Učitelj Amerike

(The Nation, 12.10.2009)

Usred reklamne kampanje za svoje filmsko obaranje kapitalističkog sistema[1], Mur (Moore) je 17-og septembra telefonski razgovarao sa kolumnistikinjom Nation-a Naomi Klajn (Naomi Klein)[2]: o tom filmu, korenima naše ekonomske krize i izgledima i opasnostima sadašnjeg političkog trenutka. Sledeći tekst je redigovani transkript njihovog razgovora.

Naomi Klajn (NK): Dakle, film je divan. Čestitam. Kako su već mnogi čuli, on je nemilosrdni poziv na pobunu protiv kapitalističkog ludila. Međutim, te iste nedelje u kojoj mu je bila premijera, u vesti su prodrli potpuno drugačiji pobunjenički glasovi: takozvane čajanke[3], koje su – kako izgleda, strasna odbrana kapitalizma i uperene su protiv socijalnih programa.

U međuvremenu, ne zapažamo mnogo znakova koji ukazuju na to da mase opsedaju Volstrit. Ja se nadam da će Vaš film biti poziv na buđenje i katalitičar za promenu tog stanja. Ipak, pitam se kako se odnosite prema ovom čudnom zaokretu događaja, ovoj pobuni u korist kapitalizma, koju predvodi Glen Bek (Glenn Beck)[4].

Majkl Mur (MM): Ne znam u kojoj meri su to baš pobune u korist kapitalizma, jer oni su inspirisani različitim motivima – jedan od njih je da čitav niz Amerikanaca još uvek ne može da se pomiri sa činjenicom da je sada jedan Afro-Amerikanac njihov vođa. A ja mislim da im se to ne dopada.

NK: Da li Vi to vidite kao glavnog pokretača ovih čajanki?

MM: Ja mislim da je to jedna od snaga – ali takođe mislim i da tu istovremeno deluje mnogo raznih interesa. Jedan od njih je interes poslovnih korporacija. Kompanije aktivne u zdravstvu potpomažu da se mobiliše ono što se samo čini kao spontana erupcija građanskog gneva.

Ali, treći deo ovoga je – a to je ono čemu sam se uvek divio kod desnice: oni su organizovani, oni su posvećeni tome, i u cik zore orni da se dižu i biju svoje bitke. A na našoj strani ja zaista ne vidim tu vrstu posvećenosti.

Kada su se oni pojavljivali na sastancima po opštinskim zgradama u avgustu – a ti sastanci su bili otvoreni za svakog – dakle, gde je onda bila naša strana? Onda sam pomislio: „Jao, pa avgust je to!“ Jeste li ikada pomislili da organizujete nešto levičarsko u avgustu?

NK:  A zar, ipak, nije deo toga što je levica, progresivci – ili kako već hoćete da ih nazovete bila unekoliko zbunjena što se Obamine administracije tiče – većina podržava opštu zdravstvenu zaštitu, ali nisu mogli da se svrstaju iza toga, jer to se nije nalazilo na dnevnom redu.

MM: Jeste. I zbog toga se Obama stalno osvrće tražeći milione ljudi koji stoje iza njega, koji ga podržavaju, a tamo ni ne stoji niko zbog toga što je on izabrao da preduzme polumere umesto, kako je to bilo potrebno, pune mere. Da je izabrao punu meru: istinski jedna kasa za isplatu, i potpunu zdravstvenu zaštitu – ja mislim da bi izašli milioni da ga podrže.

NK: Sada, kada je Bokusov plan[5] uništen, mislite li da postoji još neka mogućnost da bi se na dnevni red stavila opšta zdravstvena zaštita?

MM: Da. A potrebni su nam ljudi koji će sročiti tu poruku i izaći na čelo i voditi. Znate li da je u Kongresu već skoro 100 demokrata potpisalo predlog zakona DŽona Konjersa (John Conyers)[6]?

Ja mislim da Obama sada shvata da ma šta da je mislio da pokušava da čini sa dvopartijskom podrškom, ili da drži maslinovu grančicu – da drugu stranu ne zanima ništa drugo osim potpunog uništenja svega što je on zastupao, ili što će još pokušavati da zastupa. Dakle, ako njujorški kongresmen Antoni Vajner (AnthonyWeiner) ili bilo koji drugi član Kongresa želi da istupi – sada je vreme za to. A i ja ću biti s njima. Hoću da kažem – ja ću koristiti ovo vreme da zaista mobilišem ljude, jer verujem da većina u zemlji to želi.

