Уколико жели да добије рат Путин мора да смени Шојгуа и Герасимова

Тешко да се може наћи гори од Сергеја Шојгуа, Путиновог министра одбране. Шојгу је грађевински инжењер без војног искуства. Без обзира на то, Путин га је брзо унапредио у највиши генералски чин, а потом поставио и на функцију министра одбране. Поред његове некритичке лојалности, у прилог му је ишло и његово нејасно туванско порекло, што је значило да није имао московску базу моћи која би представљала претњу Кремљу (његово родно место је много ближе Пекингу него Москви).

Што се тиче Путиновог начелника генералштаба Валерија Герасимова, његова неспособност је веома модерне, чак постмодерне природе. Баш као неки телегенични амерички генерали са докторатом, али без стварног борбеног искуства, Герасимов је заговарао „посткинетички“ рат, у коме сајбер рат, „информациони рат“ или „хибридни рат“ замењују „старомодну“ пешадију, оклопну и артиљеријску борбу.

Герасимов је „скувао“ „бриљантан“ план, и убедио Путина да га прихвати, да руска војска ваздушним десантом заузме аеродром Антоново прве ноћи рата и да тако Кијев брзо падне. На такав начин размишљају и посткинетички војни саветници у америчким обавештајним службама.

Америчким обавештајцима који не пате од посткинетичких заблуда морало је већ на први поглед бити јасно да ће Руси пропасти - они су извршили инвазију на највећу европску земљу са мање од 140.000 војника, за разлику од 800.000 совјетских војника који су напали Чехословачку 1968. Чехословачка је имала пет пута мању територију од Украјинске и четири пута мање становника. И, наравно, као савршени климоглавци, Шојгу и Герасимов никада нису рекли Путину да, ако жели да изврши инвазију на Украјину, прво мора да објави рат и мобилише руску војску.

Ипак, оно што се потом догодило је било велико изненађење. Неуспех Герасимовљевог „блиставог“ плана и срамотно повлачење из предграђа   Кијева и Харкова требало је да прати уобичајени руски лек, али ништа се није догодило. Када је немачка војска 1941 лако поразила Црвену армију, брзо освојила Украјину и кренула у марш на Москву, Стаљинов омиљени полтрон маршал Григориј Кулик је отпуштен и на крају стрељан. И неки други генерали су одмах стрељани, а заменили су их официри који су претходно били скрајнути јер нису били сервилни. Неки су доведени право из затвора да би преузели команду на фронту. (Константин Рокосовски, који је био ухапшен, тешко мучен и затворен као издајник, био је залечен и постављен на највише командне положаје. Рат је завршио као победнички маршал.)

Пригожин je очекивао од Путина брзо отпуштање Шојгуа и Герасимова и њихову замену официрима довољно „старомодним“ да имају „кинетичке“ вештине и који ће се усредсредити на изградњу ефикасних пешадијских, оклопних и артиљеријских јединица - које ће бити у стању да заузиму Кијев

Јевгениј Пригожин очекивао је од Путина брзо отпуштање Шојгуа и Герасимова и њихову замену официрима довољно „старомодним“ да имају „кинетичке“ вештине и који ће се усредсредити на изградњу ефикасних пешадијских, оклопних и артиљеријских јединица које ће бити у стању да заузиму Кијев и освоје Украјину. Уместо тога, док су Герасимов и Шојгу необјашњиво и даље били на челу, Руси су наставили да се ослањају на „информациони рат“ како би деморалисали Украјинце да се предају, уз непрекидну пропаганду и терористичке ваздушне нападе на насумично изабране зграде у Кијеву и већини других градова. Не само да ово „непрецизно“ бомбардовање није нашкодило моралу Украјинаца – никада то није случај – већ је било и веома расипничко. Кад су руским снагама почеле да понестају ракете земља-земља, оне су се окренули скупим пројектилима ваздух-земља намењеним гађању најважнијих циљева, као што су инсталације у ваздушним базама или барем борбени тенкови. Али њихове бојеве главе су биле премале да би оставиле велики утисак у великим градовима.

Поука за Путина је јасна - ако не отпусти Шојгуа и Герасимова и не ослони се на паметне млађе официре који су се доказали у недавним борбама, мораће да напусти рат који је постао руска несрећа

Тада је Пригожин, са својим плаћеницима, започео сопствену копнену кампању. Његову приватну војску изнајмила је руска влада, овог пута да се бори у Украјини, а не у Либији или Малију или бившем француском Конгу. Али, неколико месеци касније, врло брзо је почело такмичење за регрутовање плаћеника између Вагнера и плаћеничких јединица које је формирала регуларна руска војска. Ове званичне јединице нудиле су добру плату бившим војницима и стога су биле конкуренција Вагнеру, али њихови плаћеници нису имали ратног искуства и нису постигли значајне борбене успехе.

Све је то било фрустрирајуће за Пригожина, који је све гласније почео да износи своје притужбе, на крају упитавши зашто Шојгу и Герасимов још увек командују када је требало да буду стрељани због неспособности, или бар избачени са посла. Необјашњиво је - не само за њега - да Путин није успео да искористи своју диктаторску моћ да се отараси неспособних генерала.

Тада су Шојгу и Герасимов узвратили одбијањем да Вагнерове јединце снабдевају артиљеријским гранатама и муницијом, чак и током борби у Бахмуту. На крају, то је била борба између веома талентованог и  својеглавог Пригожина, који је почео као угоститељ, и досадног бирократе Шојгуа и „превише паметног“ Герасимова.

Жуков у Берлину 1945.

Стаљин је веома ценио такву конкуренцију. На самом крају рата 1945. натерао је маршале Георгија Жукова и Ивана Коњва да се утркују ко ће први стићи до центра Берлина са својим одвојеним војскама. Али Путин није Стаљин. Он је после свега остао бирократа какав је одувек био. Он ни у сну не би помслио да талентованом Пригожину препусти вођење свог рата, на начин на који је Линколн промовисао генерала Гранта који је био алкохоличар.

Поука за Путина је јасна - ако не отпусти Шојгуа и Герасимова и не ослони се на паметне млађе официре који су се доказали у недавним борбама, мораће да напусти рат који је постао руска несрећа

Наредних дана Пригожин ће бити ухваћен или убијен. Свако суђење би додатно погоршало Путинову колосалну срамоту. Разлог зашто Пригожин мора да пропадне је што - попут Јемељана Пугачова који се побунио против Катарине Велике 1773 - нема базу моћи у Москви, а камоли у војном и безбедносном естаблишменту којима се жестоко ругао.

Поука за Путина је јасна - ако не отпусти Шојгуа и Герасимова и не ослони се на паметне млађе официре који су се доказали у недавним борбама, мораће да напусти рат који је постао руска несрећа.

Аутор је је један од најпознатијих америчких стручњака за војну стратегију, геоекономију, војну историју и међународне односе. Рођенје 1942 У Араду у Румунији.

How Putin enabled the Wagner revolt - Prigozhin was right about Russia's military failures BY Edward Luttwak

https://unherd.com/2023/06/how-putin-enabled-the-wagner-revolt/

24.јун 2023.

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић