stvaranja osećaja, i kod protivnika i kod svojih, da ništa u zemlji Bosni ne može da postoji ako oni to ne nadgledaju, usmeravaju i na kraju odobre. Pri tom je princip sarkastičan i ponižavajući: Do what we say, not what we do! Što će reći, hej bedni mali, ne pokušavaj da imitiraš šta mi veliki učitelji činimo nego slušaj instrukcije i ne postavljaj potpitanja. I nikako se ne sećaj da smo mi nekad i negde činili svašta, tvom mozgu nije dopušteno da tome daje na značaju. I znaj da u svakom času, ništa u tvom životu nema bez našeg odobrenja: ni mira, ni države, ni građanina, ni para, ni sudova, ni škola, ni vere i kulture, ni sportskih igrara... Ništa bez potvrde. A „Bosanci“ – ko god da su – mogu da to podrže s obe ruke ili da budu izloženi najgrubljem poništavanju bića i dostojanstva. Bošnjacima se nije dešavalo da ne poštuju pravila igre, Hrvatima vrlo retko, Srbima vrlo često. Tako je i Ukrajinska kriza iskorištena da se bosanskom ratu doda još malo rata. Malo? Videćemo. Amerikanci to rade rutinski. Ali, to nosi nepredvidive promene – recimo, dok po Ukrajini kao travu seju optužbe za ratne zločine i betoniraju genocid, sad bi se moglo dešavati da mraz genocida vezan za Srbe počne da se topi i mrzne na Rusima, a kad Kinezi reše da povrate Tajvan – verovatno oni zadobiju prvo mesto. Jer, neprijatelji se množe a mora da se, ipak, obezbeđuje „prema svecu i tropar“. Genocid je jaka karta, sad je glupo da se i dalje rasipa na loklane igrače. To će Bošnjake da baci u očajanje. Taman su se uživeli u ulogu žrtve nad žrtvama. Britanci se direktniji. Poslali su penzionisanog vazduhoplovnog maršala ser Stjuarta Piča, koji je do pre neku godinu bio predsednik Vojnog komiteta NATO. Sad uvode sankcije. Kako može jednoj državi pasti na pamet da krši sva međunarodna akta i objavljuje „sankcije“ kome hoće, kako hoće i kad hoće? Da se u tako šta upuste Kinezi, recimo, bili bi predmet opšeg podsmeha. Opravdanog, naravno. Ali, kad se u to upuste Britanci koji čitav vek nisu svetska sila – onda im se to odbija na starost-ludost. Imaju pravo jer im se to nekad nije moglo odbiti. Ali u BiH se najviše ističu Nemaci – koji vide šansu (a koju do juče ne bi usudili ni da ju pogledaju) da postanu ravnopravan igrač na Balkanu. Pa, i vodeći. Nemci uvek igraju na pobedu. Jer, sve se menja u Ukrajinskoj krizi – pa će i bosansko ratište. Kako su se Nemaci razgoropadili - odlučili su da oglase kako će milijardama podupreti podizanje Vermahta iz pepela. Pošto se to još odigrava oko Bundesvera evropsko okruženje ćuti – iako to neće proći bez kritika, straha i zazora, a Nemci žure. Samo dok ruska zima popusti. Otkad su tu ugurali svog čoveka za vodeću figuru okupatorske bosanske strukture Visokog predstavnika – protivno neoodobravanju dve stalne članice Saveta bezbednosti UN – Nemci marširaju dalje. Nelegalni Visoki predstavnik donosi odluke koje bi po bilo kakvoj logici koju uzima zapadna civilizacija značilo da su – nelegalne. Ali, oni ne obraćaju pažnju. Uhvatio se i Kristijan Šmit Bonskih ovlašćenja - ustanovljenih decembra 1997. godine na bonskom zasedanju Saveta za sprovođenje mira. To što po Bonskim ovlastima može Visoki predstavnik je tipična okupaciona radnja – da ne obraća pažnju na to šta čine od naroda izabrani predstavnici – ali, veruju, pravnici ne može da se menja međunarodni ugovor. Valjda će tako i da ostane iako Ukrajinska kriza donosi na Zapad potpuno nepoštovanje bilo kakve normalnosti i legaliteta. Uostalom bosanski sindrom se sada vidi i u tkivu Nemačke i koje sve ne evropske zemlje. Možete uzimati, zasad rusku imovinu – državnu ili privatnu svejedno, možete odbiti da primite u bolnicu ruskog stvora ma koliko interevncija bila hitna, možete ucenjivati udarača teniske loptice da igra ili ne samo ako osudi legalnog predsednika svoje zemlje... Koja je to godina? 1934, 1936, 1937? I Nemci instinktivno razumeju da im „vanredno stanje“ omogućava da u BiH okupiraju što više i što očiglednije. Kao u vreme ono, kad je posle okupacije valjalo naći domaćeg predstavnika okupacione sile, tako Nemci danas kao izaslanika svog parlamenta – najviše zakonodavne vlasti u državi! – šalju mladobošnjaka Adisa Ahmetovića. Formalno, momče je Nemac, stvarno nemačko državljanstvo na terenu znači da može da zastupa „bošnjačku građansku opciju“ do mile volje. Okupacione vlaste imaju tu sposobnost da traže bezuslovno poštovanje sopstvene volje i ciljeva a da se to javno predstavlja kao - opšta volja. Tako Nemci traže da bude neupitno da je najbolje da oni pošalju svoje trupe Bosnu i koje će biti u sastavu Eufora. Legimitet im je nelegalni poziv funkcionera iz bošnjačke zajednice da „Nemci dođu“. A nemačke vojnike ne treba dva puta zvati. Kad dođu, oni mogu da pomognu da se - po principu povratka Bandere i bandera-jedinica kao u Ukrajini uspostave neka folklorna društva u kojima će se igrati stare handžar-igrice. Tako se nad BiH prelama svetska scena. Kako je neko izračunao – države u kojima živi osmina svetskog stanovništva – nastoje da svoje činjenje predstave kao globalno neupitno. Oni mogu u svojim medijima da oglase da je jedna osmima veća od sedam osmina. Dosad su drugi ćutali pred tim slikama. Naravno, nevolja nastaje pošto posle Ukrajinske krize to više nije slučaj. Nismo samo mi ti koji vide i spremni su da kažu da je car go. Broj tih se množi. Tako okupacija postaje očigledna. A očigledna okupacija ne podrazumeva prihavtanje nego trpljenje – do prve prilike. Do prvog suočavanja sveta sa novim rasporedom moći. (Fakti) |