NK:  Vraćajući se Volstritu, želela bih da malo više govorim o ovom čudnom trenutku u kome se nalazimo – kada je bes, koji je bio upravljen na Volstrit, na rukovodioce AIG (AIG)[7], kojima su ljudi protestovali ispred njihovih kuća – ne znam šta se tome dogodilo.

Uvek sam se plašila da ova ogromna ljutina koju na filmu pokazujete, ta – neka vrsta ustanka protiv davanja injekcija kapitala ugroženim korporacijama, što je u prvi mah prisililo i Kongres da glasa protiv toga, da – ako bi ta ljutina bila stalno upravljena protiv najmoćnijih ljudi društva, na elite, na ljude koji su počinili ovu katastrofu, pa – ako bi se to kanalisalo u neki realni projekt za promenu sistema – da bi se to moglo i lako preusmeriti protiv najslabijih ljudi društva; mislim na imigrante – pa čak i kanalisati u rasistički bes. 

A ono što sada pokušavam da razlučim je – da li je to isti bes, ili mislite da su ovo dva potpuno različita strujanja američke kulture – da li su ljudi koji su bili besni na AIG okrenuli svoj bes na Obamu i na ideju zdravstvene reforme?

MM: Ja ne mislim da je to ono što se dogodilo. Nisam baš siguran da su to isti ljudi.

U stvari, mogu Vam reći iz mojih putovanja širom zemlje, za vreme dok sam snimao film, pa čak i u toku nekoliko poslednjih nedelja – ima nešto što se krčka pod površinom. Ne može se izbeći da provri bes onda kada je jedna od svakih osam hipoteka u zaostatku otplaćivanja, ili čak i na prinudnoj prodaji, kada se svakih 7,5 sekundi objavljuje po jedna prinudna prodaja i kada stopa nezaposlenosti stalno raste. To će morati da dostigne svoju kritičnu tačku.

A zastrašujuće je to, da istorijski gledano, u vremenima kada se to događalo, da je desnica bila u stanju da sa uspehom izmanipuliše one koji su stradali i da njihov bes usmeri u podršku onoga što se naziva fašizmom.

Gde smo sada, posle kraha? Prošla je godina dana. Mislim da su se ljudi osećali olakšanima kada su šest nedelja posle toga glasali za Obamu, pa da će on ujahati u grad i učiniti „pravu stvar“. A on i jeste u neku ruku ušetao u grad, obećavajući da će uraditi „pravu stvar“, ali nije bogzna šta postigao.

To, ipak, ne znači da nisam zaista sretan zbog nekih stvari koje sam video da čini.

Da čuješ predsednika Sjedinjenih Država kako priznaje da smo zbacili demokratski izabranu vladu u Iranu[8] – to je jedna od stvari s moga spiska za koje sam mislio da ih u životu neću čuti. Dakle, bilo je i takvih trenutaka.

A, možda sam tu i nešto preterano optimističan, ali njega je odgajila samohrana majka sa babom i dedom, i nije odrastao uz novac. A kada je imao sreću da ode na Harvard i tamo diplomira, nije otišao nekud gde će moći da se obogati; otišao je da radi u najgore delove Čikaga.

Da, i odlučuje da svoje ime promeni u ono koje mu je bilo u krštenici, u „Barak“. To baš nije potez nekoga ko pokušava da postane političar. Dakle, mislim, tokom svog života pokazao nam je mnoge stvari koje su mu bliske srcu, i tokom kampanje mu se izmaklo kada je Vodoinstalateru DŽou (Joe the Plumber)[9] kazao da veruje u preraspodelu bogatstava.

A, mislim, ono u šta veruje – sve je to još tu. Pa, može se reći – od njega zavisi. Ako bude slušao Rubine, Gajtnerse i Samerse (Rubins, Geithners. Summerses)[10], Vi i ja smo na gubitku. Takođe, mnogo ljudi koji su se angažovali – a mnogi od njih po prvi put – to više neće učiniti. On bi, na taj način učinio i više na uništavanju onih stvari koje bi trebalo da se u ovoj zemlji odigraju – da ljudi uzmu učešća u sopstvenoj demokratiji. Dakle, nadam se da shvata kakav teret nosi na plećima i da će učiniti pravu stvar.

NK: Pa, htela bih da Vas poguram još malo više na tu temu, jer shvatam ono što ste rekli o tome kakav mu je život bio, a svakako i kakav mu je, izgleda, karakter . Ali, on je i taj koji je naimenovao na položaje Samersa i Gartnera – one iste prema kojima ste izuzetno i s pravom oštri u Vašem filmu.

A godinu dana kasnije, on nije zavladao na Volstritu. Ponovo je naimenovao Bernankija[11]. On, ne samo što je naimenovao Samersa, nego mu je dao i nečuveni stepen moći za jednog običnog ekonomskog savetnika.

MM: I sastaje se s njim svakog jutra.

NK: Tačno. Ono što me zabrinjava je ona ideja da stalno psihoanaliziramo Obamu, kao i osećanja o kojima čujem i od mnogih ljudi: da ga ti momci varaju i manipulišu njime. Ipak, oni su njegov izbor – dakle zašto da mu ne sudimo po onome što čini i glasno kažemo: „Kriv je on – a ne oni“?

MM: Slažem se. Ne mislim da ga oni varaju i njime manipulišu; mislim da je pametniji od svih njih.

Tek što ih je naimenovao, ja sam završavao intervju sa jednim pljačkašem banaka, koji nije ušao u film; međutim, on je pljačkaš banaka koga su velike banke unajmile da ih savetuje kako da izbegnu da im banke budu pljačkane.

I tako, da ne potonem u duboki ponor očajavanja, rekao sam sebi te noći: to je ono što Obama radi. Ko je bolji za čišćenje đubreta od onih koji su ga napravili?

On ih je uzeo da počiste svoje sopstveno đubre. Da, da. To je to. To je to. Samo ponavljaj: „Svuda pođi-doma dođi, Svuda pođi-doma dođi...“.

NK:  A sada ispada da su baš bili dovedeni da nastave da kradu.

MM:Tačno. Dakle – sada je to njegova krivica.

NK: U redu. Hajde da malo više pričamo o filmu. Videla sam Vas kod Lenoa[12], i ono što mi je palo u oči bilo je da je jedno od prvih pitanja koje Vam je on postavio bila kontroverza – da je pohlepa ono što je zlo, a ne sam kapitalizam. I to je ono što vrlo često čujem – ta ideja da su pohlepa i korupcija nekakvo iskretanje logike kapitalizma, a nikako da su to ustvari pogonski motori i centralna ideja kapitalizma. I mislim da je to baš ono što se već i čuje o izvanrednoj sekvenci filma o korumpiranim pensilvanijskim sudijama koji su slali dečake u privatni zatvor i za to dobijali mito. Mislim da će ljudi reći: To nije kapitalizam, to je korupcija.

Zašto je tako teško da se uvidi njihova povezanost, i kako Vi odgovarate na to?

MM: Pa, ljudi žele da veruju da nije tako da je ekonomski sistem u srži svega toga. Znate ono: radi se o nekoliko mućkova. Ali, činjenica je – kako sam rekao DŽeju (Lenou), kapitalizam je legalizacija sve te pohlepe.

Pohlepa je prisutna u ljudskim bićima odvajkada. U našoj (životinjskoj) vrsti imamo niz stvari koje bi mogli nazvati mračnom stranom, a pohlepa je jedna od tih. Ako ne oformiš izvesne konstrukcije, ili ograničenja onih delova našeg bića koja proističu iz te mračne strane, to se onda otima kontroli. Kapitalizam čini baš suprotno od toga. Ne samo da ustvari ne postavlja izvesnu strukturu, ili restrikcije, nego on to ohrabruje i nagrađuje.

Svakodnevno mi postavljaju to pitanje, jer ljudi bivaju zapanjeni kada me na kraju filma čuju kako kažem da ga (kapitalizam) treba potpuno eliminisati. I onda, kao, pitaju: „Pa šta je loše u tome da se novac zarađuje? Zašto da ne mogu otvoriti cipelarsku radnju?“

A onda sam shvatio da, zbog toga što se ekonomija više ne predaje u srednjoj školi, oni u stvari i ne razumeju o čemu se radi.

Suština je u tome da, kada imaš kapitalizam, on te ohrabruje da razmišljaš o načinima kako da zaradiš pare, kako da zaradiš još više para. A one sudije nikada ne bi ni mogle da dobijaju mito da država nije privatizovala maloletnički dom. Ali, pošto je tokom poslednjih 20-30 godina postojao toliki poriv da se privatizuju državne službe, da nam ih otmu iz ruku i da se stave u ruke onih čija je jedina briga sopstvena poslovna lojalnost akcionarima, ili sopstvenom džepu, to je i izazvalo ovo sveobuhvatno gadno zamešateljstvo.

NK: Ono što mi se čini najuzbudljivijim u tom filmu je da vrlo ubedljivo propagirate nastajanje demokratski upravljanih poslovanja, kao alternativu ovoj vrsti „ugrabi-pa-beži“ kapitalizma.

Dakle, pitam se – dok putujete unaokolo, da li viđate negde neki pokret za tu ideju?

MM: Ljudi vole ovaj deo filma. Bio sam unekoliko iznenađen, jer mislio sam da ljudi možda neće razumeti to, ili da će im izgledati isuviše hipijevski – međutim, to je zaista imalo odjeka u gledalištima koje sam sreo.

Ali, naravno, ja sam to lansirao kao neku vrstu patriotske stvari. Dakle, ako verujete u demokratiju, demokratija nije to da možete da glasate svake druge-treće godine. Ona mora biti prisutna u svakom delu svakog dana Vašeg života.

Zbog toga što smo odlučili da je demokratija bolji način, u značajnoj meri smo promenili odnose i institucije. Pre dvesta godina, morao si pitati devojčinog oca za dozvolu da se oženiš njom, a posle zaključenja braka, muž je bio taj koji o svemu odlučuje. I, po zakonu – žene nisu mogle biti vlasnice imanja i sličnog.

Zahvaljujući ženskom pokretu 60-ih i 70-ih godina, u taj odnos uvedena je ideja da je oboje ravnopravno i da oboje imaju pravo odlučivanja. Ja mislim da sada, kao rezultat uvođenja demokratije u instituciju kakva je brak, stojimo bolje.

Međutim, provodimo osam do dvanaest sati naših života dnevno na poslu, gde nemamo pravo odlučivanja. Mislim, da kada nas antropolozi otkopaju kroz jedno 400 godina (ako uopšte doteramo donde), kazaće: „Vidi, kakvi su to ljudi tada bili! Zamišljali su da su slobodni. Nazivali su se demokratijom, ali su provodili po 10 sati dnevno u totalitarnoj situaciji i dozvoljavali da samo onaj 1% najbogatijih ima više finansijskog blaga od svih ostalih nižih 95% uzetih zajedno.“

I zaista, smejaće nam se onako isto kako se mi sada smejemo ljudima od pre 150 godina, koji su stavljali pijavice u cilju lečenja.

NK: To je jedna od onih ideja koja se svaki čas pojavljuje na površini. Na raznim tačkama istorije imala je ogromnu popularnost . To je, ustvari, ono što su želeli ljudi u ranijem Sovjetskom Savezu – umesto onog mafijaškog kapitalizma tipa Divljeg zapada u koji su sada dospeli. To je i ono što su ljudi u Poljskoj želeli 1989. godine, kada su glasali za Solidarnost – da njihove državne kompanije budu pretvorene u preduzeća sa demokratskim upravljanjem, a ne da budu privatizovane i opljačkane.

Ali, jedna od najvećih prepreka na koju sam naišla u mojim istraživanjima o radničkim kooperativama nije samo to da joj se odupiru vlada i kompanije, nego čak i sindikati. Svakako, postoje i izuzeci, kao što je slučaj i sa sindikatom u vašem filmu – Ujedinjeni električki radnici (United Electrical Workers), koji je bio spreman za ideju da se fabrika "Republic Windows & Doors“ (proizvodnja prozora i vrata) pretvori u kooperativu – ako to radnici žele. Ali, u većini slučajeva, naročito kod većih sindikata – oni imaju svoj scenario, pa kada se fabrika zatvara – njihov posao je da se dobija što veća isplata – najviše što se može u okviru paketa za otpremnine za radnike. A imaju i dinamiku koja je na svom mestu, a to je da oni moćni, oni koji donose odluke – su vlasnici.

Vaša američka premijera je bila na kongresu sindikata AFL-CIO[13]. Kako Vi vidite držanje sindikalnog rukovodstva prema toj ideji? Da li su otvoreni prema njoj, ili čujete: „Pa, ovo se stvarno ne može sprovesti“. Jer, znam da ste takođe pisali o ideji da se neke fabrike automobila i delova, koje se zatvaraju, mogu pretvoriti u fabrike koje, naprimer, proizvode vagone za metroe. Da bi se ostvarila, bilo bi potrebno da sindikati prihvate i guraju tu ideju.

MM: Sedeo sam u toj sali te večeri sa oko 1500 delegata kongresa AFL-CIO i bio sam pomalo nervozan kad smo se približili tom delu filma; bio sam zabrinut da će nastati muk.

Ali – bilo je sasvim suprotno. Glasno su ga pozdravili. Nekoliko je čak uzvikivalo „Tako je!“ „Apsolutno!“. Mislim da su sindikati toliko utučeni, da su otvoreni za neka nova razmišljanja i nove ideje. I – bio sam, videvši to veoma ohrabren.

Sledećeg dana, kongres AFL-CIO je doneo rezoluciju kojom prihvata plaćanje zdravstvene zaštite iz jedne kase. Pomislio sam: Au, šta je ovo? Stvari se menjaju.

NK: Vraćajući se na ono o čemu smo maločas govorili – o tome da ljudi nisu sposobni da shvate osnovnu ekonomsku teoriju: u Vašem filmu imate onu fantastičnu scenu kada ne možete naći nikoga, ma koliko da je obrazovan, koji bi mogao da objasni šta je to „derivativ“[14].

Dakle, nije reč samo o obrazovanju. Reč je o kompleksnosti koja se koristi kao oružje protiv demokratske kontrole nad ekonomijom. A to je bio i Grinspanov (Greenspan)[15] argument: derivativi su toliko komplikovani, da zakonodavci nisu u stanju da ih regulišu.

Skoro da je tako da postoji potreba da se krene u uprošćavanje ekonomije, ili finansijskih poslova – a to je nešto o čemu je govorila Elizabet Uoren (Elizabeth Warren) – glavni posmatrač Kongresa na procese finansijskog spasavanja ugroženih korporacija, kako bi se pojednostavio odnos ljudi sa zajmodavcima.

Dakle, pitam se šta mislite o tome. Takođe – mada to i nije neko pitanje, zar nije Elizabet Uoren nešto neverovatno? Pa, ona je neka vrsta anti-Samersa. I samo njeno postojanje dovoljno je da ti pruži nade.

MM: Apsolutno. A ja mogu predložiti, ako nas Obama razočara, kao kandidate za predsedničke izbore 2016, ili 2012, Marsi Kaptur (Marcy Kaptur) – članicu Kongresa iz Ohaja, i Elizabet Uoren.

NK: To volim! One su zaista junakinje Vašeg filma. Za to bih glasala. Razmišljala sam kako da nazovem ovaj članak, pa ću mom uredniku predložiti da to bude „Učitelj Amerike“, jer ovaj film je neverovatan primer obrazovanja javnosti na stari, dobar način. Jedna od stvari koju moj kolega u The Nation-u[16], Bil Grajder (Bill Greider)  pominje jeste i da mi danas više ne vršimo tu vrstu popularnog obrazovanja, da su sindikati ranije imali budžete za takve akcije u redovima članstva – da se raščlani ekonomska teorija i ono što se u svetu događa, i da se učini pristupačnim. Znam da Vi sebe vidite kao zabavljača, ali – pitam se: vidite li sebe i kao učitelja?

MM: Počastvovan sam što se upotrebili takav naziv. Učitelji mi se sviđaju.

(Prevod: Vasilije Kleftakis)